ZAŠTO ČESTO BOG NE
DAJE POBEDU NAD GREŠNIM
DELIMA ODMAH (I
NA NAČIN NA KOJI JE OČEKUJEMO)
Pre kratkog razmatranja teme da napomenem da je
mnogima neshvatljiv stav, razmišljanje, a može se slobodno reći i stvarnost iz
iskustva – DA ČESTO BOG NE DAJE LJUDIMA POBEDU NAD GREŠNIM DELIMA ONDA KADA JE
ONI ŽELE (a to je skoro bez izuzetka odmah, trenutno), IAKO JE TO NEŠTO TAKO
POZITIVNO, NEŠTO ZA ŠTA JE LOGIČNO OČEKIVATI DA ĆE BOG DATI BEZUSLOVNO I BEZ IKAKVOG
ODLAGANJA.
Uz sve to, kada Bog da pobedu, često je daje na
način drugačiji od onog na koji ljudi žele da se dogodi.
Šta bi mogli biti razlozi za to? Šta je vaše
mišljenje?
Da li bi pronalaženju odgovora mogla da pomogne
činjenica da Bog često ne daje odmah ni druge, isto tako pozitivne darove, kao
što su isceljenje od bolesti, posao, supružnika, decu... ili bilo šta dobro
onda kada mi to hoćemo i na način na koji mi to očekujemo?
Šta vi mislite?
U ovom trenutku, koliko to mogu sada da
sagledam, smatram da postoje mnogi razlozi zašto Bog ne daje odmah mnoge pozitivne
darove (uključujući i pobedu nad grešnim delima).
Prvi i
najvažniji razlog je to što Bog hoće da nas nauči da se za sigurnost spasenja
oslanjamo samo na Njegovo savršeno, dovršeno i potpuno delo (ono što je uradio
pre 2000 godina), a ne na ono što čini kroz nas.
(Srđan:
mogu sa tim da se složim, ali moje razmišljanje je sledeće - Bog ne želi da Ga
mi sledimo pošto smo sigurni da je On ’Supermen’, u smislu da je najmoćniji i
da će sigurno On (na kraju) pobediti. On želi da Njegovu stranu biramo jer je
to ispravno; i to, pošto se nadamo spasenju isključivo kao daru, kojem sami
nemamo šta da dodamo, te takvi dragovoljno (u potpunoj slobodi) biramo Njegovo
uređenje, definisano Njegovim zakonom (ljubavi), jer je tek tada to iskreni
stav našeg ’srca’, a ne iznuđena odluka pod pritiskom (straha za svoju večnu
sudbinu)!)
„BOG NAM NE DAJE VIŠE POBEDE NE ZATO ŠTO NAM JE NE
MOŽE DATI, VEĆ ZATO ŠTO NISMO SIGURNI U POBEDU DOK GOD OD POBEDE ZAVISIMO ZA
SIGURNOST.“
(Srđan: već sam to negde rekao, da vera kako nije
gledanje, niti osećanje, tako nije ni sigurnost, nego je ’tvrdo čekanje onoga
čemu se NADAMO!)
„BOG NAM NE DAJE POBEDU DA BI NAM DAO SIGURNOST. ON
NAM DAJE POBEDU ZATO ŠTO ŽELIMO DA PROSLAVIMO HRISTA.“ - The Gospel In A
Nutshell, Jack Sequeira
(Srđan: ne znam na kakvu pobedu je on ovde mislio, ali
ja smatram da nam je pobedu za (na) spasenje već dao U HRISTU! jer odakle nama želja da Ga slavimo; mi to sami po sebi
nemamo; imaćemo je samo kao spaseni..
Srki, Sekvera je ovde mislio na
spoljašnju pobedu, pobedu koja se vidi, pobedu nad grešnim delima)
Smatram
da su ostali najčešći razlozi to što Bog mnoge svoje darove daje tek kad proceni
da je to najbolje za nas i tek onda kada te darove nećemo preko opasne mere zloupotrebiti
ni na svoju, a ni na tuđu štetu. (Srđan:
ok)
Jer ako smo
iskreni prema samima sebi, priznaćemo da većinu Božijih darova mi manje ili
više, namerno ili nenamerno, zloupotrebljavamo – posebno kada je u pitanju
pobeda nad grešnim delima – onda je verovatnoća zloupotrebe, posebno u vidu
oholosti, ponosa, skoro 100% – mnogi koji su toga
svesni traže da im Bog oprosti i ponos zbog pobede.
Zato
verujem da nam Bog daje darove koje želimo u Njegovo vreme, na Njegov način i
pod Njegovim okolnostima – onda kada postanemo dovoljno zreli da ih primimo, posedujemo
i upotrebljavamo – i kada delimična zloupotreba tih darova (zbog naše sebične
ljudske prirode) neće upropastiti ni nas ni one oko nas.
(Srđan:
da! ja sam to ovako definisao - iza svake nove nijanse svetlosti istine, a što
nam je sam Bog otkrio, pa i svakog silnog iskustva koje smo imali sa Njim (a
mogla su silna iskustva biti i sa nečastivim), krije se đavolja zamka, da se
ponesemo (uzoholimo)! primer, svaki adventista koji je prihvatio potrebu
poslušnosti zakonu, pomišlja da je ’uznapredovao’, odnosno da je bolji od
drugih (onih koji to ne shvataju, ne prihvataju); i zato smatram da nisu u sili
objavili drugu anđeosku vest u ono vreme, baš kao ni danas mi, jer su i oni,
baš kao i mi, još uvek opijeni ’vavilonskim vinom’ (Otk.14:8), pošto se nismo
oslobodili Veslijeve jeresi (a zna se koji je najveći razlog tome, pa i najveći
problem); a još suptilniji primer je čika Viland; kada je shvatio da je jedina
prava pobuda agape (ljubav), pomislio je da mu je samo to shvatanje donelo preobraženje!!!)
U vezi adventističkog gledišta na ovo pitanje:
Ovde bih napomenuo da adventisti kao odgovor na
ovu tematiku izuzetno vole tekst od njihove „proročice“ iz knjige Čežnja
vekova, sa strane 266 originala koji glasi:
„U nekim slučajevima izlečenja Isus nije odmah
podario traženi blagoslov. Međutim, u slučaju gube izrečena molba odmah je
ispunjena. Kad se molimo za zemaljske blagoslove, odgovor na našu molitvu može
da bude odložen ili nam Bog može dati nešto drugo što nismo tražili, ali tako
neće da bude kad tražimo oslobođenje od greha. Njegova je volja da nas očisti
od greha, da nas učini svojom decom i osposobi da živimo svetim životom.“, koji tumače kao da isceljenje od greha
dolazi odmah, trenutno, iako se to iz teksta ne vidi najjasnije, već samo kao
nagoveštaj.
(Srđan:
isceljenje od greha je, da tako kažem, duhovne prirode, I NE MORA DA SE VIDI;
baš kao i sveti život; svet život ne znači, kako to većina tumači (shvata) -
više ne padati (u iskušenjima)!)
A zaboravljaju da
postoje bar još 2 njena teksta gde govori da je pobeda nad grešnim navikama
često proces.
Na primer: 1. „Čim pokajnik traži pomoć od
Spasitelja da se okrene od greha, Sveti Duh počinje svoj preobražavajući rad na
srcu.“ RH 3. septembra 1903, par. 6, odakle
se ne vidi da je oslobođenje od greha trenutno već da je u pitanju proces;
2. „Gledajući Isusa, primamo živi princip koji
se širi u srcu, i Sveti Duh nastavlja delo, a vernik napreduje od milosti do
milosti, od snage do snage, od karaktera do karaktera. On se saobražava sa
likom Hristovom, sve dok u duhovnom rastu ne dostigne meru punog rasta u Hristu
Isusu. Tako Hristos okončava prokletstvo greha i oslobađa dušu koja veruje od
njegovog delovanja i dejstva.“ ST 13. marta 1893, par. 8 – i odavde se vidi da je u pitanju proces.
(Srđan:
ali se i nazire ’veslijanska’ priča da, bez konkretnog postizanja pune visine..
u svom iskustvu, nema spasenja; za šta smatram da nije istina..)
1. deo – RAZMATRANJE STAVA DA VERA MORA ODMAH
DA BUDE NAGRAĐENA POBEDOM NAD GREHOM (nastavak na prethodno razmatranje)
Mnogi protivnici ideje da Bog često ne daje odmah pobedu nad grešnim delima zbog raznih razloga smatraju da je jedini razlog za to naše neverstvo. I navode mnoge primere isceljenja iz Svetog pisma gde naglašavaju reč „odmah“.
Suština
argumenata je da takvi smatraju da je Bog sam sebe obavezao, da je dužan
(primoran, nateran... kako god to opisali) da nam odmah odgovori na našu veru,
bez ikakvog odlaganja. Drugim rečima, da naša dovoljna vera Njemu zavrće ruku i
da zbog veličine naše vere odgovor na nju mora doći trenutno, smesta.
Ovo verovanje je
slično onom verovanju u nekim tradicionalnim verskim zajednicama da sveštenik
prilikom obreda pričesti, ima vlast da primora Boga da vino i hleb pretvori u
Hristovu krv i telo, i da Bog to ne može da odbije, jer je sam sebe na to
obavezao. Razlika je u tome što je ovde umesto svešteničkih ovlašćenja sredstvo
uticaja na Boga sama vernikova vera, a zajedničko u oba slučaja je da je Bog
primoran da na to odmah, smesta odgovori zbog samoobavezivanja. Ispravnost ovakvog verovanja je posebna tema.
Sada, koja reč o verovatnom uzroku ovakvog verovanja:
Psihološki mehanizam koji „pobednici“ stalno zaboravljaju (ili jednostavno ne razumeju) je da može početi da veruje i pobeđuje samo ona osoba koja zna da nije osuđena zbog neverstva i poraza... Jer ima sigurnost ljubavi i prihvatanja. I u takvom okruženju vera prosto buja... (Srđan: ma, jedino tada je i moguća!)
Može naučiti da
hoda samo osoba kojoj je dozvoljeno da pada i koja nije osuđena zato što pada
dok uči da prohoda... (Srđan: DA!)
Jednostavno,
bilo šta što treba da bude postignuto je moguće samo onda dok imamo slobodu da
padamo i grešimo dok smo na putu postizanja željenog.
Inače
može nastati blokada zbog straha od neuspeha, a kod životno važnih pitanja
blokada je utoliko neizbežnija ukoliko je pitanje od veće važnosti. U vezi
pitanja spasenja, blokada je izvesna!
Izuzetak,
i to samo privremeni, su oni koji misle da
besprekorno uspevaju da ispune Božije zapovesti – sve dok ne počnu da im se
dešavaju padovi. A onda zbog straha koji sa sobom nosi pristup „po spasenje
kroz učinak, uspešnost“, padovi postaju sve češći i ozbiljniji – dok osoba
ubrzo ne završi u začaranom krugu sve većih padova, sramote, krivice... i tada
kod malobrojnih srećnika (Srđan: ’srećnici’ su
stoga što su se ponizili i bili spremni da čuju, pa i prihvate evanđelje tj.
Božje rešenje njihovog najvećeg problema) nastaje otrežnjenje, a kod
ostalih teška i bolna propast, najčešće iznenadna.
ONDA
KADA VIŠE NE ZAVISIMO ZA LJUBAV, PRIHVATANJE, SIGURNOST SPASENJA... OD ONOGA
ŠTO TREBA DA BUDE POSTIGNUTO U NAMA I KROZ NAS, TADA SE STVARAJU NEOPHODNI
PREDUSLOVI, OKRUŽENJE, ATMOSFERA... DA TO I BUDE POSTIGNUTO. DALJE JE SVE NA
ISTRAJNOSTI U ODNOSU SA BOGOM. (Srđan: da!)
USUDIO
BIH SE DA TO PRIMENIM NA SLUČAJ VERE: NAUČIĆE DA VERUJU I BUDU VERNI BOGU SAMO
ONI KOJIMA JE DOZVOLJENO DA NE VERUJU I BUDU NEVERNI (NE ONI NAMERNO NEVERNI –
S PREDUMIŠLJAJEM, VEĆ NENAMERNO – ZBOG SLABOSTI) ALI PRI ČEMU ZNAJU DA NISU
OSUĐENI VEĆ SU I DALJE VOLJENI, PRIHVAĆENI I IMAJU SIGURNOST.
(Srđan:
čini mi se da si upravo opisao proces izgrađnje vere.. što znači, da se, po
meni, u ovom pravcu izgrađuje vera!)
I kada
u takvoj atmosferi ljubavi, prihvatanja, sigurnosti... strah od osude,
neverstva, poraza, odbacivanja nestane – bude izgnan napolje, onda će imati
mogućnost da se sa svim tim suoče i prime i spoljašnju tj. pobedu vidljivu ljudskim
ograničenim očima (Srđan: ne treba).
Ali
spoljnja pobeda tj. spoljašnji učinak (uspešnost) nije i ne može biti uslov –
uslov su samo SPONTANI stav odbojnosti prema grehu, kao i sama SPONTANA
(NEUIZNUĐENA) želja, čežnja za promenom, a ne uspešnost u ostvarenju te promene
– pokajani razbojnik je najbolji primer za to – jednom za svagda svima koji to
osporavaju, a i svima ostalima.
A TAKAV STAV I ČEŽNJA MOGU BITI SLOBODNO
PRIMLJENI SAMO U SRCE OSLOBOĐENO OD STRAHA ZA SIGURNOST SVOG SPASENJA.
To ne
znači jednom spasen zauvek spasen, već sigurnost spasenja u sadašnjem trenutku
samo na osnovu vere tj. oslanjanja na Hristove zasluge od pre 2000 godina – i
ako takvo oslanjanje istraje do kraja, onda će takva osoba biti i konačno
spasena.
2. deo – RAZMATRANJE STAVA DA VERA MORA ODMAH
DA BUDE NAGRAĐENA POBEDOM NAD GREHOM (nastavak na prethodno razmatranje)
Neko će pitati: KAKO SE TO INSISTIRANJE NA NEOPHODNOSTI SIGURNOSTI SPASENJA UKLAPA U PRIČU O OSOBAMA KOJE SU SPREMNE DA I SVOJE SPASENJE DAJU ZA DRUGE (čuveni primer iz 2. Mojsijeve 32,32 i Rimljanima 9,2.3)?
Odgovor je: TAKO
ŠTO SE TE SIGURNOSTI SVOG SPASENJA ZARAD DRUGIH MOGU ODREĆI JEDINO OSOBE KOJE
JE PRETHODNO IMAJU. I koje su uz to, kroz stalni najbliskiji odnos sa Bogom,
došle do tolike sličnosti sa Hristom.
Jednostavno, NEOPHODNOST SIGURNOSTI SPASENJA ZA ODNOS SA BOGOM I DRUGIMA, NE ISKLJUČUJE DA OSOBA DOĐE DO TAKVOG DUHOVNOG RASTA I ZRELOSTI DA JE SPREMNA DA TO I ŽRTVUJE ZARAD DRUGIH (a tako nešto Bog nikad neće tražiti).
UGLAVNOM, ONO ŠTO JE NAJKLJUČNIJE – KADA NE POSTOJI SIGURNOST SPASENJA SAMO NA OSNOVU OSLANJANJA NA ONO ŠTO JE HRISTOS URADIO PRE 2000 GODINA (SAMO NA OSNOVU OPRAVDANJA I POMIRENJA – RIM. 5. POGL.; 10,4; ...), VEĆ SE KAO USLOV POSTAVLJA I POSVEĆENJE TJ. SPOLJAŠNJI UČINAK (USPEŠNOST, POBEDA, VIDLJIVI SPOLJAŠNJI PREOBRAŽAJ...), FOKUS ĆE NEIZBEŽNO POBEĆI SA HRISTA NA SEBE I ONO ŠTO BOG OSTVARUJE U NAMA – UPRAVO ZBOG TE NESIGURNOSTI SPASENJA, STALNE PREOKUPIRANOSTI PITANJEM: DA LI JE MERA KOJOM DOZVOLJAVAM BOGU DA ČINI U MENI I KROZ MENE DOVOLJNA ZA SPASENJE? DA LI SAM DOVOLJNO DOBAR DA BUDEM SPASEN!? (Srđan: DA!)
A ONO
ŠTO VIDIMO U SEBI NIKAD NIJE I NEĆE BITI DOVOLJNO DOBRO – ni u Božijim ni u
našim očima, ni prema Božijim ni prema našim merilima!!! IZUZEV KOD UMIŠLJENIH
SVETACA, fariseja, „pobednika“, „duhovne elite“, „izabranih“, „samozvanih
144000“... ALI ONI SU – SA SVOJIM POKUŠAJIMA DA LEČE KOMPLEKSE NIŽE VREDNOSTI
DOKAZUJUĆI DA SU BOLJI, VREDNIJI, ZASLUŽNIJI, DOSTOJNIJI... OD DRUGIH – POSEBNA
PRIČA!
I ZBOG TOGA NIKAD NE BISMO IMALI SIGURNOST
SPASENJA I STALNO BISMO BILI ŽRTVE ISRCPLJUJUĆE, RAZARAJUĆE I BLOKIRAJUĆE
ZABRINUTOSTI, NESIGURNOSTI, STRAHA, SUMNJE, ZEBNJE, NEVERSTVA, POBUNE... DA BOG
NIJE PRONAŠAO DRUGI NAČIN ZA SPASENJE OD USPEŠNOSTI U NAŠEM PREOBRAŽAJU I
DRŽANJU ZAPOVESTI – TO JE SPASENJE KROZ OSLANJANJE NA HRISTOVU USPEŠNOST U
DRŽANJU ZAPOVESTI KOJU NAM BOG URAČUNAVA, KOJA NAM ON PRIPISUJE (NA OSNOVU
NOVOG IDENTITETA KOJI IMAMO U HRISTU KAO NJEGOVI SINOVI I KĆERI)!!! (Srđan: DA!!)
Naravno da ne treba posebno trošiti vreme na objašnjavanje da TO NE ZNAČI DOZVOLU ZA NAMERNO, VOLJNO GREŠENJE VEĆ SLOBODU DA NENAMERNO PADAMO NA SVOM PUTU KA SVE VEĆOJ BLISKOSTI SA BOGOM (što spontano dovodi i do spoljašnjeg preobražaja).
ZAMKA INSISTIRANJA NA USPEŠNOSTI UMESTO POTPUNOM OSLANJANJU NA HRISTOVU ŽRTVU KAO USLOVU SPASENJA, IZ BILO KOG RAZLOGA (NAJČEŠĆE „BORBE“ ZA BOŽIJU ČAST), DOVODI DO GUBLJENJA I HRISTA I SVIH SPOLJAŠNJIH VIDLJIVIH PLODOVA KOJE ON DAJE U NJEGOVO VREME, NA NJEGOV NAČIN POD NJEGOVIM OKOLNOSTIMA (VIDI GALATIMA 5,4, UOPŠTE, CELA POSLANICA ZAJEDNO SA RIMLJANIMA).
A u tom smislu su mi zanimljive i reči M Craig Barnes-a (When God interrupts: finding new life through unwanted, 1996):
„K. S. Luis je rekao da je, KADA JE SEBI POSTAVLJAO PITANJE DA LI IMA
VERU, POČEO JE DA JE GUBI, JER SE TADA BAVIO SVOJOM VEROM, A NE BOGOM.
NAJBOLJI NAČIN DA OJAČAMO VERU NIJE DA JE PAŽLJIVO
ISPITUJEMO, VEĆ DA POSMATRAMO ONOGA U KOGA VERUJEMO. (Srđan: Da)
Biti previše usredsređen na veru je KAO DA POKUŠAVAMO DA POBOLJŠAMO VID
TAKO ŠTO ĆEMO SKINUTI NAOČARE I GLEDATI U NJIH. SUŠTINA JE DA GLEDAMO KROZ
NJIH, A NE U NJIH. Kada gledamo kroz naočare vere, otkrivamo zadivljujuće, pa
možda čak i zastrašujuće Božje delovanje koje nije pod našom kontrolom.
Tada shvatamo da nas nikada ne
menja i ne spasava naša vera, već tajanstveni Bog čije delovanje ne razumemo“.
3. deo – ZAŠTO SE TOLIKO INSISTIRA NA UČINKU,
USPEŠNOSTI U SPOLJAŠNJIM DELIMA UMESTO PROMENI STAVOVA, ODNOSA, UNUTRAŠNJEM
PREOBRAŽAJU? (nastavak prethodnih razmatranja)
Većina onih koji su opterećeni učinkom i koji insistiraju na njemu su ustvari opterećeni da dokažu kako su bolji, vredniji... od drugih zato što ga „imaju“, a drugi nemaju u toj meri. I argumenat za to, a nazvao bih ga dobrim izgovorom, im je da insistiraju na vidljivoj pobedi zbog Božije slave i časti!!!
Njih bih pitao, ako već toliko insistiraju na Božijoj časti, zašto je tako brukaju
ponašajući se oholo kao da su bolji, vredniji... od drugih i istovremeno farisejski
nadmeno odbacujući sve one koji po njihovim merilima uspešnosti tj. merilima
uslovne ljubavi i prihvatanja ne zadovoljavaju kriterijume koje, eto oni tako
uspešno ispunjavaju Bogu na slavu i čast... pa zato nadmeno sebe smatraju
„izabranima, elitom, ...“? Što je u potpunoj suprotnosti sa Hristovim
primerom!
PITAO BIH IH, ZAR
VEĆI DOPRINOS BOŽIJOJ ČASTI NE DAJE SAMA PROMENA STAVA NEKE OSOBE PREMA GREHU,
PROMENA NJENOG ODNOSA PREMA DRUGIMA, PROMENA NJENOG ODNOSA PREMA SAMOJ SEBI (od jedne ohole, sebične,
samodovoljne osobe u jednu nesebičnu, poniznu, Hristoliku osobu), NEGO SAMA POBEDA NAD NENAMERNIM GRESIMA,
ZAVISNOSTIMA I DRUGIM NEŽELJENIM OBLICIMA PONAŠANJA?
ZA MENE
JE PONIZNOST, SNIŽAVANJE SEBE U SVOJIM OČIMA (antioholost, antinadmenost,
antiponositost – razlikuj od dostojanstva, koje ljudi često pogrešno
upotrebljavaju za pomenute osobine) UVEK BILO I BIĆE NEUPOREDIVO VEĆI DOKAZ
BOŽIJE SILE U MENJANJU NEKE OSOBE NEGO SAMA POBEDA KOJU JOJ BOG DAJE NAD
VIDLJIVIM SPOLJAŠNJIM GRESIMA, ZAVISNOSTIMA I DRUGIM NENAMERNIM OBLICIMA
PONAŠANJA...
A vidim da i većina oko mene tako posmatra i da
ih upravo novi stav, odnos koji preobraženi vernici imaju prema njima i svim
ostalima, mnogo više privlači ka Hristu
od pobeda koje su ti vernici dobili nad otvorenim neželjenim gresima.
Zašto je to tako?
Zato
što takvi vernici imaju privlačan karakter bezuslovne ljubavi i prihvatanja (koliko
je to smrtnim grešnicima moguće) i u njihovom prisustvu se drugi osećaju
voljeno, vredno, prihvaćeno, poštovano takvi kakvi jesu... i to im govori da i
za njih ima nade, da i njih Bog voli, ceni, prihvata, želi... i to je ono što
ih privlači. (Srđan: O da!)
Duboko sam ubeđen da je ljude Hristu MNOGO VIŠE
PRIVLAČIO NJEGOV KARAKTER BEZUSLOVNE LJUBAVI, BEZUSLOVNOG PRIHVATANJA, NEMERLJIVE
MILOSTI, RAZUMEVANJA, PODRŠKE, PRAŠTANJA... NEGO NJEGOVA SPOLJAŠNJA
BESPREKORNOST! (Srđan:
naravno, jer SAMA (bez milosti) besprekornost osuđuje!)
I to poređenje između Hrista i fariseja u
njihovom privlačenju drugih, o kome smo do sada pričali, dokazuje i više nego
slikovito.
Neki će
kazati da nije tako! Čekajte! Pa zar i fariseji nisu bili spolja besprekorni,
bez mrlje i mane u spoljašnjim delima, ponašanju, poštovanju zakona... ali
nikog od odbačenih ljudi sa margine, otvorenih grešnika, ... nisu privukli sebi
(sem onih sličnih, koji su želeli da dokažu da su bolji od drugih)?
Zato
što su njihova besprekorna spoljašnja dela bila pokrenuta pogrešnim pobudama,
željom da uzdignu sebe unižavanjem i nipodaštavanjem drugih, a ljudi oko njih
su to nepogrešivo videli – primer je priča o fariseju i porezniku (cariniku) iz
Luka 18.
Ljudima su mnogo bitnije i privlačnije ispravne
pobude tj. namere od ispravnih dela – posebno ako su ispravna dela učinjena iz
pogrešnih pobuda. A isti je slučaj i kod Boga. Pogledajte 1. Samuilovu 16,7, već
pominjanu priču o porezniku i fariseju... (Srđan: stim da mi ne možemo da providimo u tuđe
pobude, ali možemo da prepoznamo licemerje)
Primetio
sam da većina ljudi mnogo više ceni osobe koje čine pogrešna dela iz ispravnih
namera, ili čine pogrešna dela iz slabosti, ali im je zbog toga žao, kaju se
zbog svoje slabosti, jednostavno ne žele to što čine (kao Pavle u Rimljanima
7,14-25)... nego što ceni i poštuje osobe koje su spolja besprekorne ali im je
karakter sebičan, nadmen, odbacivački... (Srđan:
o, i u ovome zavisi o kojim se tu ljudima radi; ’farisejima’ se to ne sviđa,
ubeđeni da su bolji..)
Zašto?
Zato što su
svesni da smo svi grešni smrtnici i da često grešimo protiv svoje volje (ne
samo iz namere), da često zbog te ljudske slabosti činimo nešto što ne
želimo... I privlače ih osobe koje ih razumeju u
njihovoj neželjenoj slabosti, prihvataju i vole ih takve kakvi su.
A to im
istovremeno donosi uverenje da i za njih ima nade, da i oni mogu biti
promenjenih stavova, promenjenog odnosa prema drugima, a na kraju i promenjenog
ponašanja, što im nije toliko bitno kao novi stav prema grehu i Hristoliki odnos
prema drugima, ali svakako žele i tu spoljašnju pobedu.
(Srđan: I evo nastavljam razmišljanje o ovome na šta sam poslednje dao komentar, i setih se izjave mog starog. Njemu se ne sviđa kada ja insistiram da smo svi grešnici. Inače likuje kada to samo za sebe ustvrdim. Kaže - nije li ta priča da smo grešnici, opravdanje što grešimo (a tu u stvari misli na mene)?! Verujem, da je to svesna, ili možda i nesvesna, reakcija svih ’fariseja’. Baš kao i u njegovom slučaju, isto se odnosi i na njemu slične, pošto se radi o osobama koje su ubeđene da su bolji od drugih; makar da su nešto manji grešnici od ostalih..)
Pritisak očekivanja - isto
i u sportu, košarci kao i u
duhovnom
životu – jedan komentar sa portala za vreme OI u
Parizu 2024:
„Znaš zašto je to tako?
ZATO ŠTO SE PRE
MEČA PODIŽE ZID NACIONALNE MITOLOGIJE I IGRAČIMA NABACUJU
PO TOJ OSNOVI OČEKIVANJA, KOJA JE SKORO NEMOGUĆE ISPUNITI.
ONI SE
ONDA ZA VREME MEČA TOLIKO STISNU OD STRAHA DA NAPRAVE GREŠKU (PO SISTEMU, AKO
PROMAŠIM PROGLASIĆE ME IZDAJICOM), DA ONDA STALNO PRAVE GREŠKE. Ništa novo, to je bilo i na SP u finalu isto.“ [vrhunski komentar!]
