Tekst zelene boje su moji dodaci, komentari, objašnjenja…
Vesli je morao da
se bori sa istim izazovima, čak i za svoje „savršene šampione svetosti“.
Nekoliko zapažanja će se pokazati od pomoći, oslanjajući se na a) Veslijansko
iskustvo i b) neke pronicljive kritike koje je ono primilo.
Na kraju krajeva, Vesli je otac skoro svih savremenih evangelističkih naglasaka
na svetosti, uključujući naglaske koji su proizašli iz samog posvećenja koje je
naglašavala Elen G. Vajt KOJA JE BILA POD DUBOKIM UTICAJEM Veslija i američke
Veslianske tradicije.
Vesli
je propovedao DOKTRINU TRENUTNOG POSVEĆENJA. Pa ipak, čak je
i Vesli učio da postoji potreba za nekom
kvalifikacijom apsolutnosti [nekim stepenovanjem
potpunosti] takvog savršenstva.
Nikada nije koristio reč „bezgrešno savršenstvo“ i razvio je zanimljivu doktrinu nazvanu „drugo ili konačno
opravdanje“ kako bi nadoknadio ono što je nazvao „neprikladnim gresima“ „savršenih
svetaca“ njegovog pokreta [ustvari, pokušao
je da ubaci posvećenje kao uslov spasenja ali pod imenom „konačno opravdanje“ –
jer da je posvećenje otvoreno proglasio uslovom spasenja, bio bi od ostalih
protestanata izopšten i smatran jeretikom koji je neutralisao protestantsku
reformaciju i vratio je na nivo rimokatoličkog opravdanja delima].
PRE SVEGA, ZNAMO DA JE NJEGOVA DOKTRINA TRENUTNOG SAVRŠENSTVA [POSVEĆENJA] IZAZVALA MNOGO FANATIZMA NAKON NJEGOVE LIČNE SLUŽBE I U KASNIJIM ERAMA VESLIJANSKE TRADICIJE [Oni koji su tome nekad pripadali isto su zapazili i kod teologije poslednje generacije u adventizmu].
ZATO NIJE NI ČUDO ŠTO JE OGROMNA VEĆINA MODERNIH, SAVREMENIH VESLIANSKIH TEOLOGA KOJI ZASTUPAJU SVETOST OSTAVILA PO STRANI SUŠTINU VESLIJEVOG BEZGREŠNOG, TRENUTNOG DELOVANJA USAVRŠAVAJUĆE BLAGODATI [adventisti koji su pokupili I JOŠ UVEK OSTALI na prvobitnoj verziji Veslijeve teologije svetosti, na žalost, još nisu stigli do tih zaključaka do kojih su bili prinuđeni da stignu savremeni Veslianski teolozi koji insistiraju na svetosti].
I ISKUSTVO nas je naučilo da postoje neki vrlo jaki razlozi ZAŠTO JE TAKVO GLEDIŠTE U SVOJOJ SUŠTINI [UNUTRAŠNJOSTI] OTVORENO ZA FANATIZAM. Ova suptilno varljiva dinamika uključuje NEZDRAVU PREOKUPACIJU NEČIJIM MORALNIM RAZVOJEM.
NAJOŠTRIJU KRITIKU ovog
poslednjeg koncepta dao je METODISTIČKI naučnik dvadesetog veka, R. Njutn Flu (R.
Newton Flew).
Što se tiče zamki ideje koja definiše savršenstvo pre svega kao odsustvo poznatih grehova, Flu sugeriše da, ako je sloboda od poznatog [svesnog] prestupa glavni cilj posvećenja, onda će savršenstvo zavisiti od našeg „sopstvenog uvida“ u naše motive, prethodnog moralnog razvoja, i „znanja“ o sebi. Sve ovo je veoma klimavo tlo za tvrdnju o savršenstvu, a Fluovi komentari su snažno pronicljivi:
„Mnogi, inače
dobri ljudi, nisu svesni sopstvene sebičnosti. Svadljivi čovek iskreno misli da
su svi nerazumni osim njega samog. Osvetoljubivi čovek veruje da ga pokreće
samo odgovarajuće samopoštovanje.
Ova razmatranja
koja važe čak i za obične poroke, očigledne (flagrantne) grehe, još više važe za suptilnije i
smrtonosnije grehe duha.
Gordost [ponos, oholost] u
svim svojim oblicima, sujeta, egoizam, duhovno samozadovoljstvo, egocentrična
religija, farisejstvo koje je dobrota, a opet lažna dobrota - SVI OVI OBLICI
MORALNOG ZLA NAJVEROVATNIJE ĆE SE POJAVITI KOD ONIH ČIJI SU ŽIVOTI
DISCIPLINOVANI I ČESTITI...“
OVE FLUOVE REČI SU VREDNE RAZMIŠLJANJA ZA SVAKOG ADVENTISTIČKOG ZAGOVORNIKA SAVRŠENSTVA (BEZGREŠNOG) POSLEDNJE GENERACIJE.
Drugo, hajde da realno priznamo istinu da iskustvo obraćenja ne daje trenutno, bezgrešno posvećenje nijednom verniku. Zašto je to tačno, ne treba da brinemo u ovom trenutku.
Ono što jednostavno
treba priznati je da je ova činjenica apsolutno istinita — obraćenje ili početni
preporod ne daje trenutno posvećenje ili karakternu bezgrešnost novopečenom
verniku. U stvari, takvo posvećenje će biti dato trenutno u budućnosti
(i hajde da se u ovom trenutku ne bunimo oko toga da li je to na kraju vremena
milosti ili prilikom proslavljenja). HAJDE
SAMO DA PRIZNAMO DA ĆE BITI NORMALNO ISKUSTVO PRAVIH VERNIKA DA UVEK U NEKOM
SMISLU BUDU – NESAVRŠENI!
...
Ono što će očigledno biti slučaj sa onima koji iskuse
taj mir koji dolazi iz saznanja da Isus iz trenutka u trenutak nadoknađuje
njihove nezrele neuspehe [Rimljanima 5,1, Isaija
32,17] jeste da će oni prilično dosledno dolaziti do svesti o svojim
gresima a koja će uticati na specifično pokajanje i priznanje određenih greha.
I tako će njihova svakodnevna hrana i piće biti Duhom izazvana tuga za grehom i
najdublje i najsrdačnije odricanje od onih grešnih stavova i dela koji vode ka njihovom
ponovnom raspinjanju Božijeg Sina i stavljanja „Njega u otvorenu sramotu“ (Jevrejima 6:6 NJKV).
...
Ali da li neko ovde želi da tvrdi da će Hristova blagodat
biti u stanju da nam pruži savršen uvid u sve naše motive tako da možemo biti
potpuno bezgrešni u svim svojim postupcima, mislima i razlozima zbog kojih
radimo ono što radimo?
Ako to uradite, pretpostavljam da imate prilično
površan pogled na a) svoju ličnu izopačenost i b) nedostižne [beskonačne] zahteve Hristovih pravednih zakona.
Ono protiv čega mislim da svi treba da se borimo jesu
1) stav umišljenosti
[oholosti, gordosti, bolji sam, svetiji sam od
drugih... ] i
2) njegov rođak
koji ljubi smrt - stav opravdanja za bilo kakav greh.
Iz: „Questions on Doctrine: What Should Be the Enduring Theological Legacy?“, Woodrow W. Whidden
Nasuprot tome,
adventisti su bliži Arminian/Vesliansko-metodističkoj tradiciji, SA JAKIM NAGLASKOM NA LJUDSKOJ SLOBODI I
ODGOVORNOSTI, POSVEĆENJU I POSLUŠNOSTI [tj. sa
jakim naglaskom na LJUDSKOM UDELU, NA LJUDSKOM ODGOVORU NA BOŽANSKO POTPUNO,
SAVRŠENO I DOVRŠENO DELO (OPRAVDANJE I POMIRENJE), odnosno sa JAKIM naglaskom
na POSLEDICAMA, PLODOVIMA tj. POSVEĆENJU, SAVRŠENSTVU, UMESTO NA OPRAVDANJU kao
kod Luteransko/reformatorsko-evangelističkih pravaca].
[Kod
ogromne većine adventista naglasak je na ljudskom umesto na božanskom udelu,
naglasak je na našoj vernosti tj. našem odgovoru Bogu i onome što On čini kroz
nas, umesto na Božijoj vernost i onome što je On učinio za nas pre 2000 godina.
Odnosno,
naglasak je na posvećenju, umesto na opravdanju i pomirenju, naglasak je na
jeziku obaveza, dužnosti, moranja umesto na jeziku privlačenja, osvajanja,
spontanog, iskrenog i neiznuđenog odgovora.
Naglasak
je na legalističkom pristupu Bogu kroz uspešnost u ispunjavanju Njegovih
zahteva umesto na pristupu Bogu kroz Hrista i Njegovoj uspešnosti u
ispunjavanju Božijih zahteva (kao onog koji se poistovetio sa nama).
Drugim
rečima, naglasak je na položaju nesigurnosti u naš položaj, status pred Bogom
(Starozavetni pristup) umesto na položaju sigurnosti u naš status pred Bogom na
osnovu našeg identiteta u Hristu (Novozavetni pristup)].
Evangelisti su
doveli u pitanje adventizam zbog naše doktrine o svetinji i naše upotrebe Elen
Vajt kao vanbiblijskog autoriteta.
I prekorili su nas zbog naših nezdravih sklonosti ka
legalizmu i perfekcionizmu (bezgrešnom savršenstvu). [Ovo je potpuno tačno, to su sklonosti ka
legalizmu, opravdanju delima i zakonom, kao i insisitiranju na onome što Bog
čini u nama i da to mora da bude savršeno, to je vrlo česta, skoro sveopšta adventistička
nezdrava sklonost!]
Pismo: Tompson
Raclafu
23. aprila 2001.
godine
Dragi Dale: Cenim priliku da razgovaram sa tobom telefonom.
Pretpostavljam da smo mogli da znatno produžimo razgovor. Pretpostavljam da bi
se moje sopstveno „arminiansko-vesliansko“ iskustvo razlikovalo od tvog na
nekoliko načina. Ali postajem sve više zabrinut zbog toga što adventistički
naglasak na ljudskoj slobodi i odgovornosti [naglasak na
ljudskom udelu, našem odgovoru vernosti, posvećenju, dužnostima, obavezama,...]
OTEŽAVA DA
ODAMO ODGOVARAJUĆE PRIZNANJE BOŽANSKOM SUVERENITETU I BLAGODATI [tj. božanskom udelu,
onome što je On učinio pre 2000 godina kao naš kolektivni predstavnik, Njegovoj
vernosti, Njegovoj bezuslovnoj ljubavi, prihvatanju nas ovakvih kakvi smo ...].
...
U osnovi, međutim, pretpostavljam da su tri ključna pitanja najvažnija u iskustvu onih koji napuštaju adventizam radi evanđeoske zajednice:
1. Sigurnost (spasenja). Pavle (najsnažnije u poslanicima Rimljanima i
Galatima) pronalazi sigurnost kroz naglasak u sudnici na Isusu kao na sasvim
dovoljnoj žrtvi i Zastupniku (Zameniku) u naše ime. Ta
perspektiva je najjasnija u reformatorskim (Luteranskim) i evangelističkim
zajednicama. Ali drugi novozavetni put ka sigurnosti (spasenja),
možda tipičniji za Veslijanske zajednice, koristi porodični naglasak ili model
(uses a family emphasis or model).
[Da li stoji takva konstatacija? Da li uopšte postoji
i može da postoji drugi put ka sigurnosti spasenja sem kroz naglasak na sudnicu
i Hristovu zameničku žrtvu pomirenja? Ili je to samo demagogija, vešt sofistički pokušaj da se bez postojanja
argumenata nametne nedokaziva tvrdnja kao već dokazani argumenat? Jer izuzev
kod onih umišljenih i oholih „svetaca“ koji misle da savršeno ispunjavaju sve
božanske zahteve, Vesli-Arminijanistički pristup uopšte i nema sigurnost
spasenja s obzirom da je fokus na onome što Bog radi kroz čoveka tj. posvećenju
kao prećutnom ali obaveznom uslovu spasenja pored opravdanja i pomirenja.
Drugim rečima, u tim teološkim pravcima nema
sigurnosti jer je njihov pristup zasnovan na Starozavenom pristupu Bogu kroz
uspešnost u izvršavanju Njegovih zahteva, a to uvek donosi nesigurnost u svoj
položaj pred Bogom i nametnutu, iznuđenu vernost zbog straha od kazne i želje
za nagradom, pristup u kome ne postoji mogućnost za iskreni odnos sa Bogom, već
jedan najamnički odnos nepoverenja, kao stariji sin u Luka 15.
Jednostavno, šta god ko suprotno tvrdio, u
stvarnosti u ovim teološkim usmerenjima nema sigurnosti spasenja dok
promena nije i spolja vidljiva bez obzira na činjenicu što ljudsko oko ne može
da ispravno procenjuje motive spoljašnjih dela.
A to dovodi do stalnog gledanja u sebe umesto na
Hrista za sigurnost, a time i onemogućavanje same promene. I uz to još
stvaranje sumnje, nesigurnosti, a kasnije i neverstva i otvorene pobune. Ili
vodi do glumatanja, pretvaranja, licemerja tj. farisejske dvoličnosti, naizgled
ispravnih dela i to iz pogrešnih pobuda – straha od kazne ili želje za nagradom].
Neguju ga Jevanđelje i Jovanove poslanice [taj po njemu porodični naglasak ili model] i najbolje ga ilustruje Isusova priča o izgubljenom sinu u Luki 15.
U toj paraboli se, DODUŠE nalazi blagodat i prihvatanje [autoru pisma je to „doduše“, nešto usputno i sporedno na
čemu, po njemu, nije naglasak]; ali UMESTO
NAGLASKA NA CENI (ŽRTVI) PLAĆENOJ NA BOŽANSKU INICIJATIVU (i od strane samog
Boga), parabola NAGLAŠAVA LJUDSKU ODLUKU sina da se vrati kući Ocu koji voli i
prihvata.
[Da li je naglasak zaista na sinu i njegovoj odluci
da se vrati Ocu? Da li je u priči o bludnom sinu naglasak na ljudskim udelu,
ljudskom odgovoru na božansku ljubav? Ili je naglasak je na BESKRAJNOJ I
neopisivoj ljubavi Boga koji bezuslovno voli i bezuslovno prihvata (grešnika a
ne ono što on čini – razlikovati to dvoje)?
Da li je sinovljeva odluka da se vrati samo
posledica naglaska na takvoj slici Boga koju je sin imao sve vreme i dok je bio
otvoreni pobunjenik protiv Očeve volje i Njegove bezuslovne ljubavi i
prihvatanja? Ili je naglasak na sinovljevom osećaju dužnosti, obaveza – s
obzirom da se u svom premišljanju da se vrati Ocu ni jednom nije setio bola i
poniženja koje Mu je naneo kada je tako bezosećajno i bezobzirno napustio kuću
uzevši od Oca ono što mu pripada tek posle Očeve smrti (i to mu pripada eventualno)?
KO JE GLAVNA ULOGA HRISTOVE PRIČE O BLUDNOM SINU?
KOGA JE HRISTOS HTEO POSEBNO DA ISTAKNE, ŠTA JE U PRIČI POSEBNO HTEO DA NAGLASI?
Da li je glavna uloga sam nezahvalni, bezobzirni,
bezosećajni, pobunjenički sin i da li je istaknuta sinovljeva odluka da se zbog
pukog preživljavanja vrati Ocu i ne pominjući iskreno kajanje za sve ono što je
Ocu naneo ili je naglasak, kako autor pisma tvrdi, na samom intelektualnom i
iznuđenom izjašnjavu sina krivim kako bi po sinovljevom mišljenju „umilostivio“
Oca i od Njega dobio mesto najamnika u kući, a time i hleb?
ILI JE GLAVNA ULOGA OTAC? ILI JE POSEBNI HRISTOV
NAGLASAK NA OČEVOJ BEZUSLOVNOJ LJUBAVI I BEZUSLOVNOM PRIHVATANJU SINA koga je bar
delimično shvatanje takve slike o Ocu vodilo da se vrati kući sa sigurnošću
prihvatanja i pored svega što je Ocu učinio?
Gde sin čak nije ni imao potpunu sliku o dimenzijama
Očeve ljubavi koja je iznad svakog bola, sramote, poniženja, greha koje mu je
sin naneo i koja mu je opraštajući sve unapred i od srca i pre traženja
oproštaja (kao u Matej 18,35) potrčala u susret prepoznajući ga takvog
neprepoznatljivog i izobličenog od gladi i poročnog života još u daljini?
Zar sve to ne pokazuje da ga je ta ljubav godinama
željno isčekivala i nadala Mu se? I to u takvoj meri da je Otac potrčao – a to
se i dan danas u bliskoistočnoj tradiciji smatra poniženjem, posebno za
uglednog domaćina. Trčanje se u toj orijentalnoj tradiciji smatra takvim
poniženjem da ortodoksni ljudi – na primer, kad vide da su se preračunali u
prelasku puta i da će morati da potrče da ne bi poginuli – radije ginu nego da
sebe ponize trčanjem. O tome su pričali Lune Ranđelović i Pavle Korać, a
postoje i savremeni novinski izveštaji o ovome.
Uz sve rečeno, da bi domaćin potrčao, on je morao da
podigne svoje haljine, pri čemu su njegovi gležnjevi postajali vidljivi – a to
je još jedno, po toj tradiciji ništa manje poniženje. Čak i u pravoslavlju koje
je preuzelo stil oblačenja jevrejskog starozavetnog sveštenstva, sveštenici
ispod haljine nose pantalone kako im se ne bi videli gležnjevi.
Sve prethodno rečeno još reljefnije ukazuje na
razmere Očeve neopisive, neizmerne ljubavi, praštanja, prihvatanja, samoponiženja,
samoodricanja, za koju ni večnost nije dovoljna da bude u punoj meri shvaćena,
spoznata.
I S OBZIROM NA SVE REČENO, KO JE, DAKLE, PO HRISTU
GLAVNA ULOGA U PRIČI? NA ČEMU JE, U STVARI, NAGLASAK?
Imajući u vidu iznesena zapažanja i detalje, PROSTO
JE FASCINANTNO KOLIKO PISAC OVOG PISMA (Alden Tompson) KAO TIPIČNI PREDSTAVNIK
TIPIČNOG VESLI-ARMINIJANISKOG ADVENTIZMA NAGLASAK STAVLJA NA LJUDSKI DEO, NA
LJUDSKI ODGOVOR, UMESTO NA BOŽANSKI DEO, BOŽANSKU INICIJATIVU, BOŽANSKU VERNOST
– DA ME TAKVA OPTEREĆENOST LJUDSKIM UDELOM JEDNOG UTICAJNOG ADVENTISTIČKOG
TEOLOGA PROSTO ZAPREPAŠĆUJE!
PITAM SE KAKO JE UOPŠTE I MOGAO I SMEO DA SE USUDI
DA PORED TAKVE SLIKE OCA I NJEGOVE TAKO BESKRAJNE LJUBAVI, SAMOPONIŽENJA I
SAMOODRICANJA RADI NAS, U PRVI PLAN PRIČE STAVI SINA I NJEGOVU SEBIČNO
MOTIVISANU ODLUKU DA SE VRATI?
MOŽDA ZATO ŠTO OD TOG NEZDRAVOG NAGLASKA NA LJUDSKOM
UDELU, LJUDSKOM ODGOVORU I NIJE U STANJU DA VIDI FASCINANTNOST BOŽIJE LJUBAVI.
AKO JE TO TAČNO, ONDA TO SAMO DODATNO POKAZUJE
KOLIKO JE NAGLASAK NA LJUDSKOM UDELU SMRTONOSAN – S OBZIROM NA SVOJU MOĆ DA IZ
FOKUSA POTISNE I ZAMRAČI SVE NEUPOREDIVE LEPOTE I KVALITETE OČEVOG BOŽANSKOG
KARAKTERA.
I POKAZUJE KOLIKO SU
LUTERANSKO/REFORMISTIČKO-EVANGELISTIČKI PRAVCI SA SVOJIM NAGLASKOM NA
OPRAVDANJU I POMIRENJU U BOLJEM POLOŽAJU OD
ARMINIUS/VESLIJANSKO-METODISTIČKIH PRAVACA, PORED SVIH ZASTRANJIVANJA U STAVOVE
TIPA „JEDNOM SPASEN, ZAUVEK SPASEN“ KOJIMA SU TI PRAVCI VRLO LAKO SKLONI.
I ne iznenađuje me što kad se takav NORMALNI,
UOBIČAJENI PRISTUP JEDNOG PROSEČNOG ADVENTISTE IZ
ARMINIUS/VESLIJANSKO-METODISTIČKOG PRAVCA IZVEDE DO SVOG LOGIČKOG ZAKLJUČKA,
TAJ ZAKLJUČAK ČESTO JESTE TEOLOGIJA POSLEDNJE GENERACIJE!
Na sreću većina prosečnih adventista to uvidi pa ne
upadne u tu zamku, ali solidan procenat, i to često onih najiskrenijih,
najrevnijih, najpredanijih, najposvećenijih i najškolovanijih ipak upadne. A povratak
odatle je mnogo teži nego čak iz Nju ejdža i sličnog, baš zbog hrišćanske
pozadine i na prvi pogled „plemenitih motiva odbrane Božije časti“ što je
najčešće nasuptilinije zamaskirana oholost, lečenje kompleksa niže vrednosti
kroz stav koga nisu ni svesni: „Bolji sam i svetiji sam od vas ostalih, običnih
smrtnih grešnika, ja sam Božija elita, Božiji specijalac, pripadnik 144000
odabranih!“ Oni to nikad ne kažu otvoreno, nego tu oholost stalno zaklanjaju
iza priznanja ustima: „Ja sam samo prah“, dok im srce puca od duhovnog ponosa i
elitizma koji su tako očigledni u njihovom odnosu prema drugima, delima. Čak su
lako vidljive (oholost, elitizam…) po izrazu lica.
I zašto je onda mnogim adventistima čudno, ono što
je Taj Gibson rekao u predavanju Hristos i Njegova pravednost, 4. delu, da đavo
drži adventističke propovedaonice u rvačkom zahvatu davljenja, zbog čega retko
ili nikad ne možemo čuti da se propoveda o Hristovom udelu, Hristovoj vernosti,
Hristovom potpunom, savršenom i dovršenom delu, već je stalno naglasak na ljudskom
udelu, ljudskom odgovoru, ljudskoj dužnosti, ljudskim obavezama... ?]
Nastavak pisma:
Neki u adventizmu [rekao bih većina] često dobijaju najgore od oba sveta, predstavljajući Boga kao zahtevnog sudiju koji čeka da vidi da li izgubljeni sin može da čini ispravno pre nego što mu odobri ulazak na zabavu dobrodošlice kući. Spasenje delima je uvek iskrivljavanje istine. BIBLIJSKI POGLED NA POSLUŠNOST PREDSTAVLJEN JE KAO ZAHVALAN LJUDSKI ODGOVOR NA BOŽANSKU BLAGODAT. [Ako je tako – a jeste – zašto onda ti i ostali iz Arminijus/Veslijasnko-metodističkog usmerenja uporno i stalno naglašavate ljudski odgovor, ljudski udeo umesto taj predivni božanski udeo koji i vodi do odgovora zahvalnosti koji MORA BITI ISKLJUČIVO spontan i iskren da bi Bogu bio ugodan!? Da li vidite da insistiranjem na nečemu ŠTO ISKLJUČIVO MORA BITI SPONTANO I ISKRENO UPRAVO BLOKIRATE I UBIJATE TU SPONTANOST I ISKRENOST TAKVOG ODGOVORA?]
2. Odnosi sa drugim hrišćanima. Kada adventizam ostavi savesnog vernika opsednutog
osećajem nemogućih zahteva, otkriće zahvalnih i živahnih evanđeoskih hrišćana
koji imaju sigurnost prihvatanja [i
spasenja] kroz Hrista, dovodi ga do postavlja
značajnih pitanja o „istini“ adventizma.
„Ostatak“, „Vavilon“ i „zver“ u ovom kontekstu [kontekstu sigurnosti prihvatanja i spasenja] mogu da postanu problematični termini. Ovde smatram da su mi biblijski [Luteransko/reformističko-evangelički] modeli korisni.
...
3. Subota: poklon ili test? Tradicionalno, adventisti subotu povezuju sa eshatologijom [drugim Hristovim dolaskom], ističući subotu kao test, a jedva da je primećuju kao dar. ...
Iskreno govoreći, ne znam kako neko može da doživi radosni subotnji dar ako o tome pre svega razmišlja kao o testu — iako bih rekao da subota jeste test na [drugi] suptilniji način. Ako bi moja žena insistirala da je blagovremeni dolazak uveče „test“ naše ljubavi, teško da bih se vratio kući sa radošću. Isto važi i za subotu.
„Promena“, „rast“ i „razvoj“ su teške reči, posebno za one koji su privučeni evangelističkom i reformatorskom tradicijom (za razliku od onih u Arminijan i Veslijanskoj tradiciji).
Zar se vernici Arminius/Vesliansko-metodističke tradicije
zbog svog legalističkog pristupa Bogu kroz uspešnost u ispunjavanju Božijih
zahteva sve vreme ne nalaze u položaju nesigurnosti, a time i sumnje koja
kasnije prerasta u neversto i pobunu?
I zar oni nemaju – zbog takvog položaja nesigurnosti,
neizvesnosti, straha, a time i iznuđenoga i neiskrenog odnosa sa Bogom – mnogo
manje spremnosti da preispituju svoje stavove (sem kad ih lupi tolika nevolja
da više ne mogu da idu dalje u takvom nezdravom odnosu sa Bogom) od pripadnika
reformatorsko-evangelističkih pravaca koji zbog svog položaja sigurnosti imaju
iskreniji odnos sa Bogom?
I zar zbog takve slike o Bogu i sigurnosti koju ona nosi,
pripadnici Luteransko-evangeličkih pravaca nemaju strah od odbacivanja zbog
eventualnog preispitivanja bilo čega?
Činjenica je da ih ta sigurnost navodi da nemaju toliku
potrebu da preispituju svoje objašnjenje stvarnosti i traže bolje i istinitije
kao ovi iz legalističkih pravaca, ali zar eventualne nesigurnosti u sliku Boga
bezuslovne ljubavi i bezuslovnog prihvatanja Luteransko-evangeličke hrišćane ne
navode da se još više utvrde u toj slici detaljno preispitujući sve ono što im
kvari takvu sliku?]
...
S poštovanjem, Alden Tompson, Teološki fakultet, Valla Valla College, College Place Vashington 99324.
