14. Manipulacija PERFEKCIONIZMOM - način i posledice

  

Zapazio sam da je način rada takozvane proročice odnosno velike manipulatorke zasnovan ne samo na korišćenju titule Božijeg proroka – što bi trebalo da da „istinitost“ i uverljivost, ubedljivost, autoritet... njenim porukama i njenim „svedočanstvima“ – VEĆ I STALNIM POSTAVLJANJEM ZAHTEVA ZA DOSTIZANJEM VISOKIH CILJEVA KOJI SU ČOVEKU NEDOSTIŽNI.

NAJČEŠĆE POD OBRAZLOŽENJEM DA AKO LJUDI NE DOSTIŽU TE CILJEVE TO JE SAMO ZBOG NEDOSTATKA VERE, LENJOSTI ILI NEKIH DRUGIH DUHOVNIH MANA.

TIME MANIPLUATORKA:

 

a) VODI U ZAČARANI KRUG KRIVICE, SRAMOTE, GREHA, STRAHA I JOŠ VEĆIH PADOVA,

b) A U TAKVOM DUHOVNOM, MENTALNOM I PSIHIČKOM STANJU NEMOGUĆE JE ZDRAVORAZUMSKO I TREZVENO RAZMIŠLJANJE,

c) ŠTO OMOGUĆAVA MAKSIMALNU MANIPULACIJU I ISKORIŠĆAVANJE OSOBA DOVEDENIH U TAKVO STANJE.

 

TO JE I GLAVNI RAZLOG ZAŠTO IZNOSIM ISTINU O ELEN WHITE. Sve je to odavno otkriveno ali ovima ovde u Srbiji i okolini nije toliko poznato. A i onima kojima je poznato, kao što je i meni bilo preko 20 godina, uvek se čini da su to laži dok na svojoj koži ne osete istinitost tvrdnji o kultizmu Ellen White. Zato se ovde i bune mnogi i napadaju me bez argumenata, posebno oni koji žive od sistema i kojima je u interesu da stado drže u stanju krivice kako bi vešto manipulisali njima. Nadam se da će dobar deo njih da ipak jednog dana shvati da to nije laž i to bez velikih lomova u njihovim životima.

  

KAKO VERSKI SISTEMI KORISTE PRIČU O PERFEKCIONIZMU DA BI MANIPULISALI?

 

TOKSIČNO-VERSKI SISTEM ZAROBLJAVA SVE SVOJE RELIGIJSKE ZAVISNIKE PUTEM TIRANIJE PERFEKCIONIZMA. POŠTO SU UČENI DA PRIPADAJU ELITNOM SISTEMU, VERNICI SU UBEĐENI DA MOGU DA DOSTIGNU SAVRŠENSTVO, MISLE DA MORAJU DA GA DOSTIGNU I OSEĆAJU UŽASNU SRAMOTU (I KRIVICU) KADA TO NE USPEJU. TEŽEĆI KA SAVRŠENSTVU, NA KRAJU SE RAZBOLE. UMESTO POVERENJA U BOGA, ONI PREMEŠTAJU SVOJ FOKUS NA IZBEGAVANJE NEUSPEHA, ISMEVANJA I KRITIKE. ONI GAJE NERAZUMNO VEROVANJE DA UKOLIKO USPEJU DA DOSTIGNU SAVRŠENSTVO, DRUGI NEĆE MOĆI DA U NJIMA PRONAĐU MANU. ZATIM, KADA USPEJU DA DOSTIGNU ŽELJENI NIVO, ONI ĆE BITI PRIHVAĆENI, VOLJENI I IMAĆE OSEĆAJ PRIPADNOSTI.

OVO PRAVILO KOJE ZABRANJUJE PRAVLJENJE GREŠAKA POVEĆAVA SRAMOTU I STRAH, KRIVICU I MOTIVIŠE ČLANOVE TOKSIČNOG SISTEMA DA PORIČU I POTISKUJU SVOJU LJUDSKOST. GREŠKA SE SMATRA RAZLOGOM ZA STRAH DA NJIHOVOJ VERI NEDOSTAJE SNAGA. STRAH POSTAJE MOTIVACIJA DA SE RADI JOŠ NAPORNIJE KAKO BI SE KOMPENZOVAO NEDOSTATAK VERE KOJA JE PROUZROKOVALA GREŠKU. PERFEKCIONISTI SU GONJENI ŽELJOM DA DOSTIGNU STANDARD KOJI NIKADA NE MOŽE BITI DOSTIGNUT. POŠTO NE USPEVAJU DA DOSTIGNU TO MERILO, RELIGIJSKI ZAVISNICI POVEĆAVAJU NIVO SVOG ANGAŽOVANJA UNUTAR SISTEMA KAKO BI IPAK NEKAKO DOSTIGLI ŽELJENI CILJ.

Voljno prihvatanje da su grešni, a ne poricanje greha, omogućava ljudima da uče i rastu. Prihvatanje stvarnosti greha podrazumeva prihvatanje punine sopstvene ljudskosti, što vodi uviđanju naše potrebe za božanskim Spasiteljem (Srđan: to da!) da nadoknadi ono sto sami ne možemo da postignemo (Srđan: ne verujem u ’nadoknađivanje’ onoga što mi ne možemo.. odnosno ne verujem u krpljenje naših haljina (pravde) sa Hristovim ’zakrpama’ (tamo gde smo sami ’kratki’); jedino rešenje je - u potpunosti Njegove ’haljine’ tj. u potpunosti Njegova pravda). Time što prihvataju Hrista, hrišćani potvrđuju da lično savršenstvo [videti fusnotu na koji tip savršenstva autor misli] ne može biti postignuto u ovom životu.[1] Osoba koja poriče tu istinu živi u stalnom strahu od nedosezanja standarda. Strah od činjenja grešaka, strah od sagrešenja ne dozvoljava žrtvi perfekcionizma da iskusi Božju milost i hvata je u zamku toksičnog religijskog sistema.

U toksično-verskom sistemu nema mesta za grešku (Srđan: ma, i te kako ima; svako za sebe iznalazi opravdanja, međutim nisu toliko milostivi prema drugima, posebmo sa onima koji ne misle kao oni! ja i dalje smatram da oni, najverovatnije, nesvesno sami sebi pripisuju zasluge (i time su narasli u sopstvenim očima), time što se ’svim svojim silama’ (za razliku od drugih) zalažu za navodnu istinu..) i nema mesta za ljude koji prave greške. Pošto ljudi koji su u potrebi, ljudi koji umeju da zabrljaju i ljudi koji otkrivaju svoju ljudskost veoma jasno razotkrivaju slabosti toksično-verskog sistema, oni moraju da budu udaljeni. Njihova isključenja takođe motivišu druge da dostignu savršene standarde organizacije. Oni ulažu još napora da ne bi i sami bili isključeni.

Međutim, sistem očekuje nešto što ne može da bude postignuto. DOKLE GOD VOĐA ZNA KAKO DA MANIPULIŠE, POGREŠIVI PERFEKCIONISTI ĆE OSTATI ZAKLJUČANI U SVOJIM POZICIJAMA UNUTAR ORGANIZACIJE SVE DOK NE POČINE NEKI OD NEOPROSTIVIH GREHA KADA ĆE BITI IZBAČENI. Gube ako ostanu u sistemu a ne uspeju da dostignu savršenstvo, a gube i ako ih isključe i odbace.

Pravilo perfekcionizma uskraćuje sledbeniku pravo da se pomiri sa ograničenjima ljudske prirode. UKOLIKO SE POJEDINAC NIKADA NIJE SUOČIO SA OSEĆAJEM NEADEKVATNOSTI I INFERIORNOSTI I NIJE NIKADA PRIHVATIO LIČNA OGRANIČENJA, NJEMU ĆE SE SVAKA GREŠKA ČINITI KATASTROFALNOM. Žrtva će biti gonjena da dela, da dostiže i čini stvari „ispravno“ da bi izbegla osećaj neadekvatnosti i nesigurnosti. NA TAJ NAČIN VERSKA PRAKSA POSTAJE OPSEDNUTA UČINKOM.

VERSKA PRAKSA PERFEKCIONISTE POSTAJE OKRENUTA KA PROIZVODU; ODNOS SA BOGOM POSTAJE MANJE VAŽAN U ODNOSU NA REZULTATE PRIHVATLJIVOG PONAŠANJA. SVE ŠTO NIJE APSOLUTNO SAVRŠENO IZAZIVA SRAMOTU ZBOG NESPOSOBNOSTI DA SE BUDE DOVOLJNO DOBAR. ZA SVOJE POKUŠAJE DA POSTANE NALIK HRISTU, RELIGIJSKI ZAVISNIK KAO NAGRADU DOBIJA SAMO SRAMOTU [I KRIVICU]. POŠTO NIKADA NIJE OSETIO SLOBODU KOJU DOŽIVLJAVA NEKO ČIJI SE NAPORI CENE, TOKSIČNI VERNIK BESKRAJNO NASTOJI DA IZBEGNE SRAMOTU [I KRIVICU] I BOL KOJE UZROKUJE NEPOSTIZANJE STANDARDA. ON ILI ONA PUNI NADE STALNO GOVORE SEBI: „OVOG PUTA ĆU USPETI DA URADIM SVE KAKO TREBA.“ (Srđan: ovde je pomešao iskustva onih koji su umišljeni pravednici, sa onima koji su uhvaćeni u njihovu klopku, te veruju u tu ’toksičnu religiju’!)

ČISTA VERA SE NE USREDSREĐUJE NA PROIZVOD, VEĆ NA PROCES.[2] HRIŠĆANIMA JE JAKO VAŽNA BORBA DA POSTANU NALIK HRISTU. IAKO NIKADA NE MOŽEMO BITI SAVRŠENI, MI SE TRUDIMO DA RASTEMO KA ZRELOSTI JER SE OSEĆAMO PRIHVAĆENI OD BOGA, NAS SAMIH, A I DRUGIH LJUDI. NEUSPEVANJE DA SE DOSTIGNE ODREĐENI NIVO NE DOVODI DO SRAMOTE VEĆ DO POKAJANJA. NEUSPEH JE DOKAZ O VERNIKOVOJ NEMOGUĆNOSTI DA BUDE SAVRŠEN I NJEGOVOJ ILI NJENOJ POTREBI ZA BOGOM KOJI SPASAVA.

Perfekcionizam poriče našu ljudskost i kao nagradu nam daje sramotu [i krivicu]. Čista vera priznaje našu ljudskost i kao nagradu daje mir i spokoj. U zdravom sistemu u kom se neuspesi i greške prihvataju kao deo ljudske prirode, vernici visoko cene napore da se bude bliži Bogu i jači u veri. Ispunjenost i zadovoljstvo istiskuju sramotu i grižu savesti. Oni očekuju da će se činiti greške i da će se uz Božju pomoć ispravljati. (Srđan: ... šta? – pa te greške)

U SISTEMU RELIGIJSKE ZAVISNOSTI, DELA — koliko neko daje, zna, pohađa bogosluženja, moli se, duboko razmišlja, itd. — POSTAJU MERILO NEČIJE DUHOVNOSTI. VERA SE ZASNIVA NA STRAHU DA NE RAZOČARAMO BOGA.

U ZDRAVOM SISTEMU PRIHVATANJE JE ZASNOVANO NA LJUBAVI. Naš Otac, koji je ljubav, PRIHVATA NAS ZBOG ONOGA ŠTO ON JESTE, A NE ZBOG ONOGA ŠTO MI RADIMO. VERNICI UNUTAR ZDRAVOG SISTEMA PRIHVATAJU POJEDINCE NE ZBOG ONOGA ŠTO ONI RADE ILI NE RADE, VEĆ ZBOG ONOG ŠTO ONI JESU. TAKVO PRIHVATANJE OSLOBAĐA POJEDINCE OD OKOVA PERFEKCIONIZMA I SRAMOTE.

  

Kada šire mentalitet „mi protiv njih i proklinju zla ovog sveta, toksični vernici na taj način na ličnoj osnovi napadaju „grešnike“ i uzdižu postojanje „svetaca“. TIME ONI IMPLICITNO TVRDE DA SU SE UZDIGLI IZNAD SVAKODNEVNIH GREHA SVETA. PORUKA JE ČESTO DA JE OVA GRUPA ZAVISNIKA DOSTIGLA NOVI NIVO ŽIVLJENJA DO KOG DRUGI NISU DOŠLI (Srđan: šta je ’pisac’ ovde hteo reći?! – pisac hteo je reći da su ovi što kritikuju, umišljeni sveci i pravednici dostigli novi nivo „svetosti, pravednosti... življenja“ do kog ostali „grešnici“ još nisu došli... da su ti „sveci“ po svom mišljenju bolji od ostalih). Kada zavisnici završe sa svojim učenjima „mi protiv vas“, više niko ni ne biva privučen da se pridruži njihovoj grupi verom. U nju se ulazi samo manipulacijom.

RELIGIJSKI ZAVISNICI ČESTO PRESTAJU DA REAGUJU I FUNKCIONIŠU KAO LJUDSKA BIĆA. NE POKAZUJU SAOSEĆANJE PREMA LJUDIMA KOJI SU U BOLU, ILI PREMA ONIMA KOJI SE OSEĆAJU ZATOČENIMA U GREHU.

REVNI ZAVISNICI ČINE DA SE GREŠNICI OSEĆAJU OTUĐENIMA I OMRAŽENIMA. U ZAVISNIKOVOJ ŽELJI DA SE IZDIGNE IZNAD SVIH DRUGIH GUBI SE ONA PRIVLAČNA HRISTOVA PRIRODA KOJA JE OKUPLJALA LJUDE OKO NJEGA.

SAMOPRAVEDNOST ZAUZIMA MESTO PONIZNE SLUŽBE BOGU, KOJA IH JE NAJVEROVATNIJE KRASILA NA POČETKU NJIHOVOG HODANJA U VERI. [što mi je ovo poznato. Pozdrav za ekipu „svetaca“, posebno za moju „sveticu“, ljubim te srećo moja presveta i prepodobna velikomučenice ;-) Nadam se i molim Bogu da pređeš najveću kosmičku razdaljinu (iz sedalnog predela u glavu) i da se vratiš svom grešniku koji te čeka! Cmok!]

ŠTO TOKSIČNIJI POSTAJE NJIHOV SISTEM VEROVANJA, TO VISE JAČA MENTALITET ORGANIZACIJE „MI PROTIV NJIH“. Što sistem postaje glomazniji, to je više zavisnika koje mora da zaštiti. KAKO SE SLUŽBA RAZVIJA, TO ĆE SVE TEMELJNIJE BITI PREISPITIVANA I ONI KOJI SUMNJAJU U MOTIVE VOĐE, U ZAVISNIKE KOJI GA SLEDE I U ČITAVU ORGANIZACIJU UOČIĆE NEKA TOKSIČNA VEROVANJA I PREPOZNATI ILI KAO TAKVA. KADA TAKVA ISTRAŽIVANJA POČNU, RELIGIJSKIM ZAVISNICIMA SE MANIPULIŠE DA BI POVEROVALI KAKO IH JE NAPAO NEPRIJATELJ.

Promišljen potez bio bi priznanje da je služba skrenula sa puta, priznanje greha i dovođenje službe u sklad sa biblijskim učenjima. Međutim, religijski zavisnici to nipošto neće učiniti sve dok im se ne ukinu sve druge opcije.

RELIGIJSKI ZAVISNICI FORMIRAJU ZATVORENO DRUŠTVO TOKSIČNO-VERSKIH SLEDBENIKA. Pojedinci napreduju i uspevaju tako što podržavaju verovanja i praksu prognanog vođe. KAO I U SVAKOM DRUGOM DRUŠTVU, PRAVILA RUKOVODE I KONTROLIŠU SVAKI ASPEKT ŽIVOTA ZAJEDNICE I NJENIH ČLANOVA. SVAKO KO SE NE DRŽI PRAVILA SMATRA SE NEPRIJATELJEM ZAJEDNICE I SVAKOGA KO JOJ PRIPADA. RELIGIJSKA PRAKSA SKREĆE SVOJ FOKUS SA BOGA I POSTAJE KOMPLIKOVAN PROCES POTPOMAGANJA ZAJEDNICE I NJENIH PRAVILA.

PRIPADNICI ZATVORENOG DRUŠTVA VERUJU DA SLUŽE BOGU, ALI ZAPRAVO SLUŽE LJUDSKOM VOĐI I NAČINU NA KOJI TAJ POJEDINAC SHVATA DOBRO I ZLO. NESPREMNOST SLUŽENJU NJEGOVOM SHVATANJU POKRENUĆE GNEV SVIH RELIGIJSKIH ZAVISNIKA. (Srđan: jest tako..) [al ih je opisao, kao da je bio sa njima i pojeo džak soli...]

  

KARAKTERISTIKE TOKSIČNIH VERSKIH SISTEMA

OVAKVA VRSTA TVRDNJI U POGLEDU BOŽANSKOG VOĐSTVA VEOMA JE OPASNA. TIME SE VOĐA POSTAVLJA IZNAD SVIH OSTALIH. TIME SE SUPROTSTAVLJANJE VOĐINOM AUTORITETU ILI ISPRAVNOSTI IZJEDNAČUJE SA SUPROTSTAVLJANJEM SAMOJ BOŽJOJ REČI. KAKO SE BILO KO MOŽE SUPROTSTAVITI VOĐI KOJI KAŽE DA IMA DIREKTNU LINIJU KOMUNIKACIJE SA BOGOM? KO BI ŽELEO DA KRENE PROTIV BOŽJE REČI? VOĐA OVO ZNA I VEŠTO KORISTI DA BI MANIPULISAO „NEUKIM“ SLEDBENICIMA KOJI VERUJU U ISKRENOST SVOG TOKSIČNOG VOĐE.

KADA ČLANOVI TAKVE ORGANIZACIJE POSUMNJAJU U MOTIVE ILI POSTUPKE ONOG KOJI IH VODI ILI PROGANJA, BIVAJU UMIRENI IZJAVAMA TIPA: „JA SAM SAMO RADIO ONO ŠTO JE BOG TRAŽIO OD MENE“.

ZA ONE KOJI SE NALAZE POD TOM VRSTOM MANIPULACIJE NE POSTOJI NAČIN DA DOVEDU U PITANJE POLOŽAJ SVOGA PROGONITELJA. ONI ILI MORAJU DA SE SLOŽE I POVINUJU, ILI DA SE SUOČE SA POSLEDICAMA. A RELIGIJSKI ZAVISNICI SU VIŠE NEGO SPREMNI DA SE SLAŽU I POVINUJU. [gđo Vajt, ovaj kao da je sa Vama proveo vek!]

 U toksičnom sistemu toksični propovednik uzdiže samog sebe kao nekog sa naročitom sudbinom ili misijom koju niko drugi ne može da izvrši. TO NAROČITO POMAZANJE ILI POZIV ČESTO NIJE NIŠTA DRUGO DO PATOLOŠKA POTREBA ZA POŠTOVANJEM ILI UGLEDOM. ONO TAKOĐE ODUZIMA NEKE MOĆI KOJE PRIPADAJU ISKLJUČIVO BOGU I DAJE IH TOKSIČNOM PROPOVEDNIKU. TO JE NAČIN DA SE PRISVOJI BOŽJI AUTORITET I DISKREDITUJE SVAKO KO SE NE SLAŽE SA SMEROM U KOM SE SLUŽBA RAZVIJA.

Ukoliko neki ljudi ne cene dovoljno propovednika da bi se pokorili njegovoj diktatorskoj vladavini, ovaj se poziva na Božje pomazanje da bi svako nedvosmisleno zaključio da je svako kolebanje u podršci zapravo kolebanje u veri u Boga.

ONI KOJI SU DOŽIVELI OVAKAV VID MANIPULACIJE TREBA ODMAH DA NAPUSTE TAKVU CRKVU ILI ORGANIZACIJU. MEĐUTIM, VEĆINA RELIGIJSKIH ZAVISNIKA TO NE OSEĆA; ČAK DELUJU USPEŠNO (NEKO VREME).

Pod plaštom naročitog božanskog uputstva, mnogi pojedinci su iskompromitovali svoju veru i pali u zamku kojom se autoritet jedne osobe postavlja iznad svake zemaljske odgovornosti.

Religijski zavisnici U VRHU ORGANIZACIJE UVEK NAJVIŠE PROFITIRAJU OD TE POGREŠNE LOJALNOSTI jer su u situaciji da troše više, grade više, ili da greše više, u zavisnosti od oblasti u njihovom životu koja je izopačena. OBMANUTI SLEDBENICI, TRAGAJUĆI ZA PRISNIJIM ODNOSOM SA BOGOM, ALI KONCENTRIŠUĆI SE VIŠE NA VOĐU KOJI JE ZAVISNIK NEGO NA BOGA, GUBE KONTAKT SA BOGOM I ČESTO TRAJNO OTPADAJU OD VERE. POGREŠNA LOJALNOST OMOGUĆAVA DA ZABLUDE VOĐE PORASTU I UNIŠTE VERU LOJALNIH. Rezultat može biti finansijski ili duhovni bankrot.

Jedina nada da se nove potencijalne žrtve zaštite JESTE DA SE VOĐA KOJI TVRDI DA JE NAROČITI BOŽJI POSLANIK PRIMORA NA PRIHVATANJE ODGOVORNOSTI ILI DA BUDE SVRGNUT.

Moć često kvari. Kada se organizacije razvijaju tako da vođa malo ili nimalo ne polaže račun bilo kome, STVARA SE OGROMNA MOGUĆNOST DA SE VOĐA IZOPAČI.

TVRDNJA O NAROČITIM BOŽANSKIM MOĆIMA JE JOŠ JEDAN NAČIN DA SE OSOBA OSETI CENJENOM BEZ OBZIRA DA LI IMA BILO KAKVU ZAJEDNICU SA BOGOM. OVA TVRDNJA SE ČESTO KORISTI DA BI PUTEM MANIPULACIJE LJUDI POVEROVALI DA JE ONAJ KOJI JE OBDAREN VELIKI BOŽJI ČOVEK.

MALO TOGA JE SVIREPIJE OD ISKORIŠĆAVANJA POJEDINACA KOJI TRAŽE NADU.

U SVOM POKUŠAJU DA ODRŽE I ZAŠTITE SVOJA VEROVANJA, RELIGIJSKI ZAVISNICI DELE SVE U DVA TABORA; NEMA SREDINE. NEKO JE ILI DEO TOKSIČNO-VERSKOG SISTEMA, ILI JE PROTIV NJEGA; OSOBA ILI PODUPIRE, ILI RUŠI. TOKSIČNA ORGANIZACIJA NEGUJE OVAKAV MENTALITET SVE DOK NJENI SLEDBENICI NE POVERUJU DA SVAKO KO JE IZVAN PREDSTAVLJA PRETNJU SLUŽBI, DA NE SHVATA ŠTA SE „ZAISTA" DEŠAVA I DA MORA DA BUDE IGNORISAN UKOLIKO OSPORI VEROVANJA RELIGIJSKIH ZAVISNIKA. [kako mi je ovo samo poznato!]

Kada se pojavi bilo kakva nova pretnja, vođa i religijski zavisnici su spremni za rat. POJEDINCI KOJI SE NISU NA SLIČAN NAČIN POSVETILI BIĆE DOŽIVLJENI KAO NEPRIJATELJI SPREMNI DA NAPADNU SVAKOG TRENUTKA.

MENTALITET „MI PROTIV NJIH“ OČIGLEDAN JE U ČITAVOJ ORGANIZACIJI I NJENIM UČENJIMA.

RELIGIJSKI ZAVISNICI ČINE JAKO PUNO DA ISTAKNU IZVANREDNOST CRKVE ILI ORGANIZACIJE. OSTALIM SLEDBENICIMA ĆE SE GOVORITI KAKO ONI POSEDUJU NAROČITA ZNANJA I UVIDE NEDOSTUPNE DRUGIMA. Često se neki ritual ili praksa koriste kao središte te izvanrednosti i superiornosti. [jeste li prepoznali?]

Od religijskih zavisnika se zahteva da služe, služe i služe. Oni odgovaraju tako što uzimaju učešća u mnogim grupama, odborima i sastancima. Teraju ih da se prijavljuju za sve i svašta i da žrtvuju porodicu i prijatelje kako bi zadovoljili potrebe sistema. ONI VERUJU DA SLUŽE BOGU, ALI ZAPRAVO SLUŽE SVOM EGU POŠTO ČEZNU ZA SVE VEĆOM POPULARNOŠĆU UNUTAR HIJERARHIJE SISTEMA.

Mnogi toksični sistemi tvrde da oslobađaju ljude od svih problema: emotivnih, duhovnih i fizičkih. Ironija je u tome što SE DOGAĐA UPRAVO SUPROTNO.

PA IPAK, RELIGIJSKI ZAVISNICI VEOMA ODLUČNO KRIJU SVOJA STVARNA OSEĆANJA I MISLI, A SPOLJA PRIKAZUJU RADOSTAN SJAJ PUN MIRA. ONI POTISKUJU SAV NEMIR DA BI MOGLI DA ODRŽE UTISAK SAVRŠENSTVA. (Srđan: najverovatnije je tako..)

Bol koji su zakopali je živ sahranjen, tako da se vraća na površinu u obliku emotivnog očaja i fizičke bolesti. Religijski zavisnici često pate od hroničnih bolova u leđima, glavobolja, problema sa očima, artritisom, astmom i stotinama drugih boljki. Oni se bore da poreknu svoje fizičko i emotivno stanje, često do momenta kada je suviše kasno da se efikasno deluje tretmanom. [nažalost, doživeo! Ali je Bog dosta toga neutralisao]

Nije lako živeti u nerealnom svetu. Zavisnici moraju da preduzmu drastične, očajničke mere kako bi očuvali nerealna verovanja. Poricanje postaje brzo i jednostavno sredstvo sve dok i fizička i emotivna trauma ne naprave pukotinu u zavisnikovoj fasadi savršenstva. SLEDBENICI KOJI TRPE BOL PRONALAZE OLAKŠANJE TEK KADA SE SLOME I KADA SU PRIMORANI DA PREISPITAJU SVOJE STVARNO STANJE I OGRANIČENJA.

PRIMER

[prepušteno čitaocu da sam naglasi delove u kojima se prepoznaje]

Što je više pokušavala da bude savršena, to je više doživljavala neuspeh. Njena religija je naglašavala njene nedostatke, umesto da ju je poučavala o Hristu koji je voli. Njena toksična vera se usredsređivala na učinak umesto na odnos. [tako poznato!]

Što je više pokušavala da bude savršena kako bi zaslužila Božju intervenciju, to je više shvatala koliko je uzaludno pokušavati biti dovoljno dobar. Što je više uviđala jalovost pokušaja da bude dovoljno dobra, to je više grešila. 

Što je više grešila, to je više verovala da joj je bio potreban Hristos da je oslobodi. I tako je vrzino kolo zavisnosti pustilo korena. Kao hrčak u točku, što se više trudila, to se brže kretala, ali ne stižući nikuda, sve dok je iscrpljenost nije primorala da zatraži pomoć izvan svoje toksične verske porodice.

Kada je Šeron prvi put potražila pomoć, nije imala predstavu da je njena toksična vera glavni faktor zbog kog se oseća nedovoljno dobro i beznadežno. Verovala je da bi, ukoliko bi mogla da obuzda greh, bila „savršenija“ i da bi Bog tada mogao da je prihvati. Njen toksičan način razmišljanja naveo ju je na zaključak da bi Bog, kad bi izbacila taj „greh“ iz svog života, mogao da je voli i prihvati.

Bilo joj je teško da prihvati da je bila povređena i ljuta na Boga, i da je bila ogorčena što je morala DA GLUMI (Srđan naglasio) pred njim da bi zaslužila prihvatanje. Prodiranje kroz poricanje sopstvenih osećanja prema Bogu omogućilo joj je da postane otvorena prema verovanju u Boga punog ljubavi.

Počela je da uviđa da je Bog koga je poznavala bio bog religije, bog njene toksične vere koji je zahtevao određeni učinak da bi bila prihvaćena, bog koji zahteva da očisti svoj život pre nego što izađe pred njega sa svojim molbama.

Analizirali smo kako je toksični način razmišljanja preplavio njenu veru. Šeron je razmišljala po sistemu sve ili ništa. Ona je ili unutar ili izvan Božje volje i tu nije bilo sivih oblasti. Ona nikada nije uzimala u obzir istinu da ćemo uvek grešiti tokom procesa učenja kako da živimo i upoznajemo Boga, i da to nije ništa loše, već ljudski. Spoznaja je uglavnom proces učenja kroz pokušaje i na greškama. Važno je učiti na svojim greškama, a ne osuđivati ih.

Iako je Šeron poznavala tekstove o milosti, ona nikada nije bila u stanju da ih doživi. Za nju je milost zavisila od ponašanja. Obuzelo ju je olakšanje kada je počela da shvata da nije morala da zaradi Božju milost. Pošto je mogla da pruži ruku i pronađe nekoga ko je razume i ko joj može pomoći, shvatila je da je Bog čuo njene molitve i da je izlio svoju milost tako što ju je uputio do mesta gde je mogla da dobije pomoć.

Počela je da istražuje na koji način ju je njena toksična vera podjarmila. Počela je da postavlja pitanja. Uz pomoć drugih ljudi i stručnog osoblja počela je da uočava toksične karakteristike svoje vere i kako su se one nadovezale na njenu potrebu za promenom raspoloženja i umrtvljavanjem osećanja. Počela je da shvata kako je njena vera nije oslobodila, već ju je zapravo osudila, što je pogoršalo njen osećaj neadekvatnosti.

Po prvi put Šeron je mogla da doživi bezuslovno prihvatanje članova grupe i milostivog Boga Biblije. Stekla je snagu i hrabrost da živi život slobodnije i potpunije, i više nije bila sledbenik koji trpi bol.

Komunikacija u toksično-verskom sistemu nije dvosmerna. Informacije se smatraju validnima samo ukoliko dolaze sa vrha organizacije i prenose se do dna, ili se izdaju unutar organizacije i emituju ka spolja. Religijski zavisnici iznose svoje stavove i odbijaju da uvaže razliku u mišljenjima. Oni na vrhu više ne čuju opažanja i potrebe naroda, a zavisnici koji su unutra više ne mare za potrebe ljudi koji su izvan.

Religijski zavisnici razvijaju krajnje selektivan sluh i odgovaraju samo na one stvari koje oni smatraju važnim. Sve što se ne uklapa u ono što oni već veruju verovatno neće biti ni saslušano. Sa stavom duhovne superiornosti, religijski zavisnici ubeđuju sebe da su uvek u bližem kontaktu sa Božjom istinom, da su osetljiviji na Božju volju i da su dostojniji od drugih ljudi da budu saslušani. (Srđan: evo posle ovog iskustva Šeron, pade mi na pamet, da se ne bih uopšte iznenadio da se i ovaj majstor poneo ovim otkrovenjima, koja su poprilično istinita, te da je postao guru nekim novim zavisnicima!! – Srki, nije se poneo već je od prvog objavljivanja doživeo maksimalna napadanja od strane raznih toksičnih vernika i sistema. Knjiga je prvi put objavljena 1991.)

 

Ovo je delimično i u vezi prodičnih odnosa i njihovog uticaja na kasnije odnose:

Sličan sistem zatvorene komunikacije postoji i u mnogim porodicama i religijski zavisnici često potiču upravo iz takvih porodičnih sistema. Zatvorena komunikacija je naročito prisutna između očeva i dece. Neki otac možda ne odvaja vreme da razgovara sa svojom decom, smatrajući da su njihova mišljenja nebitna. Otac koji ima „važnije stvari da radi“ neće nikada ostvariti kontakt sa potrebama, mislima i osećanjima svoje dece. Stoga, za njega sve to ostaje nepoznanica. On vrednuje samo sopstvene reči i koristi ih za naređivanje i kažnjavanje. Deca se osećaju nesposobnima da iskažu sama sebe i svoje želje. Religijski zavisnik koji je odrastao u ovakvoj vrsti doma stvara istu atmosferu unutar organizacije. S vremenom, organizacija postane nedelotvorna jer gubi kontakt sa ljudima kojima bi trebalo da služi, isto kao što otac gubi kontakt sa svojom decom.

U mnogim toksičnim organizacijama neko je uvek „zadužen“ da umesto vođe zaustavi neželjenu komunikaciju. Taj pojedinac treba da umiruje one koji se ne slažu i udovoljava onima koji žele direktan razgovor sa vođom. Osoba zadužena za sprečavanje komunikacije zna da on ili ona ne treba nikada da vođi kaže više od onoga što on želi da čuje. Toksični sistem odbacuje značaj pojedinca.

Otvorena komunikacija ceni ljude i dozvoljava im da budu saslušani i da se osećaju slušanima. Oni se tretiraju kao jednaki i organizacija ili služba zaista pažljivo osluškuje kako bi mogla da se usredsredi na te potrebe. U zatvorenoj komunikaciji, vrh organizacije gubi kontakt sa ljudskim potrebama, zato što one na vrhu nije briga za ljude kojima bi trebalo da služe. Religijski zavisnici koji su sledbenici takođe prestaju da brinu za ljude u potrebi.

Kada religijski zavisnici stvore toksično-verski sistem, oni usput izgube Boga. Na Božje mesto postavljaju pravila koja služe širenju imperije religijske zavisnosti. Kada novi članovi pristupe toksično-verskom sistemu, oni bivaju indoktrinirani pravilima umesto da jačaju u zajednici sa Bogom. PRAVILA JAČAJU ZAVISNOST, NE VERU (Srđan: da!). Zavisnost vodi ka prilagođavanju predvidivom obrascu ponašanja, često sprečavajući svaki pokušaj da se Bog verno sledi.

Toksično-verski sistem čini velike napore da se postara da način odevanja i stil frizure odgovaraju zastarelim verovanjima o tome šta je pristojno pred Bogom. Svi članovi grupe se oblače isto, imaju istu frizuru i izgledaju isto. Nema mesta individualnosti. Roditelji guše želju adolescenata da budu jedinstveni i razviju odvojenu ličnost. Prilagođavanje je najvažnije. Ima toliko malo mesta za individualnost da deca u gomilama postaju pobunjenici. Kada se to dogodi, njih smatraju otpadnicima i beznačajnima u poređenju sa nekolicinom koji su voljni da ostanu unutar sistema, slede pravila i imitiraju strukturu zavisnosti.

Neki toksično-verski sistemi manje vrednuju spoljašnjost od ponašanja. Oni veruju da su njihova pravila tačna interpretacija Božjih standarda i očekuju da ostali učesnici budu dosledni tim pravilima. Takav verski sistem je zasnovan na zabranama umesto na veri usmerenoj na Boga. Ono što neko radi više se vrednuje od onog što on jeste. Zbog toga što nikada ne otkriju ko su, mnogi mladi ljudi izrastu u robotske duplikate koji veruju da se život sastoji u izvršavanju pravila.

Ovakvim toksično-verskim praktikantima teško je da shvate da je Hristos odbacio strogi, legalistički sistem svoga doba. Ako bi time zadovoljavao određenu potrebu, On bi trgao klasje subotom. Kada su pravila govorila da ne leči, On je ipak lečio ako je to dovodilo osobu bliže Bogu.

Vera je uvek bila nešto više od liste dozvola i zabrana. Standardi čine samo jedan aspekt vere. Kada oni postanu glavna stvar, vera postaje stroga i legalistička.

Svako ko tvrdi da je toliko vezan za Boga da mu vezivanje za druge ljude nije potrebno predstavlja religijskog zavisnika koji će garantovano doživeti neuspeh i u svojoj veri i u službi zadovoljavanja tuđih potreba. Bog nikada nije nameravao da bilo ko bude toliko usredsređen na njega da nema potrebu da ostane u kontaktu sa drugim ljudima. Ničija vera ne može biti slobodna od odgovornosti prema drugima. Nedostatak odgovornosti je jasan znak nedostatka vere u Boga i odsustva vere u srcu. (Srđan: moguće; ali o kakvoj se tu odgovornosti radi?)

Etiketiranje je pokušaj dehumanizacije kritičara kako bi odbacivanje i njih i njihovih mišljenja bilo daleko lakše. Religijski zavisnik izbegava da se obrati kritičaru lično, već stavlja negativnu etiketu na svakoga ko se ne slaže sa njegovim ili njenim ličnim navikama. Umesto da kažu da je Džon Smit postavio neka pitanja, zavisnik izjavljuje da postoje „klevetnici“, „izdajnici“, ili „nezadovoljnici“ koji žele da unište službu ili organizaciju (Srđan: o da!). Etikete postaju simbolični pozivi u boj koji se koriste da bi ugušili pobunu. Kada se neko etiketira, postaje daleko teže da se ta osoba doživi kao ljudsko biće sa stvarnim potrebama i sa potencijalom da ispravno rasuđuje.

Pastor je propovedao sa propovedaonice o tome kako malo kvasca ukiseli sve testo i kako zajednica treba da isključi one koji je kvare. Momentalno, Džon i njegova porodica više nisu bili prijatelji onima sa kojima su se godinama družili. Bili su „izdajnici koji su „izneverili pastora i zato moraju da budu isključeni. Međutim, ono što je Džon uradio predstavljalo je jednostavan akt neslaganja sa autoritetom. Ni u jednom trenutku on nije osudio bilo šta što je pastor propovedao, a svoja neslaganja je podelio samo sa nekolicinom unutar vođstva.

Taj užasan preokret upropastio je Džona i njegovu porodicu. Njihov život se toliko dugo okretao oko crkve da su uspeli da održe veze sa jako malo ljudi izvan crkve. Odbačeni i napušteni od onih do kojih im je najviše stalo i u koje su imali najviše poverenja, Džonova porodica se osećala slomljeno i žalosno zato što sistem nije mogao da toleriše razlike. Džon više nije bio ličnost koja ima osećanja i inteligenciju, već izdajnik sa buntovničkim duhom. To toksično uverenje omogućilo je stvaranje zablude da svako ima pravo na svoju sopstvenu zajednicu sa Bogom – samo ako je ona u skladu sa sistemom. Time što je etiketirao Džona i ubedio druge članove crkve da poveruju u tu etiketu, ovaj nesigurni pastor uspeo je da izbegne suočavanje sa neslaganjem.

Vojska koristi etiketiranje da bi olakšala ubijanje neprijatelja. Poslednja stvar o kojoj vojni oficir želi da njegov vojnik razmišlja jeste to da je osoba na nišanu možda otac petoro malih devojčica koje će umreti od gladi bez tate. U pokušaju dehumanizacije, neprijatelju se stavlja rasna etiketa. Vojnik će lakše ubiti stotinu njihovih nego jednog oca ili muža.

Religijski zavisnici dobro se služe ovom tehnikom, i kada koriste glasine i aluzije da bi uništili reputaciju iskrenog kritičara, ostali sledbenici su spremniji da pristanu na predloženi tretman disidenta ukoliko etiketa uspe da ga dehumanizuje.

Svrha etiketiranja je da odvoji i podeli. U našem društvu osoba koja gaji konzervativna verovanja etiketira se kao fundamentalista. Etiketa uopšte ne opisuje pristup po kom osoba vrednuje život; ona sada opisuje osobu. Neko ko fundamentalistička gledišta smatra uskogrudim etiketiraće nosioca tih gledišta kao ograničenog. Ova metoda se prenosi i na individualnost osobe. Osoba biva posramljena i unižena zbog verovanja koja nemaju nikakve veze sa njenom vrednošću ili jedinstvenim darovima od Boga. Diskvalifikacija etiketiranjem povređuje žrtve i omogućava progoniteljima da nastave sa svojom toksičnom verom. Etiketiranje je pravi otrov.

Pošto nije jednostavno udružiti se protiv ljudi koji racionalno misle i imaju različita gledišta koriste se etikete da bi se protivnici polarizovali, a sledbenici podstakli da se sukobljavaju sa protivnicima. Neprijatelj biva diskvalifikovan, čime se izbegava bavljenje teškim pitanjem koje je pokrenuo neprijatelj (Srđan: da!). Korišćenjem etiketa uništava se i mogućnost pronalaženja istine u argumentima opozicije. Ko još želi da sluša ograničenog fanatika? Pošto ograničena osoba koja stavlja prigovor na vaš stav nema nikakav ugled, ta osoba se odbacuje kao merodavan protivnik.

Etiketiranje potcenjuje i odstranjuje opoziciju a konstatuje nadmoćnost religijskih zavisnika. Njime se ne pospešuje izučavanje tuđih verovanja, već se ona svode na predmet podsmeha. Etiketiranje tako postaje savršeno oružje za napad na neprijatelja ili odbranu toksično-verskog sistema, njegovih verovanja i zavisničke prakse. Etiketiranje omogućava religijskim zavisnicima da definišu istinu, da je tako definisanu uzdignu i unište svakoga ko se usudi da posumnja u tu istinu. (Srđan: a mi, koji smo ovo shvatili, sigurno smo imuni od etiketiranja drugih?! no, jasno je da je sve drugo lakše, nego ponizite se, priznavajući svoj promašaj, a posebno u slučaju onih ’uglednih’, koji su na nekakvim položajima..

Gospod se poslužio sa svojim apostolima, a kojima je rekao da ima još dosta toga da im otkrije, ali da oni to još ne mogu da nose! Poslužio se i sa jednim Kalvinom, koji je verovao i zastupao, po meni, đavolsku ideju, ideju o predestinaciji. I neću dalje da nabrajam. Trebalo je samo dočekati nove reformatore, koji bi pogrešna učenja svojih predhodnika zamenili istinitim. E sad, mi imamo veliki problem. Kada bismo kazali sabraći da treba da se očistimo od katoličke jeresi, a koju smo nasledili od predhodnih generacija, oni bi se još i složili sa tim. Mogli bi to i potkrepiti stihom Otk.14:8, gde kaže da su SVI narodi ’opijeni’ lažnom naukom; a pod tim - svi, ubrajamo se i mi! Čak i kada bismo doveli pod znak pitanja i neke ideje čuvenog reformatora Veslija, i to bi još prošlo kod nekih.

Međutim, kako osporiti nešto što je, u crkvi uvažena, proročica podržavala na brojnim mestima u svojim spisima?! O, kakva će to samo proba biti za sve adventiste, a koji su puni sebe! Još od naših pionira pa do danas, mi smo uperili prste na katoličku crkvu, pa i na otpali protestantizam, govoreći da su oni (duhovni) Vavilon, i da su ’pali’, pošto nisu prihvatili našu priču. Ništa lakše, nego poneti se ekskluzivnošću. Pitanje je - ko će biti spreman da se ponizi i prizna da smo i sami u duhovnom vavilonskom ropstvu, jer smo još uvek nereformisani po određenom, a veoma značajnom pitanju?! Tako to ja vidim, a budućnost će (i to sam ubeđen da će biti ubrzo; za nekih par godina) odgovoriti na ovo pitanje.)

 

---

[1] Autor ovde misli na shvatanje savršenstva iz helenističke filozofije, koje je statično i može se definisati kao stanje potpunog ekvilibrijuma, a ono ce se narušiti ukoliko se entitetu koji je dostigao to stanje bilo šta oduzme ili doda. Međutim, autor u tekstu barata i shvatanjem savršenstva zasnovanom na hebrejskoj biblijskoj misli koje je dinamično i može se definisati kao kretanje u ispravnom smeru. U njemu ne postoji stanje koje treba dostići, već je savršen onaj entitet koji uči, raste i razvija se u skladu sa svojim godinama. Prema helenističkom shvatanju, savršenstvo je cilj koji treba dostići, dok je, prema hebrejskom shvatanju, savršenstvo putovanje u dobrom smeru kome nema kraja. Po pravilu, perfekcionisti su opterećeni helenističkim shvatanjem savršenstva (prim. prev.). (Srđan: sviđa mi se ova postavka – Marko Lukić je prevodio knjigu i pisao fusnote)

[2] U ovoj jednoj rečenici jasno se vidi da autor helenisticku statičnu ideju savrsenstva, usredsređenu na stanje ili proizvod, stavlja nasuprot hebrejskoj dinamičnoj ideji usredsređenoj na rast ili proces. Očigledno da helenistička ideja rezultuje toksičnom verom, dok je rezultat hebrejske zdrava vera (prim. prev.).