PREDGOVOR
POSLANICI SVETOG PAVLA RIMLJANIMA
od Martina Lutera,
1483-1546
Preveo
Bro. Andrew Thornton, OSB
Nemački original: https://www.stilkunst.de/lutherbibel-1545/Rom/rom-vorrede.php#
Engleski prevod: https://www.ccel.org/l/luther/romans/pref_romans.html
UVOD
Beleška prevodioca: Građa koja se nalazi između uglastih zagrada objašnjavajuće je prirode
i nije deo Luterovog predgovora. Izrazi „pravedan“, „pravda“, „opravdati“ u
ovom spisu istoznačni su sa izrazima „pravedan“, „pravednost“, „učiniti [treba:
proglasiti] pravednim“. Oba skupa engleskih reči uobičajeni su prevodi nemačke
reči gerecht i srodnih izraza.
Slična situacija postoji i sa rečju „vera“; ona je istovetna sa rečju
„verovanje“. Obe reči mogu se koristiti kao prevod nemačke reči Glaube. Tako, izraz „mi smo opravdani
verom“ prevodi istu izvornu nemačku rečenicu kao i izraz „mi smo učinjeni [treba:
proglašeni] pravednima verom“.
Napomena (autorova dopuna Beleške prevodioca Andrew
Thornton-a): „Opravdati“ u Svetom
pismu znači proglasiti pravednim, a ne učiniti pravednim, kao što tvrdi
prevodilac Andrew Thornton. To je pravno-teološki pojam iz hebrejskog i grčkog
originala, a ne moralna ili unutrašnja transformacija karaktera.
Rimljani su tumačili
opravdanje tako da moralna promena predstavlja osnovu i razlog, nešto što
obavezno prethodi da bi osoba mogla biti pravno proglašena pravednom. Za
razliku od hebrejskog i grčkog shvatanja pravednosti, u rimskom pravu osoba
nije mogla biti proglašena pravednom bez prethodne moralne i karakterne promene.
Ova razlika u
shvatanju opravdanja između rimskog sistema i hebrejskog i grčkog sistema
predstavlja ključnu osnovu na kojoj se zasnivala protestantska reformacija, ali
i način tumačenja ključne nauke Pisma — opravdanja verom — između ova dva
sistema.
OPRAVDANJE VEROM:
OD PRIPISIVANJA DO STVARNE PRAVEDNOSTI - TEOLOŠKE RAZLIKE IZMEĐU RIMSKOG I
JUDEO-GRČKOG SHVATANJA
Kod rimskog sistema,
pravno proglašenje pravednim znači samo potvrđivanje da je osoba već stvarno
postala pravedna – da se unutrašnja moralna promena već dogodila. Opravdanje je
u tom kontekstu retroaktivno priznanje onoga što je već ostvareno u životu i
delima, a sama pravna formalnost ne stvara novu pravednost, već konstatuje već
postignuto stanje.
Kod judeo-grčkog
sistema, pravno proglašenje pravednim ima sasvim drugačije značenje. Opravdanje
znači da osoba, iako još uvek nije moralno potpuno pravedna, biva uračunata kao
pravedna kroz veru – kao zalog Hristove vere. Vera, u ovom kontekstu, „zove ono
što još nije kao da jeste“ i deluje kao početak jedinstvenog procesa posvećenja
(odvajanja za službu Bogu) kroz koji Bog preobražava osobu. Kroz ceo život ovaj
proces posvećenja oblikuje vernika i na kraju ga stvarno čini pravednim, što se
u potpunosti ostvaruje tek pri preobraženju i uznesenju, kada osoba bude
oslobođena od grešne prirode.
Upravo to Pavle
naglašava u Poslanici Jevrejima 10,14: „Jer On je jednom žrtvom zauvek učinio
pravednim one koji bivaju posvećeni (proglašava unapred kao završeno ono što
još uvek traje kao proces – i to je ključna osobina Hristove vere: da unapred
proglašava ono što nije kao da jeste, u Božije vreme, a ono se potom u
potpunosti ostvaruje).“ Ova žrtva nije samo formalno opravdanje; ona započinje
proces kojim je vernik u Hristu proglašen pravednim, a zatim, kroz Božju
blagodat i posvećenje, dovodi do stvarne unutrašnje pravednosti, tj. ostvarenja
onoga za šta je vernik prethodno proglašen.
Ova distinkcija –
između rimskog „pravnog proglašenja nakon moralne promene“ i judeo-grčkog
„pripisivanja pravednosti unapred, pre moralne promene“ – predstavlja ključnu
osnovu protestantske reformacije i način tumačenja nauke o opravdanju verom,
centralnog principa Pisma.
LUTER - PREDGOVOR POSLANICI RIMLJANIMA - 1
Ova poslanica je zaista najvažniji spis u Novom zavetu. Ona
je najčistije jevanđelje. Hrišćaninu je vredno truda ne samo da ga nauči
napamet od reči do reči, već i da se njime svakodnevno bavi, kao da je to
nasušni hleb duše. Nemoguće je ovu poslanicu čitati ili o njoj razmišljati
previše ili predobro. Što se čovek više njome bavi, ona postaje dragocenija i
boljeg ukusa. Zato želim da izvršim svoju službu i da ovim predgovorom pružim
uvod u poslanicu, koliko mi Bog da sposobnosti, da bi svako mogao steći što
potpunije razumevanje njenog sadržaja. Do sada je ona bila zamračena glosama
[objašnjavajućim beleškama i komentarima koji prate tekst] i mnogim beskorisnim
komentarima, ali ona je sama po sebi jasno svetlo, gotovo dovoljno svetla da
obasja čitavo Pismo.
Za početak, moramo se upoznati sa rečnikom ove poslanice i
znati šta sveti Pavle podrazumeva pod rečima zakon, greh, blagodat, vera,
pravednost, telo, duh i slično. U suprotnom, nema nikakve koristi od njenog
čitanja.
Ne smete razumeti reč zakon ovde na ljudski
način, tj. kao propis o tome koja dela treba činiti ili ne treba činiti. Tako
je sa ljudskim zakonima: zakon ispunjavaš delima, bilo da je srce u tome ili
ne. Bog sudi prema onome što je u dubinama srca. Zato i Njegov zakon postavlja
zahteve u dubinu srca i ne dozvoljava srcu da ostane zadovoljno delima; naprotiv,
osuđuje kao licemerje i laž sva dela učinjena van dubina srca.
Svi ljudi se nazivaju lažovima (Psalam 116), jer niko iz dubine srca ne
drži, niti može držati, Božji zakon. Svako u sebi nalazi odbojnost prema dobru
i težnju ka zlu.
Gde nema slobodne želje za dobrom, tamo srce nije opredelilo za Božji zakon. Tamo
se takođe sigurno nalazi greh i zasluženi gnev Božji, makar spolja izgledalo da
ima mnogo dobrih dela i čestit život.
Zato u 2. poglavlju sv. Pavle dodaje da su svi Jevreji
grešnici i kaže da su pred Bogom opravdani samo oni koji ispunjavaju
zakon. Ono što on govori jeste da niko nije izvršilac zakona
delima. Naprotiv, on im kaže: „Vi učite da se ne sme činiti preljuba,
a vi činite preljubu. Sudite drugima u određenom pitanju i osudite sebe u istoj
stvari, jer radite isto ono što ste sudili u drugome.“ Kao da kaže:
„Spolja živite prilično ispravno u delima zakona i sudite onima koji ne žive
isto; znate kako poučavati sve. Vidite trn u oku drugoga, a ne
primećujete gredicu u svom oku.“
Spolja držite zakon delima iz straha od kazne ili iz
ljubavi prema nagradi.
Isto tako, činite sve bez slobodne želje i ljubavi prema
zakonu; delujete iz odbojnosti i prinude.
Radije biste postupali drugačije kad zakon ne bi
postojao.
Sleduje, dakle, da ste vi, u dubinama svog srca,
neprijatelj zakona.
Šta onda znači da učite drugoga da ne krade, kada ste vi, u dubinama srca,
lopov i bili biste to i spolja, kad biste se usudili.
(Naravno, spoljašnja dela s takvim licemerima ne traju dugo.) Dakle, učite
druge, a ne sebe; niti znate šta poučavate.
NIKADA NISTE PRAVILNO RAZUMELI ZAKON.
Nadalje, zakon pojačava greh, kako sv. Pavle kaže u 5. poglavlju. To je zato
što čovek postaje sve više neprijatelj zakona što zakon više od njega traži ono
što on nikako ne može učiniti.
LUTER - PREDGOVOR POSLANICI RIMLJANIMA - 2
U 7. poglavlju sv. Pavle kaže: „Zakon je duhovan.“ Šta to znači? Kad bi zakon bio telesan, onda bi se
mogao zadovoljiti delima, ali pošto je duhovan, niko ga ne može zadovoljiti
osim ako sve što čini ne izvire iz dubina srca.
Ali takvo srce niko
ne može dati osim Duha Božjeg, koji čoveka čini poput zakona, TAKO DA ON ZAISTA
RAZVIJA ŽELJU IZ SVEG SRCA ZA ZAKONOM. OD TADA ČINI SVE NE IZ STRAHA ILI
PRINUDE, NEGO IZ SLOBODNOG SRCA.
TAKAV ZAKON JE
DUHOVAN, JER GA SAMO TAKVO SRCE I TAKAV DUH MOŽE VOLETI I ISPUNITI. AKO DUH
NIJE U SRCU, OSTAJU GREH, ODBOJNOST I NEPRIJATELJSTVO PREMA ZAKONU, KOJI JE PO
SEBI DOBAR, PRAVEDAN I SVET.
MORATE SE NAVIĆI NA
IDEJU DA JE JEDNO ČINITI DELA ZAKONA, A SASVIM DRUGO ISPUNITI GA.
DELA ZAKONA su SVE
ŠTO ČOVEK ČINI ILI MOŽE UČINITI SVOJOM SLOBODNOM VOLJOM I SOPSTVENIM SILAMA da
bi poslušao zakon.
ALI POŠTO PRI TAKVOM
DELANJU SRCE PREZIRE ZAKON, A IPAK JE PRIMORANO DA GA POŠTUJE, DELA SU POTPUNI
GUBITAK I POTPUNO BESKORISNA.
To je ono što sv.
Pavle znači u 3. poglavlju kada kaže: „Nijedan čovek nije opravdan pred Bogom
delima zakona.“ Iz ovoga se vidi da su učitelji škola [tj. skolastički
teolozi] i sofisti ZAVODNICI KAD UČE DA
SE ČOVEK MOŽE PRIPREMITI ZA BLAGODAT POMOĆU DELA.
KAKO BI SE IKO MOGAO
PRIPREMITI ZA DOBRO KROZ DELA, AKO NE ČINI NIJEDNO DOBRO DELO OSIM SA
ODBOJNOŠĆU I PRINUDOM U SRCU? KAKO TAKVO DELO MOŽE BITI MILO BOGU, AKO
PROIZLAZI IZ ODBOJNOG I NEVOLJNOG SRCA?
Ali ispuniti zakon
znači činiti njegova dela REVNOSNO, LJUBAVNO I SLOBODNO, BEZ PRINUDE ZAKONA;
znači živeti dobro i
na način koji je ugodan Bogu, KAO DA ZAKONA ILI KAZNE UOPŠTE NEMA.
Međutim, SVETI DUH JE
TAJ KOJI STAVLJA TAKVU REVNOST NEOGRANIČENE LJUBAVI U SRCE, kao što kaže Pavle
u 5. poglavlju.
ALI DUH SE DAJE SAMO
U, SA I KROZ VERU U ISUSA HRISTA, kako Pavle navodi u uvodu.
Isto tako, VERA
DOLAZI JEDINO KROZ BOŽJU REČ, EVANĐELJE KOJE PROPOVEDA HRISTA: KAKO JE ON I SIN
BOŽJI I ČOVČIJI, KAKO JE UMRO I VASKRSAO ZA NAS. Pavle sve ovo izlaže u 3.,
4. i 10. poglavlju.
ZATO SAMO VERA ČINI
NEKOGA PRAVEDNIM I ISPUNJAVA ZAKON; VERA JE ONA KOJA DONOSI SVETOG DUHA KROZ
ZASLUGE HRISTA.
DUH, ZAUZVRAT, ČINI
SRCE RADOSNIM I SLOBODNIM, KAKO ZAKON ZAHTEVA. TADA DOBRA DELA PROIZLAZE IZ
SAME VERE.
To je ono što Pavle misli
u 3. poglavlju kada, NAKON ŠTO JE ODBACIO DELA ZAKONA, IZGLEDA KAO DA ŽELI DA
UKINE ZAKON VEROM.
NE, ON KAŽE DA KROZ
VERU ODRŽAVAMO ZAKON, TJ. ISPUNJAVAMO GA VEROM.
Greh u Svetom Pismu
znači ne samo spoljašnja dela tela, nego i sve pokrete u nama koji nas podstiču
da činimo spoljašnja dela, odnosno greh znači dubinu srca sa svim njegovim
moćima. Zato reč „činjenje“ treba da se odnosi na potpuno pad (prepuštanje)
čoveka u greh. Na kraju krajeva, nikakvo spoljašnje delo greha se ne dešava,
osim ako mu se čovek potpuno ne preda, telom i dušom.
Konkretno, Pismo
gleda u srce, do korena i glavnog izvora svakog greha: neverstva u dubini srca.
Tako, kao što samo
vera OPRAVDAVA i donosi Duha i želju za činjenjem dobrih spoljašnjih dela, isto
tako samo neverstvo greši, uzdiže telo i stvara želju za činjenjem zlih
spoljašnjih dela. To se dogodilo Adamu i Evi u Rajskom vrtu (vidi Postanje
3).
LUTER - PREDGOVOR POSLANICI RIMLJANIMA - 3
To je razlog zašto je jedini greh koji Hrist naziva grehom —
neverstvo, kao što kaže u Jovanu, 16. poglavlju: „Duh će osuditi svet zbog
greha, jer ne veruje u mene.“
ŠTAVIŠE, PRE NEGO ŠTO
SE DOGODE DOBRA ILI LOŠA DELA, KOJA SU DOBRI ILI LOŠI PLODOVI SRCA, U SRCU MORA
BITI PRISUTNA ILI VERA ILI NEVERSTVO — KOREN, SOK I GLAVNA SILA SVAKOG GREHA.
Zato se u Pismu neverstvo naziva glavom zmije i drevne aždaje, koju potomstvo
žene, tj. Hristos, mora da zgnječi, kao što je obećano Adamu (vidi 1. Mojsijevu
3).
Blagodat i dar se razlikuju u tome što blagodat zapravo
označava Božju dobrotu ili naklonost prema nama, i time Njegovu spremnost da u
nas izlije Hrista i Duha sa Njegovim darovima, kao što postaje jasno iz 5.
poglavlja, gde Pavle kaže: „Blagodat i dar su u Hristu, itd.“
DAROVI I DUH RASTU U
NAMA IZ DANA U DAN, ALI NISU POTPUNI, JER ZLE ŽELJE I GRESI OSTAJU U NAMA I
RATUJU PROTIV DUHA, kao što Pavle kaže u 7. poglavlju, i u Galatima, 5.
poglavlju. A 1. Mojsijeva 3 objavljuje neprijateljstvo između potomstva žene i
potomstva zmije.
ALI BLAGODAT IPAK
ČINI OVO: DA SMO PRED BOGOM URAČUNATI KAO POTPUNO PRAVEDNI. Božja blagodat nije
podeljena na delove, kao darovi, NEGO NAS BLAGODAT POTPUNO UZIMA U BOŽJU
NAKLONOST RADI HRISTA, NAŠEG POSREDNIKA I ZASTUPNIKA, DA BI DAROVI MOGLI
ZAPOČETI SVOJ RAD U NAMA.
Na ovaj način treba
da razumete 7. poglavlje, GDE SVETI PAVLE PRIKAZUJE SEBE KAO JOŠ UVEK GREŠNIKA,
DOK U 8. POGLAVLJU KAŽE DA, ZBOG NEDOVRŠENIH DAROVA I ZBOG DUHA, NEMA NIČEG
OSUĐUJUĆEG U ONIMA KOJI SU U HRISTU.
POŠTO NAŠE TELO NIJE
UBIJENO, MI SMO JOŠ UVEK GREŠNICI, ALI ZATO ŠTO VERUJEMO U HRISTA I IMAMO
POČETKE DUHA, BOG NAM TAKO POKAZUJE SVOJU NAKLONOST I MILOST DA TAKVE GREHE NI
NE PRIMEĆUJE NITI SUDI.
NAPROTIV, POSTUPA S
NAMA PREMA NAŠEM VEROVANJU U HRISTA DOK GREH NE BUDE UBIJEN.
Vera nije ona ljudska iluzija i san kakvom je neki ljudi
smatraju. Kada čuju i mnogo govore o
veri, A IPAK VIDE DA IZ NJE NE SLEDI NIKAKVO MORALNO POBOLJŠANJE NITI DOBRA
DELA, PADAJU U ZABLUDU I GOVORE: „VERA NIJE DOVOLJNA. MORAŠ DA ČINIŠ DELA AKO
ŽELIŠ DA BUDEŠ KREPAK (JAK) I DA DOĐEŠ U NEBO.“
Rezultat je da, kada
čuju Jevanđelje, spotaknu se i SVOJIM VLASTITIM SILAMA NAČINE U SRCU NEKU
PREDSTAVU koja govori: „Ja verujem.“ Tu predstavu drže za pravu veru. Ali pošto
je to ljudska tvorevina i misao, a ne iskustvo srca, ne postiže ništa, i ne
sledi nikakvo poboljšanje.
Vera je Božje delo u
nama, koje nas menja i rađa nas ponovo od Boga (vidi Jovan 1).
Ona ubija starog
Adama, čini nas potpuno drugačijim ljudima u srcu, umu, čulima i svim našim
silama, i donosi sa sobom Svetog Duha.
Kakva li je živa, stvaralačka, delatna i moćna stvar vera! Nemoguće je da vera ikada prestane da čini
dobro.
VERA NE PITA DA LI
DOBRA DELA TREBA DA SE ČINE, NEGO — PRE NEGO ŠTO BUDE PITANA — ONA IH JE VEĆ
UČINILA. Ona je uvek delotvorna.
Ko ne čini takva dela,
taj nema vere; ON PIPKA I TRAŽI VERU I DOBRA DELA, ALI NE ZNA ŠTA SU VERA I
DOBRA DELA.
IPAK, BLEBEĆE MNOGIM
REČIMA O VERI I DOBRIM DELIMA (Luter bez pardona rečima seče takve).
VERA JE ŽIVO,
NEPOKOLEBLJIVO POUZDANJE U BOŽJU BLAGODAT; TOLIKO SIGURNO, DA BI NEKO ZA NJU
UMRO HILJADU PUTA.
Ovakvo pouzdanje i
poznavanje Božje blagodati čini čoveka radosnim, sigurnim i srećnim u odnosu
prema Bogu i prema svim stvorenjima. To čini Sveti Duh kroz veru.
Kroz veru, čovek će ČINITI
DOBRO svima BEZ PRISILE, VOLJNO I RADO; služiće svima, trpeće sve — iz ljubavi
i na slavu Boga, koji mu je pokazao takvu blagodat.
NEMOGUĆE JE ODVOJITI
DELA OD VERE KAO ŠTO JE NEMOGUĆE ODVOJITI PLAMEN I SVETLOST OD VATRE.
ZATO SE ČUVAJTE
SVOJIH SOPSTVENIH LAŽNIH PREDSTAVA I BRBLJIVACA KOJI MISLE DA SU DOVOLJNO
PAMETNI DA SUDE O VERI I DELIMA, A U STVARNOSTI SU NAJVEĆE BUDALE (Luter baš ne
štedi).
ZATO, MOLITE BOGA DA
U VAMA STVORI VERU; inače ćete večno ostati bez vere, ma šta pokušali da činite
ili da stvorite.
SADA JE PRAVEDNOST
UPRAVO TAKVA VERA (ili takva vera je pravednost).
Ona se naziva Božjom
pravednošću, ili onom pravednošću koja važi pred Bogom, zato što je Bog taj
koji je daje i uračunava kao pravednost radi Hrista, našeg Posrednika. Ona
utiče na čoveka da svakome daje ono što mu duguje.
KROZ VERU ČOVEK
POSTAJE BEZGREŠAN I ŽELJAN BOŽJIH ZAPOVESTI.
Tako on daje Bogu čast koja mu pripada i isplaćuje mu ono
što mu duguje. Ljude služi DOBROVOLJNO, onim sredstvima koja su mu dostupna. Na
taj način on svakome plaća svoje.
NI PRIRODA, NI
SLOBODNA VOLJA, NI NAŠE SOPSTVENE SILE NE MOGU PROIZVESTI TAKVU PRAVEDNOST, JER
KAO ŠTO NIKO SEBI NE MOŽE DATI VERU, TAKO NE MOŽE NI UKLONITI NEVERSTVO.
KAKO BI ONDA MOGAO
UKLONITI ČAK I NAJMANJI GREH? ZATO JE SVE ŠTO SE DOGAĐA IZVAN VERE ILI U
NEVERSTVU — LAŽ, LICEMERSTVO I GREH (Rimljanima 14), ma koliko se činilo da glatko
ide.
LUTER - PREDGOVOR POSLANICI RIMLJANIMA - 4
Ne smete ovde razumeti telo (meso – grčki σάρξ
tj. sarx; eng. flash) kao da označava samo
nečistotu, niti duh kao da označava samo unutrašnje srce. Ovde sveti Pavle naziva telom (kao
što to čini i Hristos u Jovanu 3) sve što je rođeno od tela, to jest celokupnog
čoveka sa telom i dušom, razumom i čulima, jer u njemu sve teži ka telu.
Zato treba dovoljno da razumete da onoga čoveka treba nazvati „telesnim“ koji,
bez blagodati, izmišlja, uči i brblja o uzvišenim duhovnim stvarima. Isto to
možete naučiti iz Poslanice Galatima, 5. poglavlja, gde sveti Pavle jeresi i
mržnju naziva delima tela. A u Poslanici
Rimljanima, 8. poglavlju, on kaže da je zakon oslabljen kroz telo (zbog tela).
On to ne govori o nečistoti, već o svim gresima, a naročito o neverovanju, koje
je najduhovniji od poroka.
S druge strane, treba dovoljno da razumete da onoga čoveka
treba nazvati „duhovnim“ koji se bavi i najspoljašnjijim delima, kao što je to
činio Hristos kada je prao noge učenicima, i Petar kada je upravljao svojim
čamcem i lovio ribu. Dakle, čovek je
„telo“ koji, iznutra i spolja, živi samo da čini ono što koristi telu i
prolaznom postojanju. ČOVEK JE „DUH“ KOJI, IZNUTRA I SPOLJA, ŽIVI SAMO DA ČINI
ONO ŠTO KORISTI DUHU I BUDUĆEM ŽIVOTU.
Ako ove reči ne
razumete na ovaj način, nikada nećete razumeti ni ovu poslanicu svetog Pavla,
niti ijednu knjigu Svetoga pisma.
Zato se čuvajte svakog
učitelja koji ove reči upotrebljava drugačije, ma ko on bio, bio to Jeronim,
Avgustin, Ambrozije, Origen ili bilo ko drugi, koliko god bio velik ili još
veći od njih.
A sada da se okrenemo samoj poslanici.
Prva dužnost
propovednika Jevanđelja jeste da, otkrivajući zakon i greh, ukori i proglasi
grehom sve u životu što nema Duha i veru u Hrista kao svoj temelj. [Ovde i
na drugim mestima u Luterovom predgovoru, kao i u samoj Poslanici Rimljanima,
nije jasno da li „duh“ ima značenje „Sveti Duh“ ili „duhovni čovek“, kako ga je
Luter prethodno definisao.] TIME ĆE ON
LJUDE DOVESTI DO SPOZNAJE NJIHOVOG JADNOG STANJA, I TAKO ĆE ONI POSTATI PONIZNI
I ZAŽELETI POMOĆ. To čini sveti Pavle. On započinje u 1. poglavlju tako što
ukorava grube grehe i neverovanje koji su očigledni, kao što su bili (i još
uvek jesu) gresi pagana, koji žive bez Božje blagodati. On kaže da Bog kroz
Jevanđelje otkriva svoj gnev s neba na celo čovečanstvo zbog bezbožnog i
nepravednog života koji vode. Jer, iako oni iz dana u dan znaju i prepoznaju da
postoji Bog, ipak je ljudska priroda sama po sebi, bez blagodati, toliko zla da
Bogu niti zahvaljuje niti ga poštuje. Ta priroda samu sebe zaslepljuje i stalno
pada u zlo, idući tako daleko da čini idolopoklonstvo i druge strašne grehe i
poroke. Ona se toga ne stidi i takve stvari ostavlja nekažnjenima kod drugih.
LUTER - PREDGOVOR POSLANICI RIMLJANIMA - 5
U 2. poglavlju sveti
Pavle proširuje svoj ukor na one koji se spolja čine pobožnima ili koji greše
potajno. Takvi su bili Jevreji, i takvi su i danas svi licemeri, koji žive
čestitim životom, ali bez revnosti i ljubavi; u svom srcu oni su neprijatelji
Božjeg zakona i rado osuđuju druge ljude.
Tako je s licemerima:
oni misle da su čisti, a zapravo su puni pohlepe, mržnje, oholosti i svake
vrste nečistoće (uporedi Matej 23). To su oni koji preziru Božju dobrotu i
koji, tvrdoćom svoga srca, gomilaju gnev na sebe.
TAKO PAVLE PRAVILNO
OBJAŠNJAVA ZAKON KADA NIKOME NE DOPUŠTA DA OSTANE BEZ GREHA, VEĆ OBJAVLJUJE
BOŽJI GNEV SVIMA KOJI ŽELE DA ŽIVE ČESTITO PO PRIRODI [u svojoj sili] ILI PO
SLOBODNOJ VOLJI.
ON IH PRIKAZUJE KAO
NIMALO BOLJE OD OTVORENIH (javnih) GREŠNIKA; KAŽE DA SU TVRDA SRCA I
NEPOKAJANI.
U 3. POGLAVLJU PAVLE
ZAJEDNO OBUHVATA I TAJNE I JAVNE/OTVORENE GREŠNIKE: JEDNI SU, KAŽE ON, KAO I
DRUGI; SVI SU GREŠNICI PRED BOGOM. Osim toga, Jevreji su imali Božju reč,
iako mnogi u nju nisu verovali. Ipak, time Božja istina i vera u Njega nisu
učinjene beskorisnima. Sveti Pavle usput uvodi reč iz Psalma 51, da Bog ostaje
veran svojim rečima.
Zatim se vraća svojoj
temi I DOKAZUJE IZ PISMA DA SU SVI GREŠNICI I DA SE NIKO NE OPRAVDAVA DELIMA
ZAKONA, NEGO DA JE BOG DAO ZAKON SAMO ZATO DA BI SE GREH SPOZNAO.
Zatim sveti Pavle uči
pravi put ka čestitosti i spasenju; ON KAŽE DA SU SVI GREŠNICI I DA NISU
SPOSOBNI DA SE HVALE PRED BOGOM.
ONI, MEĐUTIM, MORAJU
BITI OPRAVDANI VEROM U HRISTA, KOJI JE TO ZA NAS ZASLUŽIO SVOJOM KRVLJU I
POSTAO ZA NAS POMILOVANJE [up. Izlazak 25,17; Levitski zakonik 16,14 i
dalje; i 1. Jovanova 2,2] pred Bogom, koji nam oprašta sve naše ranije grehe [ovde se ne bih složio sa Luterom da
se radi o prošlim gresima već gresima
koje je Bog praštao u prošlosti dok još nije bila prinesena Hristova žrtva,
takav je smisao tj. kontekst celog teksta].
TIME BOG DOKAZUJE DA NAM POMAŽE JEDINO
NJEGOVA PRAVEDNOST, KOJU DAJE KROZ VERU — PRAVEDNOST KOJA JE U ODREĐENO VREME
OBJAVLJENA KROZ JEVANĐELJE, A PRE TOGA BILA POSVEDOČENA ZAKONOM I PROROCIMA.
ZATO SE ZAKON USPOSTAVLJA VEROM, A DELA
ZAKONA, ZAJEDNO SA SLAVOM KOJA SE U NJIMA TRAŽI, BIVAJU OBORENA VEROM. [Kao
i kod izraza „duh“, reč „zakon“ izgleda da kod Lutera, kao i kod svetog Pavla,
ima dva značenja. Ponekad znači „pravilo o tome šta se mora činiti ili ne
činiti“, kao u trećem pasusu ovog predgovora; ponekad znači „Tora“, kao u
prethodnoj rečenici. A ponekad izgleda da ima oba značenja, kao u onome što
sledi.]
U poglavljima 1–3 sveti Pavle je razotkrio greh onakvim
kakav jeste i poučio putu vere koji vodi ka pravednosti. Sada se u 4. poglavlju
bavi nekim prigovorima i kritikama. Najpre
se hvata u koštac s onim prigovorom koji iznose ljudi koji, kada čuju da vera
opravdava bez dela, kažu: „Kako? Zar ne treba da činimo nikakva dobra dela?“
Ovde sveti Pavle iznosi Avrama kao
primer. On kaže: „Šta je Avram postigao svojim dobrim delima? Zar su ona bila
potpuno uzaludna i beskorisna?“
ON ZAKLJUČUJE DA JE
AVRAM POSTAO [PROGLAŠEN] PRAVEDNIM ODVOJENO OD SVIH SVOJIH DELA, SAMOM VEROM.
JOŠ PRE „DELA“ SVOGA OBREZANJA, PISMO GA HVALI KAO PRAVEDNOG ISKLJUČIVO NA
OSNOVU VERE (uporedi Postanje 15).
A AKO DELO NJEGOVOG
OBREZANJA NIJE NIŠTA DOPRINELO TOME DA POSTANE PRAVEDAN — delo koje mu je Bog
zapovedio i koje je, prema tome, bilo delo poslušnosti — ONDA JE SIGURNO DA
NIJEDNO DRUGO DOBRO DELO NE MOŽE UČINITI NIŠTA DA ČOVEK POSTANE PRAVEDAN.
KAO ŠTO JE AVRAMOVO
OBREZANJE BILO SPOLJAŠNJI ZNAK KOJIM JE DOKAZIVAO SVOJU PRAVEDNOST ZASNOVANU NA
VERI, TAKO SU I SVA DOBRA DELA SAMO SPOLJAŠNJI ZNACI KOJI PROISTIČU IZ VERE I
PLODOVI SU VERE; ONA DOKAZUJU DA JE ČOVEK IZNUTRA VEĆ PRAVEDAN PRED BOGOM.
LUTER - PREDGOVOR POSLANICI RIMLJANIMA - 6
Sveti Pavle u 3. poglavlju potvrđuje svoje učenje o veri
snažnim primerom iz Pisma. On kao svedoka poziva Davida, koji u Psalmu 32 kaže DA ČOVEK BIVA OPRAVDAN (PROGLAŠEN
PRAVEDNIM) BEZ DELA, ALI DA NE OSTAJE BEZ DELA ONDA KADA JE VEĆ OPRAVDAN.
Zatim Pavle ovaj primer proširuje i primenjuje ga protiv
svih drugih dela zakona. On zaključuje da Jevreji ne mogu biti Avramovi naslednici
samo zbog krvnog srodstva s njim, a još manje zbog dela zakona. Naprotiv, oni moraju naslediti Avramovu
veru ako žele da budu njegovi pravi naslednici, JER JE AVRAM JOŠ PRE MOJSIJEVOG
ZAKONA I ZAKONA OBREZANJA VEROM OPRAVDAN I NAZVAN OCEM SVIH VERNIKA.
Sveti Pavle dodaje da
ZAKON DONOSI VIŠE GNEVA NEGO BLAGODATI, JER GA NIKO NE IZVRŠAVA S LJUBAVLJU I
REVNOŠĆU. Iz dela zakona dolazi više
osude nego blagodati. ZATO SAMO VERA
MOŽE ZADOBITI BLAGODAT OBEĆANU AVRAMU. Takvi
primeri zapisani su radi nas, da i mi imamo veru.
U 5. poglavlju sveti Pavle dolazi do plodova i dela vere, a to su: radost, mir, ljubav prema Bogu i prema
svim ljudima; zatim još: sigurnost, postojanost, pouzdanje, hrabrost i nada u
žalosti i stradanju.
Sve to prati veru
tamo gde je ona istinska, zbog preobilne dobre volje koju je Bog pokazao u
Hristu: dao je da On umre za nas pre nego što smo Ga za to molili, da, čak dok
smo još bili Njegovi neprijatelji.
TAKO JE UTVRĐENO DA
VERA, BEZ IKAKVIH DOBRIH DELA, OPRAVDAVA.
IZ TOGA, MEĐUTIM, NE
SLEDI DA NE TREBA ČINITI DOBRA DELA; NAPROTIV, TO ZNAČI DA MORALNO ISPRAVNA
DELA NE IZOSTAJU [potpuno bez prinude, pogrešnih pobuda, straha ili nagrade,
već potpuno spontano, iz srca, uverenja, želje za tim].
O TAKVIM DELIMA
„SVECI KROZ DELA“ NE ZNAJU NIŠTA; ONI SAMI SEBI IZMIŠLJAJU DELA U KOJIMA NEMA
NI MIRA, NI RADOSTI, NI SIGURNOSTI, NI LJUBAVI, NI NADE, NI POSTOJANOSTI, NITI
IKAKVIH ISTINSKIH HRIŠĆANSKIH DELA ILI VERE.
Zatim sveti Pavle pravi digresiju, prijatan mali zaokret, i
izlaže odakle potiču i greh i pravednost, smrt i život. On suprotstavlja jedno
drugome ova dva: Adama i Hrista. Ono što
želi da kaže jeste da je Hristos, drugi Adam, morao doći da bi nas učinio
naslednicima svoje pravednosti kroz novo duhovno rođenje u veri, kao što nas je
stari Adam učinio naslednicima greha kroz staro telesno rođenje.
Sveti Pavle ovim rasuđivanjem dokazuje da čovek svojim delima ne može sam sebi pomoći da pređe iz
greha u pravednost, isto kao što ne može sprečiti sopstveno telesno rođenje.
Sveti Pavle takođe dokazuje da božanski
zakon, koji je — ako je išta to moglo biti — trebalo da bude naročito pogodan
da pomogne ljudima da zadobiju pravednost, ne samo da uopšte nije pomogao kada
je došao, nego je čak i uvećao greh.
ZLA LJUDSKA PRIRODA,
prema tome, postaje prema njemu još neprijateljskija; ŠTO JOJ ZAKON VIŠE ZABRANJUJE DA SE PREPUŠTA SOPSTVENIM POŽUDAMA, TO IH
ONA VIŠE ŽELI. Tako zakon čini Hrista još potrebnijim i zahteva još više
blagodati da bi se pomoglo ljudskoj prirodi.
U 6. poglavlju sveti Pavle razmatra naročito delo vere,
borbu koju duh vodi protiv tela kako bi se umrtvili oni gresi i požude koji
ostaju nakon što je čovek opravdan. On nas uči da nas vera ne oslobađa od greha
tako da bismo mogli biti besposleni, lenji i samouvereni, kao da u nama više
nema greha. Greh je tu, ali ga Bog, zbog vere koja se protiv njega bori, ne
uračunava kao zasluženu osudu.
Zato nam je u nama samima namenjen ceo jedan životni
zadatak; moramo krotiti svoje telo, umrtvljavati njegove požude, prisiljavati
njegove udove da se pokoravaju duhu, a ne požudama. To moramo činiti da bismo
se saobrazili smrti i vaskrsenju Hristovom i dovršili svoje Krštenje, koje
označava smrt grehu i novi život blagodati. Naš cilj je da budemo potpuno
očišćeni od greha i potom telesno vaskrsnemo s Hristom i živimo večno.
LUTER - PREDGOVOR POSLANICI RIMLJANIMA - 7
SVETI PAVLE KAŽE DA
SVE TO MOŽEMO POSTIĆI (OSTVARITI) ZATO ŠTO SMO U BLAGODATI, A NE POD ZAKONOM.
ON OBJAŠNJAVA DA BITI
„(IZ)VAN ZAKONA“ [tj. pod blagodaću] NE ZNAČI ISTO ŠTO I NEMATI ZAKON I MOĆI
ČINITI ŠTA GOD HOĆETE.
Ne; BITI „POD
ZAKONOM“ ZNAČI ŽIVETI BEZ BLAGODATI, OKRUŽEN DELIMA ZAKONA.
TADA, SASVIM SIGURNO,
GREH VLADA POMOĆU ZAKONA, JER NIKO PO PRIRODI NIJE NAKLONJEN ZAKONU. UPRAVO TO
STANJE, MEĐUTIM, JESTE NAJVEĆI GREH.
MEĐUTIM, BLAGODAT
ČINI DA NAM ZAKON POSTANE MIO, PA TADA VIŠE NEMA GREHA, I ZAKON VIŠE NIJE
PROTIV NAS, NEGO JE S NAMA.
TO JE PRAVA SLOBODA
OD GREHA I OD ZAKONA; o toj slobodi sveti Pavle piše u ostatku poglavlja.
On kaže da je to
sloboda samo za to da se dobro čini s revnošću i da se živi dobar život BEZ
PRINUDE ZAKONA.
Ova sloboda je,
dakle, DUHOVNA SLOBODA KOJA NE UKIDA ZAKON, NEGO DAJE ONO ŠTO ZAKON ZAHTEVA,
NAIME REVNOST I LJUBAV. One
utišavaju zakon tako da on više nema razloga da goni ljude i da im postavlja
zahteve. Kao da dugujete nešto zajmodavcu novca i ne možete da mu platite.
Mogli biste ga se osloboditi na jedan od dva načina: ili on od vas ne bi ništa uzeo i pocepao bi svoju knjigu [vaših]
dugova, ili bi neki pobožan čovek platio za vas i dao vam ono što vam je
potrebno da podmirite svoj dug. Upravo tako nas je Hristos oslobodio od zakona.
ZATO NAŠA SLOBODA
NIJE RAZUZDANA, TELESNA SLOBODA KOJA NEMA NIKAKVU OBAVEZU DA IŠTA ČINI.
NAPROTIV, TO JE
SLOBODA KOJA ČINI VEOMA MNOGO, ZAISTA SVE, A IPAK JE SLOBODNA OD ZAHTEVA I
DUGOVA ZAKONA.
U 7. poglavlju sveti Pavle potvrđuje prethodno rečeno
poređenjem uzetim iz bračnog života. Kada čovek umre, žena je slobodna; jedno
je slobodno i razrešeno od drugoga. Nije u tome stvar da žena ne sme ili ne
treba da se uda za drugog čoveka; naprotiv, ona je sada po prvi put slobodna da
se uda za nekoga drugog. To nije mogla dok nije bila oslobođena svoga prvog
muža. NA ISTI NAČIN, NAŠA SAVEST JE
VEZANA ZA ZAKON SVE DOK JE NAŠE STANJE STANJE GREŠNOG STAROG ČOVEKA. ALI KADA
JE STARI ČOVEK UBIJEN DUHOM, TADA JE SAVEST SLOBODNA, I SAVEST I ZAKON
RAZREŠENI SU JEDNO OD DRUGOGA.
NE TAKO DA SAVEST
SADA NE TREBA NIŠTA DA ČINI; NAPROTIV, ONA SADA PO PRVI PUT TREBA ISTINSKI DA
SE PRIONE UZ SVOGA DRUGOG MUŽA, HRISTA, I DA DONOSI PLOD ŽIVOTA.
Zatim sveti Pavle
dalje skicira prirodu greha i zakona. ZAKON
JE TAJ KOJI GREH ČINI ZAISTA AKTIVNIM I MOĆNIM, JER STARI ČOVEK POSTAJE SVE
NEPRIJATELJSKIJI PREMA ZAKONU, POŠTO NE MOŽE DA ISPLATI DUG KOJI ZAKON ZAHTEVA.
GREH JE NJEGOVA SAMA
PRIRODA; SAM OD SEBE ON NE MOŽE DRUKČIJE.
I tako je zakon
njegova smrt i mučenje. SAM ZAKON, MEĐUTIM, NIJE ZAO; NAŠA ZLA PRIRODA JE TA
KOJA NE MOŽE DA PODNESE DA DOBAR ZAKON OD NJE ZAHTEVA DOBRO. To je kao u
slučaju bolesnog čoveka, koji ne može da podnese da od njega zahtevate da trči,
skače i čini druge stvari koje čini zdrav čovek.
Ovde sveti Pavle zaključuje da, ako zakon pravilno razumemo i shvatimo ga na najbolji mogući način,
videćemo da je NJEGOVA JEDINA FUNKCIJA DA NAS PODSETI NA NAŠE GREHE, DA NAS
GREHOM USMRTI I DA NAS UČINI DOSTOJNIMA VEČNOG GNEVA. Savest sve to uči i doživljava do u tančine kada se suoči sa zakonom.
IZ TOGA, DAKLE, SLEDI
DA MORAMO IMATI NEŠTO DRUGO, MIMO ZAKONA, ŠTO MOŽE UČINITI ČOVEKA
ČESTITIM/VRLIM I PROUZROKOVATI NJEGOVO SPASENJE.
Oni, pak, koji zakon
ne razumeju pravilno, slepi su; oni smelo idu svojim putem i misle da delima
zadovoljavaju zakon. NE ZNAJU KOLIKO
ZAKON ZAHTEVA, NAIME SLOBODNO, VOLJNO, ŽELJNO/REVNO SRCE. To je razlog što ne vide Mojsija ispravno
pred svojim očima. [U jevrejskom i hrišćanskom učenju Mojsije se uobičajeno
smatra autorom Petoknjižja, prvih pet knjiga Biblije. Up. složenu slikovitost
Mojsijevog lica i vela preko njega u 2. Korinćanima 3,7–18.] Za njih je on prekriven i skriven velom.
LUTER - PREDGOVOR POSLANICI RIMLJANIMA - 8
Zatim sveti Pavle pokazuje kako se duh i telo bore jedno s
drugim u jednom te istom čoveku. On navodi sebe kao primer, da bismo naučili
kako da u sebi umrtvimo greh. I duhu i telu on daje ime „zakon“, tako da, kao
što je u prirodi božanskog zakona da čoveka podstiče i od njega zahteva, tako i
telo podstiče, zahteva i besni protiv duha i želi da ima svoju volju. Isto tako
duh podstiče i zahteva protiv tela i želi da ima svoju volju. Ovaj sukob traje u
nama dokle god živimo — kod jednoga više, kod drugoga manje — u zavisnosti od
toga da li je duh ili telo jače. Pa ipak, ceo čovek je oboje: i duh i telo.
Čovek se bori sam sa sobom sve dok ne postane potpuno duhovan.
U 8. poglavlju sveti Pavle teši takve borce i kaže im da ih
ovo telo neće dovesti pod osudu. Zatim dalje pokazuje kakva je priroda tela i
duha. Duh, kaže on, dolazi od Hrista, koji nam je dao svoga Svetoga Duha; Sveti
Duh nas čini duhovnima i obuzdava telo. Sveti
Duh nas uverava da smo Božja deca, ma koliko silovito greh besneo u nama, sve
dok sledimo Duha i borimo se protiv greha da bismo ga umrtvili. Pošto ništa
nije tako delotvorno u umrtvljavanju tela kao krst i stradanje, Pavle nas teši
u našim stradanjima. On kaže da će Duh, [uporedi prethodnu napomenu o značenju
reči „duh“], ljubav i sva stvorenja biti uz nas; Duh u nama uzdiše i sva
stvorenja zajedno s nama čeznu da budemo oslobođeni od tela i od greha. Tako
vidimo da se ova tri poglavlja — 6, 7 i 8 — sva bave jednim istim delom vere, a
to je umrtvljenje starog Adama i obuzdavanje tela.
U poglavljima 9, 10 i 11 sveti Pavle nas uči o večnom Božjem
promislu. On je izvor koji određuje ko će verovati, a ko neće, ko može biti
oslobođen od greha, a ko ne može
[Luterovo shvatanje predodređenja nije fatalističko, niti
ima za cilj da prikaže ljude kao marionete, već da ponizi ljudski ponos i
religiozne zasluge i pokaže da je spasenje isključivo dar Božije blagodati u
Hristu, koji ne može biti osvojen, iznuđen niti kontrolisan ljudskim delima. Iako
Luter predodređenje tumači prvenstveno hristocentrično i nefatalistično, treba
ga razumeti pre svega u smislu Božijeg predznanja, a ne kao dekreta kojim Bog
unapred određuje spasenje ili propast pojedinaca nezavisno od njihovog odgovora
vere. Drugim rečima, Božije predodređenje treba razumeti u svetlu Božijeg
predznanja, a ne prinudnog, svojevoljnog, hirovitog određivanja sudbine ljudi
mimo njihove vere i odgovornosti.]
Te stvari su izuzete iz naših ruku i stavljene u Božje ruke,
da bismo mogli biti učinjeni čestitima. To je apsolutno neophodno da tako bude,
jer smo mi toliko slabi i nesigurni u sebe da, kada bi to zavisilo od nas,
nijedan čovek ne bi bio spasen. Đavo bi sve nas nadvladao. Ali Bog je postojan;
Njegov promisao neće izneveriti i niko ne može sprečiti njegovo ispunjenje.
Zato imamo nadu nasuprot grehu.
Ovde, međutim, moramo zapušiti usta onim svetogrdnim i
oholim duhovima koji, iako su tek početnici, dovode svoj razum u ovu stvar i,
sa svog uzvišenog položaja, počinju da ispituju bezdan božanskog promisla i
uzalud se muče pitanjem da li su predodređeni ili nisu. Takvi ljudi će se
zasigurno strovaliti u propast, jer će ili pasti u očajanje ili se prepustiti
životu slučaja.
Ti, pak, sledi rasuđivanje ove poslanice redom kako je
izloženo. NAJPRE USMERI SVOJU PAŽNJU NA
HRISTA I JEVANĐELJE, DA BI PREPOZNAO SVOJ GREH I NJEGOVU BLAGODAT. Zatim se
bori protiv greha, kako su te poučila poglavlja 1–8. I konačno, kada u 8.
poglavlju dođeš pod senku krsta i stradanja, ona će te u poglavljima 9–11
poučiti o promislu i o tome kakva je to uteha. [Kontekst ovde i u Pavlovoj
poslanici jasno pokazuje da je reč o krstu i stradanju ne samo Hristovom, nego
i svakog hrišćanina.] Bez stradanja,
krsta i smrtnih muka, ne možeš se uhvatiti u koštac s promislu bez štete po
sebe i bez potajnog gneva prema Bogu. Stari
Adam mora biti sasvim mrtav pre nego što možeš podneti ovu stvar i ispiti ovo
jako vino. Zato pazi da ne piješ vino dok si još dete na majčinom mleku. ZA
SVAKU NAUKU POSTOJI PRAVA MERA, VREME I UZRAST ZA NJENO RAZUMEVANJE.
LUTER - PREDGOVOR POSLANICI RIMLJANIMA - 9
U 12. poglavlju sveti Pavle uči o pravoj liturgiji i čini
sve hrišćane sveštenicima, da bi mogli prinositi, ne novac ili stoku, kao što
to čine sveštenici u Zakonu, nego sopstvena tela, umrtvljujući svoje požude.
Zatim opisuje spoljašnje ponašanje hrišćana čijim životima upravlja Duh; govori
kako oni poučavaju, propovedaju, upravljaju, služe, daju, stradaju, vole, žive
i postupaju prema prijatelju, neprijatelju i svakome. To su dela koja hrišćanin čini, jer, kao što sam rekao, vera nije
besposlena.
U 13. poglavlju sveti Pavle uči da treba poštovati i slušati
svetovne vlasti. On to uključuje ne zato što to čini ljude pravednima pred
Bogom, nego zato što to obezbeđuje da pravedni imaju spoljašnji mir i zaštitu,
a da zli ne mogu činiti zlo bez straha i u nesmetanom miru. Zato je dužnost
pravednih ljudi da poštuju svetovnu vlast, iako im ona, strogo govoreći, nije
potrebna. Najzad, sveti Pavle sve sabira
u ljubavi i sve okuplja u primeru Hristovom: ono što je On učinio za nas, to i
mi treba da činimo i da Ga sledimo.
U 14. poglavlju sveti
Pavle uči da treba pažljivo voditi one sa slabom savešću i poštedeti ih. Ne
treba koristiti hrišćansku slobodu za nanošenje štete, nego za pomaganje
slabima. Gde se to ne čini, nastaju razdori i prezir prema jevanđelju, od koga
sve ostalo zavisi. Bolje je malo popustiti slabima u veri dok ne ojačaju, nego
dopustiti da se učenje Jevanđelja potpuno ugasi. Ovo delo je naročito neophodno
delo ljubavi, naročito sada kada ljudi, jedenjem mesa i drugim slobodama,
drsko, smelo i nepotrebno potresaju slabe savesti koje još nisu došle do
spoznaje istine.
LUTER - PREDGOVOR POSLANICI RIMLJANIMA - 10
U 15. poglavlju sveti Pavle
navodi Hrista kao primer da pokaže DA I MI MORAMO IMATI STRPLJENJA SA SLABIMA,
ČAK I SA ONIMA KOJI GREŠE JAVNO ILI IMAJU ODVRATNE MORALNE NAVIKE. NE SMEMO IH
ODBACIVATI, NEGO IH MORAMO PODNOSITI DOK NE POSTANU BOLJI. TAKO JE HRISTOS
POSTUPAO S NAMA I TAKO POSTUPA S NAMA I DANAS: ON TRPI NAŠE POROKE, NAŠE RĐAVE
NAVIKE I SVU NAŠU NESAVRŠENOST I NEPRESTANO NAM POMAŽE. Na kraju Pavle moli
za hrišćane u Rimu; hvali ih i preporučuje ih Bogu. Ukazuje na svoju službu i
na poruku koju propoveda. Nenametljivo upućuje molbu za prilog za siromašne u
Jerusalimu. Čista, neizveštačena ljubav temelj je svega što govori i čini.
Poslednje poglavlje sastoji se od pozdrava. ALI PAVLE U NJEGA UKLJUČUJE I SPASONOSNO
UPOZORENJE PROTIV LJUDSKIH UČENJA KOJA SE PROPOVEDAJU UPOREDO S JEVANĐELJEM I
KOJA NANOSE VELIKU ŠTETU. Kao da je jasno video da će iz Rima i preko
Rimljana doći varljivi i pogubni kanone i dekreti, zajedno s čitavim leglom i
rojem ljudskih zakona i zapovesti koji sada potapaju ceo svet i koji su zatrli
ovu poslanicu i celo Sveto pismo, zajedno s Duhom i verom. Ne ostaje ništa osim
idola Trbuha, a sveti Pavle ovde takve ljude prikazuje kao njegove sluge. Bog
da nas izbavi od njih. Amin.
U ovoj poslanici,
dakle, nalazimo najbogatije moguće učenje o onome što jedan hrišćanin treba da
zna: šta znače zakon, Jevanđelje, greh, kazna, blagodat, vera, pravednost,
Hristos, Bog, dobra dela, ljubav, nada i krst. Učimo kako treba da se ponašamo
prema svakome: prema pravednima i grešnima, prema jakima i slabima, prema
prijatelju i neprijatelju, i prema samima sebi. Pavle sve čvrsto zasniva na
Pismu i dokazuje svoje tvrdnje primerima iz sopstvenog iskustva i iz Proroka,
tako da se ništa više ne može poželeti. Zato izgleda da je sveti Pavle, pišući
ovu poslanicu, želeo da sastavi sažetak celokupnog hrišćanskog i evanđeoskog
učenja, koji bi ujedno bio i uvod u ceo Stari zavet. Bez sumnje, ko ovu
poslanicu primi srcem, poseduje svetlost i silu Starog zaveta. Zato bi svaki i
svaki hrišćanin trebalo da ovu poslanicu učini svojim stalnim i neprekidnim
predmetom proučavanja. Bog neka nam podari svoju blagodat da tako činimo. Amin.
