Adventizam preispitivanje: 17 - Dennis Priebe

Dennis Priebe

ZBUNJUJUĆE JEVANĐELJE

BOJA SRĐANOVIH KOMENTARA

BOJA MOJIH NOVIJIH KOMENTARA [Srđan: moj savet ti je da ih revidiraš... i ne trebaju ti dve boje; stavi sve u jednu.. – ne, neka se vidi sličnost i razlika u stavovima u periodu od godinu i po]

BOJA MOJIH STARIJIH KOMENTARA (tu se može lako primetiti da sam još uvek verovao u „proročicu“ E. V. ali da sam se najžešće raspravljao sa njenim bolesnim legalističkim izjavama i da mi je bilo muka od te bolesti koju je prosipala u adventizmu i životima mnogih koje je upropastila, većinu nepovratno. Verujem da će taj uvid u moj napredak u oslobađanju od tog legalizma značiti onima koji su krenuli da sve pažljivo preispituju, uključujući i njeno „delo“.)

Verzija 6.2.25

Zašto još jedno proučavanje o pravednosti verom? Zar nema mnogo drugih tema koje bi mogle biti korisne za proučavanje? Zašto nam treba još jedno proučavanje o jevanđelju?

Prvo, jer je jevanđelje srž svega što jesmo kao hrišćani. Čak i ako smo sve ostalo razumeli ispravno, ali nismo sigurni kako bivamo spaseni, naše ispravno razumevanje doktrina neće mnogo značiti. Na nebu će biti mnogo, mnogo ljudi čija će pogrešna doktrinarna razumevanja biti ispravljena tamo. Bog će imati mnogo početničkih razreda na nebu, u kojima će ljude učiti o osnovnim stvarima iz Biblije koje nisu dobro razumeli. Ali niko neće biti na nebu čije srce nije predano Bogu.

[Šta po tebi znači predano Bogu? Šta znači predati svoj život Bogu? Moj odgovor je: oslanjanti se potpuno i celovito samo na pripisanu Hristovu pravdu tj. opravdanje i pomirenje (baš kao što je gospođa rekla: ... wholy and entirely on merits of Christ).]

Svako ko je na nebu najpre je naučio da preda svoj život Bogu ovde na zemlji — svako. Moramo biti potpuno sigurni u to kako spasenje funkcioniše.

Drugo, greške o pravednosti verom stalno dolaze sa svih strana. Izazovi biblijskom jevanđelju stalno se pojavljuju. Čini se da svake godine ili dve nastaje nova greška, koja zahteva naš pažljiv odgovor. Sasvim je jasno da je sotonin prioritet da unese zbrku u jevanđelje iz Biblije, jedino jevanđelje koje nas može spasiti od uništenja. Postalo je veoma teško držati se dalje od stranputica sa obe strane puta spasenja. Ili smo zarobljeni u legalizmu, pokušavajući da zaradimo pravo na nebo, ili u jeftinoj blagodati, tvrdeći da smo spaseni dok ne činimo ništa da ispunimo osnovne uslove spasenja.

[uslov je samo proučavati Hristov život]

[Srđan: za mene je to totalno pogrešan koncept – uslovi spasenja u nekakvom našem činjenju]. Te je stranputice lako pronaći i teško ih je izbeći. Zbog ove konfuzije, moramo nastaviti da proučavamo osnovne istine o tome kako spasenje funkcioniše.

IZAZOV

Jedna nezavisna služba je nedavno objavila specijalno izdanje svog vodećeg časopisa... Na moje duboko razočarenje, njihova definicija večnog evanđelja bila je da „svaka osoba, bez obzira na godine, mora svakog dana umirati. Moramo trenutak po trenutak predavati svoju volju Bogu – srce ujedinjeno sa Njegovim srcem, um ujedinjen sa Njegovim umom – tek tada možemo misliti misli i živeti život Isusa.“

[Srđan: ma ti majstore živi život Isusa; a ja znam da sam grešnik kome je potreban Isus tj. potrebne su mi Njegove ’haljine pravde’ u kojima ja nisam ’utkao ni jednu svoju nit!!]

Evo nas u dvadeset i prvom veku – više od 113 godina nakon 1888. godine – i ovo je način na koji neki još definišu večno evanđelje? Zar večno evanđelje nije dobra vest da je Isus, Bogočovek, živeo život savršene poslušnosti zakonu, a zatim je umro kao moj zamenik, kako bih ja, kroz veru, mogao da prihvatim Njegovu savršenu pravednost kao svoju, pravednost koja dolazi jedino kroz veru u Njegovu pravednost – pravednost koja mi se pripisuje, bez „dela zakona“?... [Srđan: DA!]

Kroz silu Božijeg Duha, vernik zaista može svakog dana umreti sebi i, zaista, misliti misli i živeti život Isusa. To je takođe dobra vest. Ali u trenutku kada ova unutrašnja dela postanu uslovi za opravdanje, kada postanu sredstvo spasenja, dobra vest postaje otupela – kao da je udarena čekićem.

[Srđan: ’umreti sebi ili odreći se sebe’ po meni nije, kako to ovaj misli, dostizanje bezgrešnog života kroz pobeđivanje greha, odnosno svih iskušenja koje se postave pred nas; nego je ’bacanje svoje ’slave (dobrote, pravde, sposobnosti..) u prah, i potpuno oslanjanje na Gospodnje već ostvareno delo, kao jedinog rešenja mog najvećeg i suštinskog problema..! njihova kontradiktorna priča je - ’znate, mi se ne spasavamo delima zakona, a što je činjenje onoga što je po zakonu, nego ’umiranjem sebi’, a što je pobeđivanje dela bezakonja’!]

Iako bi urednici časopisa bili šokirani kad bi to shvatili, njihova teologija je zapravo ista kao u Rimokatoličkoj crkvi.... Primetićete koliko je humanistička, koliko je usmerena (fokusirana) na grešnika ova definicija evanđelja. Moramo svakog dana umreti, moramo predati svoju volju, moramo ovo, moramo ono. Argument da Bog čini dela u nama, a ne mi sami, ne oslobađa ih odgovornosti... I dalje su to ljudi koji čine ta dela, i ako ta dela opravdavaju njih, onda su spaseni kroz veru i dela, tačka. [Srđan: DA!]

Bog zaista deluje u nama kako bismo postali pravedni; to je neosporan deo hrišćanskog iskustva. ALI BEZ OBZIRA KOLIKO POSTAJEMO PRAVEDNI KROZ ONO ŠTO BOG ČINI U NAMA, NAŠE SPASENJE UVEK DOLAZI SAMO OD ONOGA ŠTO JE BOG UČINIO IZVAN NAS, U ŽIVOTU I SMRTI ISUSA. NAŠA NADA U SPASENJE NIKADA NE SME BITI FOKUSIRANA NA NAS SAME ILI NA TO ŠTO SE DEŠAVA UNUTAR NAS; UMESTO TOGA, PRAVEDNOST KOJA NAS SPASAVA – POSLUŠNOST KOJA NAS OTKUPLJUJE I SVETOST KOJA NAS OPRAVDAVA – UVEK OSTAJE SPOLJA, PRAVEDNOST KOJA POSTOJI NA NEBU SAMA OD SEBE, „PRAVEDNOST BOŽIJA“. [Srđan: DA!]

Šteta zbog tog časopisa... Na njihovom krstu nema Hrista, ŠTO ZNAČI DA BILO KOJA DOBRA VEST KOJU NUDE DOLAZI SA NEPODNOŠLJIVIM TERETOM SPASENJA KROZ DELA, što nije evanđelje i sigurno nije „večna“ dobra vest. (Clifford Goldstein, Adventist Review, 22. novembar 2001.) [Bravo Kliforde!!!] [Srđan: Tako je, Klifi!]

ODGOVOR

Clifford Goldstein direktno izaziva evanđelje koje neki propovedaju. Pre nego što analiziramo ovaj izazov, možda bi bilo dobro da obratimo pažnju na neka pisma koja su stigla u Review nakon što je ovaj članak objavljen.

Da li je Clifford Goldstein rekao da spasenje nema nikakve uslove?... Postoje svakako uslovi koje ljudi moraju ispuniti da bi zadobili spasenje, i neki od njih mogu biti teški za ispuniti, ali ispunjavanje tih uslova ne donosi zasluge, ne kvalifikuje nas za nebo i ne predstavlja plaćanje, spremnost za nebo ili pravo na nebo. Sve ove stvari su darovi za nas; sve se zasnivaju, u početku, uvek i isključivo na pravednosti Hrista. Uslovi samo garantuju da je pripadnost građanstvu neba ograničeno na one koji smatraju da je dobra ideja imati Isusa za vođu. (Auburn, WA)

[Srđan: To da!]

[uslov je samo da poznaju Boga, sve ostalo dolazi automatski i nije pod našom kontrolom ni mogućnosti kontorole jer pravi tj. spontani plodovi opravdanja tj. spasenja, kao što su pravo, spontano posvećenje, poslušnost, predanje..... nikad nisu pod našom kontrolom, ali je pod našom kontrolom da ulažemo trud u upoznavaje Boga i održavanje odnosa sa njim!!!]

Postoji zapis da su u poslednjim godinama neki koji su bili najuspešniji u propovedanju o krstu napustili denominaciju, povukavši celu svoju crkvu sa sobom. Sviđa mi se ono što sam jednom pročitao: Ako je legalizam ubio svoje hiljade, antinomijanizam je ubio desetine hiljada

[laž, situacija je obrnuta i to mnogo u korist legalizma, prođi crkvama i videćeš.]

[Srđan: e, moj ti! Koliko si samo u zabludi po tom pitanju! A zašto mnogi napuštaju denominaciju? Evo mog pokušaja (primera, iskustva) da odgovorim na to pitanje. Jednostavno, ne žele da prave istu grešku kao što je to učinila i ogromna većina sledbenika velikana reformacije. Ovi su se poneli tj. uzoholili idejom da sve znaju, te nisu bili spremni na nove nijanse svetlosti istine. Vodili su se mišlju, da je nemoguće da bi Bog propustio da Njegovom vernom sluzi (određenom reformatoru) otkrije svu istinu (kao npr. Martinu Luteru, sa kojim je Gospod učio neizmerno veliko delo)! Ni tipični tj. konvencionalni adventizam nije spreman na preispitivanje starih doktrina, a još je manje spreman da prihvati nove nijanse svetlosti istine, za koje ne nalaze potvrdu u spisima ’njihovog velikana reformacije’ tj. u spisima proročice! „Pa nije li nam ona (EW) svu nauku ’sažvakala’? Tako da mi sve znamo! Bogati smo, obogatili smo se, i ništa nam ne treba...“; dok nam sam Gospod svedoči „da smo duhovno nesrećni i nevoljni, siromašni, slepi i goli!!!“]. Sigurno je postojao bolji način da se izrazi ono što je Goldstein pokušao da kaže. Nisam siguran da je tačno, samo citirajući deo članka, reći da „oni“ veruju u pravednost kroz dela. (Orlando, FL) (Adventist Review, 24. januar 2002.)

Još jedan odgovor je objavljen u Review-u ubrzo nakon toga.

Prema Goldsteinovom novom viđenju evanđelja,... Isus je trebalo da se obrati Nikodimu na sledeći način u Jovanovoj 3:3-8: „Nikodime, ti si učitelj Izraela, ali ono što trebaš da razumeš [gospodine fariseju/zakoniku] je da si opravdan samo kroz veru, izvan i odvojeno od onoga što se dešava unutar tebe.

[Srđan: unutar vernika se usput dešava ’preumljenje’ (što je između ostalog i promena stava prema grehu), ali samo kao posledica prihvatanja verom blagodatnog dara Hristove pravde, a koja nam donosi spasenje!]

Nema uslova za tvoje opravdanje ili zadržavanje opravdanja, osim tvoje vere. Ovo je suština evanđelja. Kada ovo razumeš kao objektivno evanđelje, možemo razgovarati o ponovnom rođenju i promeni srca koja dolazi.“

[Potpuno, ali potpuno tačno!!!]

[Srđan: naravno, koja dolazi samo kao posledica prihvatanja Blagodati!! ali, i nije ’samo’ tako kako rekoh, nego za njih ta promena ’dolazi’, ili je bolje reći - postiže se, ’svojom silom’, pošto im savest nije očišćena evanđeljem!]

Sada ovo zvuči kao dobra vest (skoro)! Problem je što Učitelj nije rekao ovo.

[nije rekao tim rečima ali je upravo to rekao – novorođenje i promena srca dolazi automatski, spontano kada osoba upoznaje boga i ponizi se shvatajući svoje pravo stanje – da nema dobra u njoj samoj od same sebe – ali imajući mir i sigurnost spasenja takva kakva je, ponizi se tj. Prizna svoje pravo stanje i svoju potrebu, počne spontano da veruje da je i takva bezuslovno prihvaćena i osloni se samo na hristovu pripisanu pravdu tj. Opravdanje i pomirenje.

Jer, uostalom, šta dovodi do novorođenja vodom i duhom ako ne poznavanje boga koje vodi do shvatanja da spoljna ispravnost nije dovoljna već da je potrenba ispravnost pobuda i da to nemamo sami od sebe nego moramo primiti spolja? I da sve to imamo u hristu i njegovoj pripisanoj pravdi.]

Umesto toga, insistirao je (još jedno „mora“?) da Nikodim bude ponovo rođen vodom (čišćenjem) i Duhom.

[dobro, šta to po tebi znači, (prethodno sam objasnio za čitaoca)?]

[Srđan: O da, vernik je hram Duha Božjeg, i On je zainteresovan da očisti taj hram (nas). A čistimo se od neistine, dok se posvećujemo istinom, i to pre svega u ’srcu’ tj umu. On od nas očekuje da zauzmemo dragovoljno stav - ’da odbacimo laž i da usvojimo istinu’! A verujem da su i sami ovi legalisti svesni, da jedino Gospod može tu istinu, koju smo privatili, da sprovede u delo (sa nama, u nama i kroz nas!)]

Jedno neobjavljeno pismo Cliffordu Goldsteinu iznosi sledeće komentare:

Što se tiče toga da posvećena poslušnost ne učestvuje u spasenju čoveka, ako pratim tvoje učenje do njegovog logičkog zaključka, pojavljuje se nekoliko pitanja. Ako Delo Svetog Duha u nama i njegova posledična poslušnost ne ulaze u sliku spasenja [Srđan: šta ti to znači?! – Srđane, njemu to u kontekstu ove priče znači da ako delo Svetog Duha i poslušnost ne ulaze u USLOVE SPASENJA... eto, to za njega znači „slika spasenja!“ u ovom tekstu] jer su oba „dela“, bez obzira da li je to Bog koji deluje u nama, da li moramo „uraditi“ nešto, kroz Njegovu blagodat, kako bismo izbegli primanje žiga zveri?...

[Trebamo da ga upoznajemo i održavamo odnos sa Njim, sve ostalo nije pod našom neposrednom kontrolom, dolazi automatski i Božija je odgovornost, a ne naša.]

Zašto je „svaki čovek“ suđen „prema svojim delima“, ako dela, unutrašnje delovanje Duha koje proizvodi i unutrašnju i spoljašnju pravednost, nemaju nikakve veze sa njegovim spasenjem?...

[Čoveku se sudi po njegovim delima – ONIMA KOJI ODBACE SPASENJE, NEMA U PISMU NIGDE DA SE SUDI PO DELIMA ONIMA KOJI OSTANU SPASENI – iako ona nemaju nikakve veze sa spasenjem. Sudi se samo onda kada je neko odbacio Hristova zamenička dela tj. dar pomilovanja. MEĐUTIM, KO VERUJE, NJEMU SE NE SUDI, NEGO JE PREŠAO IZ SMRTI U ŽIVOT (Jn. 3,18; 5,24) kao što Hristos reče, jer se oslanja na Hristova savršena dela kao svoja tj. pripisanu pravdu. A ovo je delo Božije: da verujete onoga koga je Bog poslao (Jn. 6,28.29...)]

[Srđan: upravo se sudi po svojim delima onima koji se oslanjaju na svoja dela; dok se ja uzdam da će mi se suditi na osnovu Hristovih dela, jer se oslanjam isključivo u njih. Kao što se pozivam na Hristovu smrt kao svoju, tako se pozivam i na Njegovu pravdu, Njegov savršeni život, kao svoj!!! Ili kako je to proročica rekla - da je On uzeo naše grehe, u kojima nije imao nikakvog učešća, da bi nama dao dar Njegove pravde, u kojoj mi nismo imali nikakvog učešća. Ali, to se vama samopravednicima ne sviđa. Morate i vi da iznađete neku zaslugu za sebe!] Ako postoji zaista definisana teologija „krsta bez Hrista“ [Srđan: ?!], to je u teologiji koja negira suštinski (spasavajući) rad Njegovog Duha koji prebiva u nama.

[ne poriče delo Duha ni najmanje, ali vi legalisti iz teologije poslednje generacije pod delom Duha smatrate samo savršenu spoljašnju pobedu, a drugi smatraju pre svega osvedočenje, obraćenje tj. promenu stava prema grehu, želju za promenom, pa tek na kraju i spoljašnju pobedu u sve većoj meri. Ali vi to ograničavate samo na ono što se vidi, na spoljašnjost po kojoj sudite ne uzimajući u obzir ono suštinsko – prvo stav, pobude, pa spoljašnja dela...]

To je direktna kontradikcija evanđelju Isusa Hrista [to je vaše izvrnuto nakaradno, legalističko, oholo mišljenje]; to je pozdravljanje Njega kao Spasitelja, dok se Njegovo Gospodarstvo negira poljupcem; i to je drskost [ili pretpostavka – presumption]. Nijedan otac dostojan imena ne bi pokušao da podiže svoju decu bez uslova poslušnosti

[Srđan: ali sa kojim ciljem?].

[pogrešno definisano, nijedan otac dostojan tog imena ne bi pokušao da odgaja decu krutim, proizvoljno nametnim pravilima već odnosom ljubavi koji donosi razumevanje Božijih prirodnih zakona da ne kažem zahteva jer je to grubo, a to poznavanje i razumevanje donosi spontano poverenje i isto tako spontanu poslušnost. Međutim, ni poverenje ni poslušnosti nisu nametnuti, nisu uslov, oni su spontana posledica poznavanja i cenjenje karaktera bezuslovne ljubavi i bezuslovnog prihvatanja oca.

Mislite li da je bilo kom bogolikom ocu mila iznuđena, prisilna, nametnuta poslušnost!? Mislite li da se cenjenje, zahvalnost, radosna poslušnost mogu nametnuti postavljanjem uslova? Inače ispada da je poslušnost sredstvo, spasitelj, način... ]

Stvoritelj neba i zemlje ne samo da ima uslove poslušnosti

[Bog nema uslove, on ima savete, preporuke, molbe, često i preklinjanja kako da budu izbegnuti loši uzročno-posledični zakoni, i kako da se iskoriste dobri – ali to nisu uslovi, to su saveti, preporuke, molbe, preklinjanja kako da se ispoštuju prirodni zakoni koji vladaju i koje nam Bog u svojoj bezuslovnoj ljubavi i najboljoj nameri za nas objašnjava kako da najbolje iskoristimo za naše i spasenje bližnjih.]

[Srđan: šta ti to znači?! – Srki, po Pribu znači da Stvoritelj ima uslov spoljašnje, vidljive poslušnosti u vidu spoljašnjih dela kao uslova spasenja, a ne spontane, neiznuđene, unutrašnje poslušnosti jevanđelju koja se ogleda u isto tako spontanim i neiznuđenim spoljašnjim delima zakona (koja vidljivo dolaze u Božije vreme, na Božiji način i pod Božijim okolnostima) koji (zakon) se sad ne shvata kao neki proizvoljno nametnuti zakon već princip ljubav.

Pribu je legalistička iznuđena spoljašnja poslušnost slovu zakona uvek uslov spasenja samo to on nikad neće otvoreno, izričito i direktno reći – na rečima i on čak pridaje značaj pobudama – ali u praksi se otkriva indirektno kroz ovakve tekstove šta zaista misli, to ne može uspešno da sakrije, kao što vidiš na x primera u svim njegovim tekstovima], već nas ispunjava Svojom sopstvenom moći ljubavi da bismo Mu bili poslušni, da bismo nosili Njegovu sliku svetu, i da bismo opravdali Njegovo ime pred univerzumom koji posmatra.

[opet mi u centru pažnje a sve pod izgovorom da radimo za Božiju čast i opravdanje, a On je sebe potpuno opravdao na krstu.]

Od Postanja do Otkrivenja, Biblija je puna uslova koji direktno utiču na naše spasenje.

[... je puna, ne uslova koji direktno utiču na spasenje već otkrivenja bezuslovne ljubavi i bezuslovnog prihvatanja, ali na nivou koji u tom trenutku tadašnji vernici mogu da shvate, i objašnjenja prirodnih uzročno-posledičnih zakona koji vladaju a koji imaju uticaj na spasenje]

To je tako jasno, da ne mogu da shvatim kako dobri umovi mogu biti zbunjeni u vezi s tim pitanjem.

[zato što si legalista i ne razumeš dobre umove kojima je iznuđena poslušnost i bilo koje uslovljavanje strano, eto zašto ih ne razumeš.]

[Srđan: Ma, ne možeš da shvatiš, jer si pun sebe. Ti li ćeš da opravdavaš Božje ime?! Kakva oholost! – Srki, to je skoro neizlečiva bolest! Samo izuzetno retke Bog uspe da izvuče!!!]

ANALIZA

Danas izjave i kontra-izjave nisu dovoljne. Sve što one ilustruju je da postoji mnogo zabune u vezi sa evanđeljem. Ono što očajnički moramo da znamo jeste šta Biblija kaže o evanđelju, a ne samo šta ljudi misle o njemu [Srđan: o da, baš ti razumeš i objavljuješ isključivo šta Biblija kaže, dok drugi govore šta oni misle?! Nije li to oholost?!]. Zbog toga ćemo ponovo analizirati ovaj članak Clifforda Goldsteina (dalje u tekstu CG) i uraditi detaljnu analizu. Takođe, pozivaćemo se na odgovor Larryja Kirkpatricka (dalje u tekstu LK) od 8. decembra 2001. godine sa njegovog sajta (greatcontroversy.org). Njegov odgovor počinje na sledeći način.

„S vremena na vreme čitamo članke koji nas zadive... Stvarno oduzimaju dah. Glavni urednik Biblijskog vodiča za odrasle u našoj denominaciji misli da je evanđelje koje većina nas smatra autentičnim evanđeljem Sedmog dana Adventista nešto drugo od onog kojeg se on drži.

[vi želite adventističko jevanđelje, vi želite posebnost, različitost, ekskluzivnost, elitizam, svaku varijantu jevanđelja koja suptilno i zamaskirano ističe vaše ja i vaše zasluge pod plaštom brige za Božiju čast i odbranu Njegovog karaktera, vi želite najsuptilinju i najpodmukliju formu legalizma.]

Neverovatna stvar je što je on u pravu u tom pogledu; to je – i sigurno jeste – drugo evanđelje.“

CG dovodi u pitanje stav da „svaka osoba mora svakodnevno umirati. Moramo svoju volju trenutak po trenutak predavati Bogu“.

[Goldštajn osporava to kao uslov, a ne kao stav. Vaša neiskrenost pokazuje vašu nedobronamernost kad ovako možete da izvrćete.]

[Srđan: Ma skidam kapu vama, koji iz trenutka u trenutak..., a u stvari verujem da lažete, i to možda i sami sebe, ali sigurno je da sablažnjavate svoje bližnje, od kojih pre svega ovo očekujete! Ono što bih mogao da vam poručim je: teško vama, pa i onima koji vam poveruju, sa tim vašim - iz trenutka u trenutak!! To je religija maksimalno usmerena na čoveka i njegova dela, njegovo tzv. predanje, a koja, ko bi poverovao u tu priču, sablažnjava mnoge! Sami ne prihvatate spasenje po blagodatnom daru, pa sprečavate i druge da taj dar prihvate!!! Luka 11:52]

Njegov izazov je jak i direktan: „Evo nas u 21. veku... i ovo je način na koji neki i dalje definišu večno evanđelje. Nije li večna evanđelja dobra vest da je Isus, Bogočovek, živeo život savršene poslušnosti zakonu, a zatim umro kao moja zamena da bih ja, kroz veru, mogao da prisvojim Njegovu savršenu pravednost kao svoju, pravednost koja dolazi samo kroz veru u Njegovu pravednost?“

Niko se neće protiviti njegovom verovanju da je Isusov savršen život i Njegova zamenska smrt temelj na kojem je naše spasenje izgrađeno. To je neverovatna dobra vest evanđelja. Ali upravo u CG-ovom izazovu nalazi se izjava da je vera neophodna za spasenje. Tada je evanđelje više od Isusovog života i smrti. Mnogi ljudi veruju da je Isus živeo i umro, ali nemaju veru u Njegovu spasavajuću moć, i neće biti spaseni

[spasonosna vera u silu Božiju je ona izjava E. V. koju ste izvukli iz konteksta Pisma i na kojoj insistirate da ako osoba ne veruje da je Bog može sačuvati od grešenja, neće ni biti spasena. A Goldštajn pod verom u spasonosnu Božiju silu podrazumeva oslanjanje jedino na opravdanje za sigurnost, a ne i posvećenje kao uslov spasenja, što vi radite!!!]

[Srđan: ma da, samo kad je ti imaš?! U stvari, ja sam taj koji ima veru, a vera je uzdanje u ono što se ne vidi! Dok ti nećeš moći da veruješ, sve dok ne vidiš da ne padaš..., i onda šta ćeš drugo nego da kreneš da lažeš i sebe i druge!!].

Jedini način na koji evanđelje postaje lična dobra vest za nas je kada, kroz veru, prihvatimo Njegov život i smrt umesto naših grešnih života.

[to i Goldštajn kaže, zašto ga pogrešno tumačiš?]

[Srđan: Da! ja prihvatam Njegov život, umesto mog grešnog, što ne znači da više ne padam.. Ovde je ta suptilna zamka, u koju smo se ulovili prihvatajući latinski prevod za reč - ’opravdanje’, koji glasi biti učinjen pravednim. Dok grčki prevod znači - biti proglašen pravednim! I naravno, ako si već učinjen, onda je za očekivati da kao takav činiš isključivo pravedna dela. Ali, mi nismo učinjeni, nego smo samo proglašeni! Sećam se jednog citata EW (ali ne mislim da ga tražim), koji kaže da nakon što smo opravdani, Bog se prema nama odnosi kao da smo pravedni!!! – Srki, stavio sam taj citat na sledeću stranu bloga, gde je komentar na Denisa Priba 2. deo]

Zar to ne čini veru osnovnim uslovom našeg spasenja?

[Srđan: Vera u ostvareno delo spasenja - u Hristovom životu, smrti i vaskrsenju.., što znači vera u ono što se desilo izvan nas i bez nas!!! ... ma joj Dejdžo, nemam ni snage ni volje da se sa ovakvima nastavljam! Užas!! – Srki, ja imam osećaj dužnosti, zbog svih onih koju mogu upasti u sve ovo kao što sam i ja i žestoko nastradati... inače, da je inkvizicija znala za ovaj metod mučenja, ne bi joj trebalo nikakvo sredstvo, ni lomače, čelične device... ma ništa... dovoljno je čitati nekom ovo 2 puta dnevno i sve bi priznao... i ono što nije ni pomislio a kamoli uradio!] Vera nema zasluge i ne može biti temelj ili uzrok našeg spasenja, ali nećemo biti spašeni bez vere. [sve to i Kliford kaže]

Ellen White je to ovako izrazila: „Njemu je oprošteno pod uslovom da primi Hrista, priznajući i kajući se zbog svojih greha i postajući obnovljen.“ (Loma Linda Messages, str. 103-104)

[Srđan: Da, ali šta to tebi znači? Ja to vidim na sasvim drugi način od tebe, gde je temelj Gospodnje ostvareno delu spasenja, pa ujedno sa tim i fokus na tome, a ne na onome što navodno mora da se odmah sada ostvari u nama...]

„On je postavio uslove u Svojoj Reči,

[nisu uslovi, ne predstavljaj to tako, nego su prirodni uzročno-posledični zakoni funkcionisanja!!!]

i mi treba da se trudimo, sa interesovanjem, da naučimo te uslove [zakone, legalistkinjo!!!], da ne bismo napravili neku grešku i ne izgubimo svoju titulu za stanove gore.“ (5 T 543) „Treba da znamo šta moramo da uradimo da bismo bili spaseni... (samo da gledamo u Hrista!!!) Moramo da ispunimo uslove (ispoštovati prorodne uzročno-posledične zakone gospođo sa tvojim nadmenim legalističko-uslovnim načinom izražavanja!!!) postavljene u Božjoj Reči ili ćemo umreti u svojim gresima. Moramo da znamo koje moralne promene su neophodne da se izvrše u našim karakterima, kroz Božju blagodat, da bismo bili spremni za stanove gore.“ (5 T 535)

[Dobro gospođo, pa kako da znamo koja mera tih promena je dovoljna za našu prikladnost za nebo? Kako da znamo kad je srce spremno? Zar nas to neće navesti da stalno, ali stalno gledamo u sebe umesto u Hrista da bi videli da li smo dostigli željenu granicu promene, koju i ne znamo niti možemo znati gde je, izazivajući time prvo nesigurnost, pa onda sumnju, kasnije nepoverenje, onda pobunu? Umesto da verujemo da je sam naš početni intelektualni pristanak dovoljan uz stalno upoznavanje Boga i održavanje bliskog stalnog odnosa sa Njim, a on će se postarati za ostalo! Zar nije tako? Zar nisi to i sama rekla u onom članku Accepted in Christ i mnogim sličnim? Ili treba da se oslonimo na osećanja da sad volimo sve ljude, a u stvari obmanjujemo sebe, kao što si rekla na mnogim mestima, uključujući i ono kako su ljudi iz Nazareta mislili da vole Hrista dok im nije rekao istinu, a onda se ispostavilo da je to bila samo samoobmana? Zar nisi na x mesta kritikovala osećanja kao potpuno nepouzdano merilo? Onda si rekla da treba da doživimo iskustvo novorođenja i promene misli, pa si i to kritikovala u E vangelizmu negde oko 290. strane originala o obraćenjima naslov: Pomoć dušama da se obrate... ? Pa našta onda da se oslonimo za sigurnost sem na reč Božiju da kad verujemo da smo opravdani, prihvaćeni i spaseni to jeste tako, ne zato što smo to iskusili, ili osećamo već zato što je Bog rekao? Ti stalno pričaš protivrečne stvari, a ovo oslanjanje na Božiju reč da smo spaseni jer verujemo da je tako bez ikakvog posebnog iskustva, bez ikakvog posebnog osećanja, zanosa ili bilo čega takvog, već samo oslanjanja na reč Boga da je tako kao što se oslanjamo na reč saradnika da kad nešto obećaju da je to tako. I ja to vidim kao jedino rešenje, a odbacujem sve tvoje primedbe koje si rekla da treba da doživimo iskustvo spasenja... TIM PRE ŠTO SI I SAMA KRITIKOVALA TAKVE STAVOVE, ŠTO POKAZUJE KOLIKO SU TVOJE IZJAVE VRLO ČESTO PROTIVREČNE JEDNE DRUGIMA, BEZ OBZIRA NA KONTEKST POD KOJIM SU DATE.]

[Srđan: ma ne znam ni šta je to za nju značilo, ali za mene neophodna promena karaktera je potreba da se ponizimo, tj. da se ’odreknemo sebe’, odnosno da ’položimo svoju slavu u prah’!!! A to je nešto što ovima nikako ne godi; pa i uopšte ljudskoj prirodi. Na tako nešto, očigledno nisu spremni. Pa će ONI da opravdaju Božje ime?!]

Kada pogledamo neke biblijske stihove, tražimo uslove [nisu uslovi nego prirodno-posledični zakoni funkcionisanja, legalisto i uslovljivaču!!!] koje je Bog postavio da bismo iskoristili Hristovu zamensku smrt i život. „Božje carstvo se približilo: pokajte se i verujte u evanđelje.“ (Marko 1:15) Ovde je pokajanje uslov spasenja.

[još preciznije, nije proizvoljni, hiroviti uslov – kapric, ćef – nego zakon primanja i delotvornosti spasenja u ličnom životu.]

Iako potpuno razumemo da su vera i pokajanje Božji darovi i dolaze direktno od Svetog Duha, moramo doneti lične odluke da ove darove prisvojimo i koristimo ih da pristupimo planu spasenja. Postoji ljudski aspekt dobre vesti evanđelja.

[Bravo!!! Konačno nešto pametno da kažeš! I to je sav deo sa naše strane, a on se ostvaruje upoznavanjem boga i održavanjem tog odnosa stalno – spasenje je odnos a ne skup pravila koje ispunjavamo da bi ga dobili.]

[Srđan: Da, da prihvatimo blagodatni Dar, te da se pokajemo, odnosno ’preumimo’, pa ćemo greh, koji je u nama, ’da nazovemo pravim imenom’ baš kao i u Pavlovom slučaju Rim.7 (druga polovina]!

Jevrejima 11 je poznato kao veliko „poglavlje o veri“. „Verom je Avelj prineo Bogu bolju žrtvu od Kainove, kojom je dobio svedočanstvo da je bio pravedan... Verom je i Sara dobila snagu da začne potomstvo... Verom je Mojsije... odbio da bude nazvan sinom faraonove kćeri; radije je izabrao da trpi s narodom Božjim.“ (Jevrejima 11:4, 11, 24, 25) Kroz veru je Avelj bio PROGLAŠEN [Srđan naglasio] pravednim. Sara nije sama začela sina, kao što ni mi sami ne možemo ostvariti spasenje, ali zbog svoje vere, Bog je učinio čudo. Mojsije je odbio i izabrao, kroz veru. Vera je bila uslov

[prirodni uzročno-posledični zakon funkcionisanja, delotovornosti Božije blagodati u našim životima, a ne hiroviti, proizvoljni uslov sa Božije strane jer mu se tako može]

Božijih velikih dela kroz sve ove junake vere.

[Srđan: NE! nego su ’velika dela’ posledica prihvatanja verom dara spasenja!]

Jovan čini uslove još jasnijim.

[alo, ne proizvoljno nametnute uslove nego prirodne zakone funkcionisanja!!!]

„Mala deco, neka vas niko ne prevari: koji čini pravednost, pravedan je, kao što je On pravedan.“ (1. Jovanova 3:7) Obratite pažnju da tekst ne kaže da onaj koji čini pravednost već jeste proglašen pravednim, a da je to samo plod njegovog pravednog stanja.

[Ne kaže izričito, ali kontekst upravo to kaže, kaže to i na mnogim drugim mestima. Ta činjenica se prosto podrazumeva – prosto sam fasciniran bolesnim stepenom tvojih vađenja izjava iz konteksta da bi dokazao tvoje bolesne legalističke stavove, tvoje dokazivanje je toliko očigledno nategnuto da je očigledno bolesno. Znači kontekst je upravo ovo što si rekao, a koga pokušavaš da osporiš - da je onaj koji čini pravdu već proglašen pravednim.]

ČINITI (DELOVATI) I BITI PRAVEDAN JE ISTO.

[Nije tačno!!! Delovanje je samo prirodna posledica, plod utvrđivanja u stavu da je pravednost dobra. Pravednost nije prvo spoljašnje delo, već prvo intelektualni stav, pa onda nove pravedne pobude koje Bog daje, pa tek na kraju pravedna dela – kontekst ovog stiha je jednostavno da pravedna dela dolaze sa nadom da će nas Bog promeniti da budemo kao On jer nas ta nada čisti tj. menja i preobražava u Njegovo obličje, ali tek pošto smo opravdani tj. zauzeli stav da greh nije u redu i imamo želju da budemo promenjeni da bi bili kao On – to je kontekkst iz koga si otrgao ovaj stih.]

[šta znači činiti po tebi? Opet metodista sa naglaskom na spoljašnjim delima, a ne pre svega na unutrašnjem stavu prema grehu]

[Srđan: o pa da, to je to što rekoh, ovaj je već pravedan (nije samo proglašen pravednim), pa čini pravedna dela; i kao što već rekoh, sudiće mu se po tim njegovim ’pravednim’ delima! Teško tebi ako misliš da si pravedan i da uvek, bez prestanka činiš pravedna dela i da možeš takav na sud pred presvetog Boga!! Ja verujem da mogu preći sud, samo ako moj Zamenik, Isus tamo stane umesto mene!]

Pavle jasno opisuje korake ka spasenju. „Ne zbog dela pravednosti koja smo mi učinili, nego po Njegovoj blagodati nas je spasio, kroz kupanje obnovljenja i obnovljenje Svetim Duhom; kojeg je izlio na nas bogato kroz Isusa Hrista, Spasitelja našeg; da, opravdani Njegovom blagodaću, postanemo naslednici prema nadi večnog života.“ (Titu 3:5-7) Kako smo spaseni?

[Opravdanjem. Kako smo opravdani? Promenom stava, da greh više nije uredu. Pranje, obnavljanje Svetim Duhom je prvo promena stava, to je opravdanje, a ne promena dela. Promena dela, posvećenje, je posledica opravdanja.]

Kroz kupanje [obredno pranje, čišćenje tj. krštenje], kroz obnovljenje, kroz obnovu, kroz Svetog Duha. Svi ovi koraci su deo PROCESA spasenja, a ne rezultati ISKUSTVA spasenja.

[Opet si izvukao stih iz konteksa, kao onaj iz 1. Jovanova, 3,6. Ali i bez konteksta evo objašnjenja ispod, a evo i kratkog konteksta:

⁵Ne za dela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas banjom prerodjenja (NEMA NOVOROĐENJA U ORIGINALU) i obnovljenjem Duha Svetog, ⁶Kog izli na nas obilno kroz Isusa Hrista Spasitelja našeg, ⁷Da OPRAVDANI blagodaću Njegovom budemo naslednici večnog života po nadi. – OPRAVDANI BLAGODAĆU, NE KAŽE POSVEĆENI BLAGODAĆU, GRČKA REČ JE DIKAIO ŠTO ZNAČI PROGLAŠENI PRAVEDNIM BLAGODAĆU BUDEMO NASLEDNICI. I TAJ KONTEKST JE DOVOLJAN DA JE SAMO OPRAVDANJE DOVOLJNO ZA SPASENJE.

DA, OVAJ TEKST POSTAVLJA PROMENU STAVA (OBREDNO PRANJE TJ. KRŠTENJE), REGENERACIJU, OBNOVU DUHOM SVETIM) KAO NEOPHODAN KORAK U OPRAVDANJU, A TIME I SPASENJU JER OPRAVDANJE JE SPASENJE. ALI NE POSTAVLJA PROMENU DELA, KOJA JE POSVEĆENJE KAO NEOPHODAN KORAK U SPASENJU, ŠTO I KONTEKS STIHA KAŽE (Not by works of righteousness which we have done; not according to our works (2. Tim. 1,9) – znači bez naših dela tj. dela koja Bog čini kroz nas, jer ona su i naša dela, s obzirom da uključuju i naš izbor, pristanak), VEĆ TO POSTAVLJA KAO POSLEDICU OPRAVDANJA – I TO KOJA NE MORA ODMAH DA SE NUŽNO VIDI U DELIMA, KAO ŠTO LEGALISTI INSISTIRAJU, VEĆ DELA SPONTANO DOLAZE U BOŽIJE VREME, NA BOŽIJI NAČIN, POD BOŽIJIM OKOLNOSTIMA KAD SAZRU.

IZ EVANGELIČKE TEOLOGIJE: POZICIONO POSVEĆENJE

[stručno teološki nazvano, termin koji koriste u pokušaju da razjasne neke pojmove iz Pisma a koji ne postoji u Pismu, a koliko razumem u ovom trenutku to je vrsta posvećenja koja se odnosi na odvajanje za svetu službu, za Boga, a ne na značenje reči posvećenje u smislu promene i preobražaja karaktela i spoljašnjih dela. I deluje mi da takva vrsta posvećenja ide paralelno sa opravdanjem, a da posvećenje u smislu preobražaja (ili kako ga oni nazivaju – progresivno posvećenje – ide tek posle toga.]

JE JEDNOKRATNI ČIN DUHA SVETOGA NA SRCIMA NEVERNIKA KOJI SU ODGOVORILI NA NJEGOV PODSTICAJ DA BUDU SPASENI OD GREHA.

U SUŠTINI TO JE OSVEDOČENJE, PRIZNANJE, POKAJANJE, ŽELJA ZA PROMENOM I SPASENJEM OD GREHA.

Poziciono posvećeni će biti postepeno posvećeni istim Svetim Duhom koji nas je preporodio, a preporodio znači da nas je Sveti Duh osvedočio da razumemo i priznamo svoje grešno stanje, svoju nesposobnost da sebe spasemo bilo kakvim sopstvenim delima, u potrebu za spasiteljem, da smo prihvatili žrtvu Hristovu na krstu kao platu za greh i veru u Isusovo vaskrsenje.

U TRENUTKU SPASENJA, mi smo POSVEĆENI ILI ODVOJENI POZICIONO; odnosno spaseni smo od KRAJNJE KAZNE ZA GREH.

TADA POČINJE PROGRESIVNO POSVEĆENJE, PROCES KOJIM BIVAMO SPASENI OD PRAKSE I MOĆI GREHA. I NAKON ŠTO SE OVAJ FIZIČKI ŽIVOT ZAVRŠI, BIĆEMO KONAČNO POSVEĆENI; ODNOSNO BIĆEMO SPASENI OD PRISUSTVA GREHA.

Poziciono posvećenje je jednokratni čin Duha Svetoga na srcima nevernika koji su odgovorili na Njegov podsticaj da budu spaseni od greha. U trenutku spasenja, vernici razumeju i priznaju svoje grešno stanje, svoju nesposobnost da se spasu bilo kakvim sopstvenim delima, potrebu za spasiteljem, prihvatanje žrtve Hristove na krstu kao plate za greh i veru u Isusovo vaskrsenje.

Poziciono posvećenje je Božije delo kojim nas On izdvaja I SMATRA SVETIMA U SVOJIM OČIMA: „Bog nas je podigao sa Hristom i posadio nas sa sobom na nebesima u Hristu Isusu“ (Efescima 2:6).

POZICIONO POSVEĆENJE NE ZAVISI OD NAŠIH OSEĆANJA ILI HIROVA; TO JE ČINJENICA SPASENJA, IAKO NAŠI POSTUPCI NA ZEMLJI NISU UVEK U SKLADU SA NAŠIM POLOŽAJEM NA NEBU.

POZICIONO POSVEĆENJE NEIZBEŽNO VODI KA PROGRESIVNOM POSVEĆENJU, sa dobrim delima kao neizbežnim rezultatom. Oni koji su ponovo rođeni će prirodno početi da se ponašaju u skladu sa svojom novom prirodom u Hristu, a rezultat će biti SVE VEĆA svetost u ličnom životu (1. Petrova 1:15–16).

Poziciono posvećeni biće POSTEPENO POSVEĆENI istim Svetim Duhom koji nas je preporodio . Dela koja nam je Bog unapred odredio biće ostvarena Njegovom silom (Efescima 2:10).

KADA SMO POZICIONO POSVEĆENI (odvojeni za službu Bogu), POČINJE PROCES PROGRESIVNOG POSVEĆENJA (onog posvećenja na kome insistiraju metodisti, adventisti i posebno pripadnici Teologije poslednje generacije).

Progresivno posvećenje je DOŽIVOTNI PROCES POSTAJANJA SLIČNIJIM HRISTU dok sarađujemo sa Svetim Duhom i prepuštamo se Njegovoj kontroli (Rimljanima 8:29 ; 2. Korinćanima 3:18).

Jednom kada smo poziciono posvećeni, Sveti Duh koristi Reč Božiju da bi nas POSTEPENO POSVETIO (Jovan 17:17) tako da se na kraju naša PRAKTIČNA SVETOST USKLADI SA NAŠOM PRIPISANOM SVETOŠĆU kada vidimo Hrista licem u lice u slavi (1. Jovanova 3:2).)

(Spaseni smo blagodaću, bezobzirni izvrtaču, vidiš li šta izjava kaže!? Obnovljenje, regeneracija Svetim Duhom se odnosi prvo na promenu stava, promenu uma koja se naziva i pokajanje i stvaranje želje da budemo drugačiji, posle koje automatski sledi opravdanje.

Pranje, regeneracija, obnavljanje Svetim Duhom nisu samo koraci u procesu konačnog spasenja kako ti tvrdiš, već su istovremeno i početni koraci u procesu opravdanja tj. početnog spasenja (svako opravdanje je spasenje, konačno spasenje je konačno i potpuno istrajavanje do kraja u opravdanju) ali i daljnji, naglašavam daljnji koraci posle opravdanja tj. upravo su ono što ti tvrdiš da nisu - rezultati opravdanja.

Znači, istovremeno su i početni koraci u procesu opravdanja (spasenja), ali i daljnji korci posle opravdanja tj. rezultat samog tog opravdanja.]

[Srđan: ma koračaj majstore! Nek ti je sa srećom to tvoje uzrastanje; i kako da se ovakav ne ponese, uzoholi?! Kako da ne prezre evanđelje - besplatni i nezasluživi dar spasenja?!]

Ovo je ključna tačka u našem proučavanju evanđelja. EVANĐEOSKI HRIŠĆANSKI PRISTUP UČI DA SU SVI OVI KORACI NEIZBEŽNI REZULTATI PRIHVATANJA HRISTA I SPASENJA. DRUGIM REČIMA, KADA BUDEMO OPRAVDANI I SPASENI, DOŽIVEĆEMO SVE OVE REZULTATE U ODGOVARAJUĆE VREME, KAO ŠTO ĆEMO U ODGOVARAJUĆE VREME DOŽIVETI I PROSLAVU.

[Ove rezultate pripadnici TPG nazivaju posvećenjem – ALI ONI OVO NE SMATRAJU SAMO REZULTATIMA VEĆ ISTOVREMENO I KORACIMA KOJI PRETHODE OPRAVDANJU – A TO JE PROTIVREČNO I BLOKIRAJUĆE]

To znači da spasenje ne zavisi od našeg iskustva preobražaja i obnove, već od „opravdanja Njegovom blagodaću“ odvojeno od novorođenja.

[NOVOROĐENJE JE PO PISMU PROMENA STAVA, A PROMENA DELA JE POSLEDICA PROMENE STAVA.]

ALI OVAJ TEKST POSTAVLJA PREOBRAŽAJ I OBNOVU KAO NEOPHODNE KORAKE U OPRAVDANJU I SPASENJU. BEZ TIH KORAKA, NISMO SPASENI.

[ne predstavlja, već kaže da opravdani Njegovom blagodaću postanemo naslednici... ne kaže posvećeni Njegovom blagodaću da postanemo naslednici]

[Srđan: To ti kažeš da su to nekakvi koraci, pa još da su uslov. A Gospod kaže da su to posledice prihvatanja verom već ostvarenog spasenja! Znači, ti stavljaš naglasak da to mora da se vidi i time sablažnjavaš, sve one, pre svega iskrene, ali u veri neutvrđene. Bolje bi ti bilo da svežeš vodenični kamen sebi oko vrata i baciš se u dubinu!!].

Ellen White jasno kaže: „Naša jedina osnova nade je u pravednosti Hrista koja nam je pripisana, i u onoj koju je On ostvario kroz Duh Sveti koji deluje u nama i kroz nas.“

(SC 63 – to volim, SC koje je napisala metodistkinja Frensis Fani Bolton a prisvojila „proročica“)

[Srđan: Po meni, osnovna nada je samo u onom prvom, a ovo drugo je ljudsko (đavolsko) dodavanje]

[Još jednom, ovaj tekst postavlja promenu stava kao neophodan korak u opravdanju, a time i spasenju jer opravdanje je spasenje. Ali ne postavlja promenu dela, koja je posvećenje kao neophodan korak u spasenju, što i konteks stiha kaže, već to postavlja kao posledicu opravdanja.

Not by works of righteousness which we have done, but according to his mercy he saved us, by the washing of regeneration, and renewing of the Holy Ghost; NE NAŠIM PRAVEDNIM DELIMA (vidi 2. Tim. 1,9: Who hath saved us, and called us with an holy calling, not according to our works, but according to his own purpose and grace, which was given us in Christ Jesus before the world began...)

Šta je pranje, regeneracija (krštenje tj. prihvatanje Hristovog ispaštanja i smrti kao naših i Njegovog života kao našeg) kao i obnavljanje Svetim Duhom nego obnavljanje, promena uma iz Rim. 12,2 i drugih mesta, promena stavova, a onda i misli, pobuda, postupaka? Šta je obnavljanje Duhom nego postepeno osvedočenje, obraćenje i pokajanje, opravdanje bez posvećenja jer se govori da je opravdanje bez naših dela tj. dela koja Bog čini kroz nas (JER DELA KOJA BOG ČINI KORZ NAS SU I NAŠA DELA, UKLJUČUJU I NAŠ IZBOR, PRISTANAK, SARADNJU...). Tako da ovde nama posvećenja kao uslova!!!

A uz to i ono pitanje koje sam u prethodnom tekstu postavio gospođi:

a) kako, po čemu uopšte i znamo da smo novorođeni, regenerisani, obnovljeni?

b) kako znamo i možemo li uopšte i znati koja je dovoljna mera tog preobražaja za spasenje ili to samo Bog može znati? i

c) neće li to izazvati stalno gledanje u sebe zbog nesigurnost u dovoljnost mere postignutog ličnog čišćenja i preobražaja, i tako skrećući pogled sa Hrista blokirati i sam proces čićenja i preobražaja?

I gospođin odgovor na jednom mestu koji je dala: verujte da ste spaseni ne zato što to vidite, osećate ili znate na osnovu iskustva već zato što je to Bog rekao. Baš kao što i Hristos kaže da je za spasenje dovoljno verovanje u Njega (Jovan 3,16.18; 5,24; 6,28.29.40.47; 1. Jov. 5,11-13), promena, čišćenje, preobražaj su samo posledice, plodovi spasenja, kao što i Pismo kaže, a ne samo evangelici koji su tu istinu Pisma ispravno shvatili. Ali gospođine izjave su prečesto protivrečne).

Delo Svetog Duha u nama je deo temelja našeg spasenja. „Mora postojati potpuno, bezuslovno predanje Bogu, odricanje i okretanje od ljubavi prema svetu i zemaljskim stvarima, inače ne možemo biti Njegovi učenici.“ (RH 31. avgust 1886)

[Srđan: Da, delo Duha je ’preumljenje’, tj. zauzimanje drugačijeg (od onog što smo pre imali) stava prema grehu! Nešto što jedino Bog može u nama da prepozna sa apsolutnom preciznošću; dok, ako mi budemo ocenjivali druge, pa i same sebe, po spoljašnjem prikazivanju, teško nama!]

Čini se [da, samo se čini, inače to su uslovi za zrelost a ne za početne faze hrišćanstva tj. opravdanje] da su predanje i odricanje definitivni uslovi za to da budemo hrišćani [samo zreli vernici, ne i hrišćani početnici – 1. Kor. 3. poglavlje]. „Bog zahteva potpuno predanje [Srđan: srca], pre nego što opravdanje može da se desi; a da bi čovek održao opravdanje, mora postojati stalna poslušnost [Srđan: pre svega kao stav], kroz aktivnu, živu veru koja deluje kroz ljubav i čisti dušu.“ (1 SM 366)

[To je bolesno, i pokazuje koliko je ova žena, iako prorok Boga (tad sam još uvek verovao da je Božiji prorok, ali ne još dugo posle toga) bila bolesna od legalizma, od naglaska na ljudskom udelu, ljudskoj dužnosti, ljudskoj vernosti, ljudskoj poslušnosti. A i ovi ljudi koji slepo veruju u njena tumačenja pokazuju koliko su i oni bolesni od naglašavanja ljudskog udela, kulta ličnosti, legalizma, tupoglavosti, nerazmišljanja svojom glavom, jednom rečju – nedostatka ličnog bliskog odosa sa Bogom u kome im On lično otkriva značenje detalja Pisma.

TPG bez legalističkih izjava Elen Vajt i ne mogu Pismom da dokažu svoje legalističke tvrdnje jer Pismo je jasno. Samo koristeći gospođu su i napravili taj legalistički otrov od verovanja, bez njenih izjava ništa ne mogu da dokažu!!!]

„Spasenje za nas [za tebe ženo legalisto] znači potpuno predanje duše, tela i duha. To je neophodan korak pre nego što možemo biti opravdani i spaseni“ (ST 15. novembar 1899)

[prvo smo opravdani, pa onda ta sigurnost rađa poverenje, pa to poverenje sve veće predanje, ali prvo ide opravdanje i sigurnost spasenja samo na osnovu opravdanja].

JASNO JE DA PREDANJE PRETHODI OPRAVDANJU. NEMA SPASENJA BEZ PREDANJA.

[MENI NIJE JASNA TA LOGIKA GDE SI ZAMENIO UZROK I POSLEDICE, OBRNUO STABLO I PLODOVE!

ALI NIŠTA NEOBIČNO ZA PRAVAC GDE SE BOGU PO BLAGODAT, SPASENJE... PRISTUPA KROZ UČINAK, USPEŠNOST, DELA, PREDANJE KOJE JE TAKOĐE POSLEDICA VERE... UŽAS!!!]

DA LI JE PREDANJE USLOV SPASENJA? NIJE TO OPCIJA, NIJE TO REZULTAT, TO JE NEOPHODAN KORAK PRE NEGO ŠTO MOŽEMO BITI OPRAVDANI I SPASENI.

[STALNO TVRDIŠ DA JE PREDANJE UZROK, USLOV... A NIKAKO DA TO DOKAŽEŠ. SAMO PONAVLJAŠ TVRĐENJE BEZ DOKAZA... MOŽDA KORISTIŠ GEBLSOV SISTEM: PONOVI STO PUTA LAŽ I POSTAĆE ISTINA U UMOVIMA LJUDI]

USPUT, VERA I PREDANJE SU JEDNO TE ISTO. [PA TO ZNAČI DA I VERA RASTE, JER NEMA VERE KOJA U TRENUTKU PRERASTA U PUNU VERU.]

NEMA PRAVE VERE BEZ PREDANOG SRCA.

[KAKAV NEPRIJATELJSKI SOFIZAM – ZEMENJENI UZROK I POSLEDICE, NEMA PREDANJA BEZ PRAVOG POVERENJA, A NEMA PRAVOG POVERENJA BEZ SIGURNOSTI ODNOSA I MIRA.]

[NEMA ISTINSKOG PREDANJA BEZ POVERENJA KOJE MU PRETHODI, KOJE MU JE UZROK. A NIJEDNO PREDANJE NE BIVA TRENUTNO POTPUNO, NEGO RASTE KAO I SAMA VERA KOJA MU JE UZROK – A VI INAISTIRATE NA POTPUNO PREDANJU KAO UISLOVU SPASENJA! UŽAS UŽASA!!!

VERA I PREDANJE NIKAD NE MOGU BITI JEDNO ISTO JER UZROK I POSLEDICA NIKAD NE MOGU BITI ISTO. TO JE VAN SVAKE LOGIKE.

ČOVEČE, KAKVE SVE GLUPOSTI TI LUPETAŠ SAMO DA BI ODBRANIO TVOJE NAKARADNO LAŽNO JEVANĐELJE...

NA SLEDEĆOJ STRANI BLOGA SAM DO DETALJA OBJASNIO TEMATIKU PREDANJA]

SVAKA VERA BEZ PREDANJA JE VERA KAKVU IMAJU DEMONI, KOJI VERUJU I DRHTE. PREDANJE JE JEDINI NAČIN DA PRIMIMO HRISTOVU PRAVEDNOST.

[Da primimo datu pravednost tj. posvećenje, a ne Hristovu pripisanu pravednost tj. opravdanje koje je i spasenje. Tek sa sigurnošću opravdanja tj. spasenja, dolazi predanje a time i posvećenje, to je redosled, ali posvećenje nije uslov sapsenja što znači da ni predanje nije uslov, već posledica koja dolazi u svoje vreme.

Još jednom, posvećenje tj. primanje Hristove date pravednosti nije uslov spasenja – opravdanje je uslov, sigurnost spasenja je samo na osnovu opravdanja koje je učinjeno bez nas i ne zavisi od nas vodi ka poverenju, a poverenje ka predanju, a predanje kao primanju date pravednosti tj. Posvećenja.]

[DEMONI UOŠTE NEMAJU VERU, TO O ČEMU TI PRIČAŠ NIJE VERA VEĆ ZNANJE ČINJENICA KOJU JE JAKOV U SVOJOJ POSLANICI NAZVAO VEROM, INTELEKTUALNOM VEROM, A SVAKA VERA NEIZOSTAVNO IMA ODREĐENU MERU PREDANJA – ČIM U NEŠTO VERUJEŠ, U NEKOG IMAŠ POVERENJA, U ODREĐENOJ MERI TI SE PREDAJEŠ TOJ STVARNOSTI KOJU VERUJEŠ I ONA U ODREĐENOJ MERI OBLIKUJE TVOJ ŽIVOT]

TAKO SU PREDAVANJE VOLJE I SVAKODNEVNO UMIRANJE VITALNI DELOVI VEČNOG EVANĐELJA!

[NE PRIJATELJU, PO X-TI PUT MEŠAŠ UZROK I POSLEDICE, I JA TO TI PO X-TI PUT KAŽEM: PREDAVANJE I VOLJE I CELOG SEBE, KAO I UMIRANJE SVOM JA SU SAMO POSLEDICE, A NE UZROCI SPASENJA]

[Srđan: U ovoj poslednjoj rečenici vidim zabludu i veliku grešku; svakodnevno ’umiranje’ je za njega predavanje volje, ali u onom smislu - ’iz trenutka u trenutak’ biram da učinim ono što je Bogu po volji. I verujem da ogroman broj adventista isto tako misli. A šta je to nego borba sa grehom?! To je đavolja prevara, koja navodi vernike da se bave ’sizifovim poslom’. Čovek će uspeti da ’izgura kamen do određene visine’, međutim neminovno je da ga ’sila zemljine teže’, odnosno pale prirode, vrati na staro. I tada će se verniku ovakva religija smučiti, te će i zamrzeti takvog Boga, koji traži nešto od njega, a što sam ne može da ostvari. Niti ima iskustvo da (Višnji) čini, ono što je za očekivati, a čemu smo se svi mi vernici nadali, da će On da natprirodno interveniše, ostvarujući u nama ono što od nas zahteva! Hajde, mlade vernike još i razumem, jer svi smo se na početku nadali besprekornom, pobedničkom životu. Međutim, kako ovi koji su u tome više decenija, sebe i dalje mogu da lažu, da su na dobrom putu i da im još samo malo nedostaje, do dostizanja savršenstva; e, to nikako ne mogu da razumem!?!]

To je neophodan korak pre nego što možemo biti opravdani i spaseni.

(Već iscrpno objašnjeno da su to samo posledice i to sazrele, ne trenutne, opravdanja tj. utvrđivanja u sigurnosti spasenja samo na osnovu opravdanja)

CG KAŽE, „ALI U TRENUTKU KADA OVI UNUTRAŠNJI POSTUPCI POSTANU USLOVI ZA OPRAVDANJE, U TRENUTKU KADA POSTANU SREDSTVA KROZ KOJA JE OSOBA SPASENA, DOBRA VEST POSTAJE OTUPLJENA – KAO DA JE UDARENA MALJEM.“ Hajde da ponovo pogledamo NADAHNUTO PERO.

[Eto još jedne potvrde da bez njenih legalističkih spisa koji oni smatraju uvek nadahnutim, ništa i ne mogu da dokažu!!!]

„IMPLICITNA (IZRIČITA) POSLUŠNOST JE USLOV SPASENJA.“ (ST 15. NOVEMBAR 1899)

[BOLESNO!!! GDE JE TU SPONTANI, DOBROVOLJNI ODNOS POVERENJA I LJUBAVI??????????]

[BRAVO „POROČICE“! SAMO TI PLODOVE SPASENJA POSTAVLJAJ KAO UROKE TJ. USLOVE I ONI KOJI TI VERUJU ĆE ZAVRŠITI... HVALA TI BOŽE ŠTO SI ME IZVUKAO!!!

OVAKVE IZJAVE „PROROČICE“ POKAZUJU ČIJA JE ONA ZAPRAVO BILA PROROČICA I KO JE KROZ NJU GOVORIO!!!]

„Veliki dar spasenja je besplatno ponuđen nama, kroz Isusa Hrista, POD USLOVOM DA POSLUŠAMO ZAKON BOŽJI [Srđan: da smo ’preumnjenjem’ poslušni zakonu, i to pre svega stavom, a koji je On i uneo u nas!] [naravno, ona kao metodista misli na spoljašnju poslušnost bez obzira na pobude].“ (ST 15. decembar 1887)

[POD USLOVOM DA ŽELIMO ODNOS A BOGOM KOJI NAS NE USLOVLJAVA PLODOVIMA ODNOSA POVERENJA KOJI ĆE SE JAVITI U SVOJE VREME, DA IMAO STAV POKORAVANJA, A NE POTPUNU USPEŠNOST U SPROVOĐENJU TOG STAVA.]

„SAMOODRICANJE JE USLOV SPASENJA.“ (Bible Echo, 9. decembar 1895)

[SAMOODRICANJE NIJE USLOV VEĆ POSLEDICA, PLOD SPASENJA... KAD POSLEDICE POSTAVLJAŠ ZA UZROK, ŠTA SE DEŠAVA!? BLOKADA!!! BLOKIRAŠ SAMO STABLO KOJE DONOSI TE PLODOVE.

AUTO ĆE IMATI GORIVO (uzrok) ZATO ŠTO SE PRE TOGA KREĆE (posledica)? NE! TAČNO JE DA SE AUTO KREĆE (posledica) ZATO ŠTO PRE KRETANJA IMA GORIVO (uzrok)!

STABLO ĆE RAĐATI PLODOVE (uzrok) ZATO ŠTO NA NJEMU PRVO POSTOJE PLODOVI (posledica)? NE! TAČNO JE DA PLODOVI (posledica) POSTOJE ZATO ŠTO STABLO PRETHODNO RAĐA (uzrok).

AKO POSLEDICA PRETHODI UZROKU ONDA UZROK PRESTAJE DA POSTOJI. AKO UZROK PRESTANE DA POSTOJI PRESTAĆE I POSLEDICA. A TPG KOROSTI NAKARADNU LOGIKU DA POSLEDICA PRETHODI UZROKU. ILI IZJEDNAČAVAJU I POSLEDICE SA UZROKOM.

ZAR JOŠ TREBA SUMNJATI U „NADAHNUTOST PROROČICE“ SA ZASTUPANJEM OVAKVE BLOKIRAJUĆE LOGIKE KOJA GURA U NAJCRNJI ZAČARANI KRUG, PEECIZNIJE SILAZNU SPIRALU BLOKADE, SUMNJE, ZATIM NEVERSTVA, KRIVICE, SRAMOTE, BEZNAĐA, OČAJA...? SVAKAKO JE NADAHUNTA, SAMO KOJIM DUHOM...]

[Srđan: Jeste, ali ne kako ti to shvataš. Odricanje od sebe je isto što i uzimanje svog krsta. U stvari, potpuno oslanjanje na ono što se desilo na golgotskom krstu, kao jedinog rešenja grešnikovog suštinskog problema!!! ... a ne, iz trenutka u trenutak, borba sa grešnom prirodom; borba, koja je za nas već odavno izgubljena]“ Da li ovi uslovi zaista otupljuju dobru vest kao maljem? [NARAVNO, OBJASNIO SAM PRETHODNO]

Pogledajmo još jednom uslove pomenute u Bibliji i u Duhu Proroštva. Vera, pokajanje, predanje, poslušnost, samoodricanje. Da li počinjemo da čujemo kako neki ljudi viču „legalizam“? PROBLEM NASTAJE KADA MEŠAMO USLOVE SPASENJA SA SREDSTVIMA SPASENJA, ŠTO JE UPRAVO ONO ŠTO JE CG URADIO.

[NE! TI SI POMEŠAO UZROKE SPASENJA SA POSLEDICAMA I SAD TO PRIPISUJEŠ DRUGOM]

Sredstvo našeg spasenja je Hristov život i Njegova smrt na krstu. To je jedino sredstvo spasenja koje ćemo ikada imati.

[Srđan: a uslov je da taj dar Hristovog života i smrti, jednostavno prihvatimo verom, a ne da tome dodajemo sebe i svoja dela ’poslušnosti’! Jer upravo time ne odustajemo od sebe! Jer ako to nije pripisani pravedni život, nego mora u nama i da se doslovno ostvari (s tim da ja ne kažem da neće – Srki, hoće, ali samo ako je posledica a ne uslov), tada i preuzeta doslovna smrt bi morala da se doslovno desi (ostvari) u nama, što bi opet neki licemer i ludak mogao da postavi kao uslov! – al’ si ga zakucao k’o maljem koji je on prethodno pomenuo]

Božija blagodat je poslala Svog Svetog Duha da nas traži pre nego što smo znali išta o Bogu. Svi ovi faktori su sredstva spasenja. USLOVI SPASENJA SU SAMO STVARI KOJE MI ČINIMO KAO ODGOVOR BOGU, POKAZUJUĆI DA NAM SE SVIĐA BOŽJI PUT.

[DA SE NEKOM SVIĐA BOŽIJI PUT POKAZUJE PRVO PROMENOM STAVA, ODNOSA PREMA GREHU, BOGU, DRUGIMA... GDE SPOLJAŠNJA VIDLJIVA DELA DOLAZE POSLE TOGA... U Božije vreme, na Božiji način, pod Božijim uslovima zbog x puta pominjanih razloga da kad bi nam Bog dao u potpunosti i odmah ta spoljašnja vidljiva dela, tu spoljašnju pobedu ... skoro bez izuzetka bismo se uzoholili, poneli, počeli da druge gledamo sa visine i smatramo sebe boljim, zaslužnijim, dostojnijim... a uz to bi počeli da se za sigurnost spasenja oslanjamo na to što Bog čini u nama umesto jedino na potpuno delo ostvareno izvan nas samih i bez našeg učešća... i ko zna koji sve razlozi postoje...

MEĐUTIM, HAJDE DA SADA NE IZNOSIM ARGUMENTE PO HILJADITI PUT I DA OPET NE PONAVLJAM ČINJENICU DA ONO ŠTO MI ČINIMO JE SAMO POSLEDICA SPASENJA, A NIKAD I NIKAKO UZROK.

HAJDE SAMO DA PROCENIM (RAZLIKUJ OD SUĐENJA): LEGALISTIČKA BOLEST! TEŠKA BOLEST!!! U OVOM SLUČAJU NAJVEROVATNIJE NEIZLEČIVA!!! (S OBZIROM DA PRIB IMA PREKO 80 GODINA ŽIVOTA I OVAJ OTROV ZASTUPA CEO SVOJ DOSADAŠNJI VEK)]

[Srđan: Nikako, to što mi činimo nije uslov!] PREPUŠTAMO SE NJEGOVOM NAČINU SPASENJA, A NE NAŠOJ SEBIČNOJ VOLJI [Srđan: ... a takođe ni oholoj, pa ni samopravednoj volji, čemu smo svi, a pre svih, ste vi skloni] USLOVI NISU ZASLUGE; SREDSTVA SU ZASLUŽNA. [Srđan: kakva bre sredstva zaslužna?!?]

USLOVI NE ZARAĐUJU NIŠTA; ONI SAMO KAŽU: „ŽELIM DA BUDEM DEO PORODICE. ŽELIM DA BUDEM USVOJEN. TI SI UČINIO SVE ŠTO JE MOGUĆE DA ME SPASIŠ, I SADA BIRAM DA BUDEM DEO TVOG PLANA.“

[A NIGDE NE POMINJEŠ MOTIVACIJU ZA USLOVE, VEĆ SI SVE USLOVE SVEO NA SPOLJAŠNJA, VIDLJIVA DELA BEZ OBZIRA NA MOTIVE, RAZLOGE? TOTALNO PREVIĐANJE NAJBITNIJEG!]

[Srđan: sa ovim se mogu složiti, jer govori o kategoriji ’stava!]

Kada putujete automobilom, motor i gorivo su sredstva za dolazak do odredišta. Ali da li je nešto drugo potrebno da biste tamo stigli? Da li morate da uđete u auto, sednete za volan, radite sa pedalama na podu i polugama da biste stigli? To su uslovi vašeg putovanja. Ali ako nema goriva u rezervoaru, mogli biste sedeti za volanom mesec dana i ne biste stigli nikuda. Gorivo u rezervoaru i motor pod haubom su sredstva, uzrok vašeg putovanja. Uslovi vašeg putovanja uključuju ulazak u auto.

[Srđan: koliko god da si doktor teologije, ova ilustracija te razotkriva kao.. bezumnika.., da ne kažem nešto gore.]

„Kada pokazujemo veru, mi poslušamo, a kada poslušamo, mi pokazujemo veru, ali ni jedno ni drugo ne zaslužuje naše spasenje. Isusova smrt je zaslužna za nas, i delo Njegovog Duha u nama je spasenje.“ (LK)

[Lari Kirkpatrik kao jedan od vođa pokreta Teologije poslednje generacije (TPG) u adventizmu (pored Priba) ne može a da na svakom mestu ne pomene posvećenje kao uslov spasenja. I ovde je morao kao uslov spasenja da navede posvećenje u smislu preobražaja tj. „I delo Njegovog Duha u nama je spasenje“ – znači nije dovoljno ono što je Hristos uradio i naše prihvatanje toga i potpuno oslanjanje na tu ostvarenu činjenicu, već postoji to „I“ delo Svetog Duha u nama – a to je posvećenje u vidu preobražaja tj. ono što biva ostvareno u nama.

I opet ću kratko da pomenem da ako ono što Bog čini u nama predstavlja uslov spasenja, to će dovesti do skretanja pogleda, fokusa sa Hrista i Njegovog potpuno savršenog i dovršenog dela ostvarenog izvan nas i nezavisno od nas, na nas same, pa ćemo prvo izgubiti Hrista iz vida, a onda, zbog straha i stalnog pitanja „Da li dozvoljavam u dovoljnoj meri Bogu da me preobražava? Da li sam dovoljno dobar da budem voljen, prihvaćen i spasen?“ biće izgubljena i sigurnost spasenja i javiće se prvo sumnja, napetost, zebnja, strepnja, depresija, pa onda neverstvo, možda čak i otvorena pobuna, a sasvim sigurno pominjani začarani krug sve veće sramote, krivice, greha u obliku silazne spirale... očaj, beznađe, tama... jedan doslovni pakao od življenja.

A upravo to su posledice shvatanja jevanđelja koga zastupa TPG i svaki drugi legalizam tj. pristup Bogu po darove (uključujući blagodat, spasenje) kroz uspešnost, učinak u preobražaju, držanju zapovesti. Ko voli, nek’ izvoli! Moje je da upozorim, kao neko ko je bio predugo u svem tom užasu. Naravno, nikako ne želim da neko stekne utisak da je činjenica da naše spasenje ne zavisi od uspešnosti i mere našeg preobražaja – sem početne, kad poverujemo i prihvatimio spasenje – bude iskorišćena kao dozvola za stav da je bilo koji greh u redu i namerno, proračunato grešenje. To bi trebalo svakom iskerenom da bude jasno i bez ove napomene, a zlonamerni će tražiti svaki povod da izvrnu nečije mišljenje.]

Ako odvojimo veru od poslušnosti, onda moramo odgovoriti na pitanje: „Koliko kasnije dolazi poslušnost?“ Da li se desi minut kasnije od vere, ili sat vremena kasnije, ili mesec dana kasnije? Ako je poslušnost samo plod vere, onda možemo samo da sedimo i čekamo da plod dođe.

[Uzrok i posledice su nerazdvojivi. Tako su nerazdvojivi vera kao uzrok i poslušnost kao posledica. Ali TPG insistira na trenutnoj potpunoj veri, a time i trenutnoj potpunoj predaji i poslušnosti. A to je nasleđe Veslijeve nauke o trenutnom posvećenju odnosno trenutnom savršenstvu... To ne samo da je neistina, jedna teška obmana, već proizvodi i malopre opisane katastrofalne posledice.

Niko od nas ne razdvaja veru i poslušnost, samo ih razlikuje.

Na pitanje koliko kasnije od vere dolazi njen plod tj. poslušnost, odgovor je dolazi odmah posle, ali postepeno raste, kao što i vera raste postepeno. Prvo dolazi poslušnost u obliku promene stavova, odnosa prema Bogu, drugima, grehu... I TO ODMAH, ISTOVREMENO SA POKAJANJEM I OBRAĆENJEM (U STVARI, KOLIKO RAZUMEM, POKAJANJE I OBREĆENJE SU PROMENA STAVOVA I ODNOSA, SMERA U ŽIVOTU), a onda kasnije dolazi i poslušnost sve više vidljiva u spoljašnjim delima – a koliko kasnije – kao što je objašnjeno – zavisi od toga da li ćemo zloupotrebiti tu poslušnost na već objašnjavane načine. U nekim slučajevima i oblastima, čak i spoljašnja poslušnost u vidu vidljivih spoljašnjih dela – pored odmah vidljive promene stava, odnosa – dolazi takođe odmah. Najčešće ne.]

[Srđan: bravo majstore; šta da ti kažem do - ZAPNI samo i ne popuštaj..., dokle ne poludiš, odnosno dok te Bog ne preda posledicama tvoje teologije, pa ćeš videti svoje pravo stanje!!]

Ako Bog samo ukloni iskušenja kojima sam izložen, onda će poslušnost doći kao neizbežan plod moje vere. Počinjete li da vidite koliko ovakav način razmišljanja dopušta nastavak grešenja u mom životu – dokle god Bog ne odluči da ukloni iskušenja?

[TAJ NAČIN RAZMIŠLJANJA NIKAD, ALI NIKAD!!! NE DOPUŠTA NAMERNO, VOLJNO PRORAČUNATO, HOTIMIČNO GREŠENJE – GREŠENJE SA PREDUMIŠLJAJEM, A NEVOLJNO GREŠENJE NIJE PROBLEM JER NIJE U NAŠOJ DIREKTNOJ VLASTI, MOĆI.

A SAD KONTRA PITANJE: DA LI TI POČINJEŠ DA UVIĐAŠ KOLIKO TVOJ LEGALISTIČKI NAČIN RAZMIŠLJANJA BLOKIRA SPONTANI PRESTANAK GREŠENJA NAMEĆUĆI IZNUĐENI PRESTANAK GREŠENJA I TO U SVOJOJ SILI (u svojoj sili je čim je iznuđen)!?

A KAD SILA I JAKA VOLJA POSLE ODREĐENOG VREMENA OTKAŽU, DA LI VIDIŠ DO ČEGA TO VODI!?

AKO NE ZNAŠ, REĆI ĆU TI DA JE TO ONAJ MALOPRE OPISANI PAKAO ZAČARANOG KRUGA SVE VEĆE KRIVICE, SRAMOTE, GREŠENJA I PADOVA, OČAJA, BEZNAĐA... UŽASA!]

[Srđan: sad bih te nazvao pravim imenom.., al ću se ipak suzdržati. Ti ovde posredno, ili da kažem prećutno, tvrdiš da ti se više ne dešavaju gresi. A svi poznavaoci Svetih spisa znaju da to nije istina. I po citatu proročice, ti bi već bio uzet (na Nebo) da si savršen. I kako ne vidiš da takav način razmišljanja tebe prvog osuđuje?! A jedini odgovor na ovo pitanje, a koji meni pada na pamet je, da zato što si usvojio navodnu istinitu doktrinu, te je i revnosno zastupaš, misliš da si uzrastao iznad svih drugih, te da te stoga i Gospod više vrednuje. A možda si toliko slep (i da te ne podsećam na onaj slučaj iz Pisma - Jovan 9:41), pa veruješ da si zaista dosegao nekakvu duhovnu visinu! Tu bih opet trebao da te podsetim na reči iz evanđelja, koje osuđuju, ili upozoravaju ’bogate’ duhom, dok obećavaju blaženstvo, pa i spasenje siromašnima duhom! I stoga sam ubeđen, da si zaista svestan svog duhovnog (moralnog) stanja, pokrio bi se ušima i prestao bi da pričaš bajke - ono što samo zamišljaš da bi trebalo da bude; ali ne vidiš, ili ne priznaješ, da to ni u tvom iskustvu ne ide kako si umislio!]

Ne, vera, predanje i poslušnost su sinonimi. Dešavaju se zajedno i oni su uslovi spasenja.

[sa ovim se slažem, ali opet ne kako ti to vidiš..]

[da, dešavaju se istovremeno, u određenoj meri i određenim aspektima, ali nisu nikako reči istog značenja – sinonimi. Vera je uzrok, a predanje i poslušnost su posledice, plodovi vere. I predanje i poslušnost nikako nisu uslovi spasenja, već jedino posledice. Već sam x puta opisao šta znači izjednačiti uzrok i posledice.

Znači, opet praviš sofizme – nenamerne ili namerne logičke greške u zaključivanju, najčešće sa ciljem da zbune protivnika – definicija.

Uz sve to, ti insistiraš na prestanku spoljašnjih dela grešenja imali snage ili ne. A nedostatak snage proglašavaš neverstvom ili nedovoljnom verom. Za tebe i tvoje iz TPG-a su spoljašnja dela merilo spasenja bez obzira na pobude sa kojima su učinjena i bez obzira da li smo u stanju da ih izvedemo – ako nismo, po vama to je zato što ne verujemo. Po vama, vera zavrće ruku Bogu da mora odmah da nam da pobedu nad grehom. Kakvi ste samo vi iz TPG-a demoni i sluge demona, gori od svakog bludnika, ubice, prevaranta...]

CG NASTAVLJA, „PRIMETIĆETE KOLIKO JE HUMANISTIČKA, KOLIKO JE USMERENA (FOKUSIRANA) NA GREŠNIKA OVA DEFINICIJA EVANĐELJA.

MORAMO SVAKODNEVNO UMIRATI, MORAMO PREDATI SVOJU VOLJU, MORAMO OVO, MORAMO ONO. ARGUMENT DA BOG ČINI DELA U NAMA, I DA TO NISU NAŠA DELA, NE OSLOBAĐA IH... TO SU IPAK LJUDI KOJI ČINE TA DELA, I AKO IH TA DELA OPRAVDAVAJU, ONDA SU SPAŠENI VEROM I DELIMA, TAČKA.“ [Srđan: potpuno se slažem sa Klifom..., pa čak i sa njegovim sarkazmom..] Ovo su vrlo snažni, čak i sarkastični komentari. Hajde da vidimo kako se oni slažu sa Pismom.

„Raspet sam sa Hristom: ipak živim; no ne živim više ja, nego Hristos živi u meni; a život koji sada živim u telu, živim verom Sina Božijeg, koji me je voleo i predao sebe za mene.“ (Gal. 2:20)

[„Ne živim više ja, nego Hristos u meni“, „Živim verom Sina Božijeg“... šta Pavle pod tim padrazumeva? Moje mišljenje u ovom trenutku je da NIJE PRE SVEGA DOSLOVAN HRISTOV ŽIVOT KROZ NAS U PITANJU (na trenutke jeste, nažalost trenutke samo) VEĆ DA SE RADI O NAŠOJ VERI KOJA PRISVAJA HRISTOV ŽIVOT, SMRT, ZASLUGE KAO NAŠE SOPSTVENE – ZNAČI PRE SVEGA SE RADI O PRIPISANAOJ PRAVDI (OPRAVDANJU I POMIRENJU), PA TEK DELIMIČNO DATOJ PRAVDI (POSVEĆENJU U SMISLU PREEOBRAŽAJA)

ŽIVIM VEROM SINA BOŽIJEGA – ŽIVIM VERNOŠĆU SINA BOŽIJEGA – NJEGOVOM VERNOŠĆU MENI A NE MOJOM NJEMU – a) to potvrđuje i ostatak stiha koji govori da me Hristos toliko voli da je predao sebe za mene; b) novija jezička izučavanja reči vera (onoga iz Avakuma (Habakuka) 2,4 pokazuju da je značenje vernost.

Zaključak: JADAN JA AKO MOJA VEČNA SUDBINA ZAVISI OD MOJE VERNOSTI BOGU! HVALA BOGU ŠTO MOJA VEČNA SUDBINA ZAVISI OD BOŽIJE TJ. HRISTOVE VERNOSTI MENI, A NE OD MOJE NJEMU!]

Biti raspet sa Hristom zvuči kao svakodnevno umiranje, jer ovaj stih govori o svakodnevnom životu u telu. Takođe, obratite pažnju na to ko živi ovaj svakodnevni hrišćanski život. To je Hristos koji živi u meni i koji stvara svaki dobar postupak koji će ikada nastati u mom životu. Možda je važno ovde napraviti razliku između dva vida „dobrih dela“. Osoba koja nije raspeta sa Hristom može da čini dobra dela u očima drugih ljudi. Biti dobar moralni čovek je plemenita stvar, ali to je delo tela, proizvedeno ljudskim motivacijama za ljudske ciljeve. „Dobro delo“ koje je Bog odobrio kao deo Njegovog plana spasenja je samo delo koje Hristos čini u nama. Jedino „dobro delo“ koje Biblija poznaje je delo Hrista koji živi u nama. Nikada hrišćani sami ne čine dobra dela.

[Srđan: O, kako je to lako izgovoriti, te onda misliš da si to ti, tj. da se to u tvom životu dešava. Međutim, ako već znaš tajnu koja donosi besprekornost karaktera i pobedu nad svakim grehom, kako to da si i dalje tu među nama nesavršenima?! Kako tebi ide to dopuštanje da se Hristos pokaže, prikaže tj. da živi u tebi? Najbolja Isusova definicija za fariseje je - da misle za sebe da su pravedni, i da se predstavljaju pred drugima kao pravednici! E pa, tu te svrstavam!]

„Gradite svoje spasenje sa strahom i trepetom. Jer Bog je Onaj koji deluje u vama i daje vam i volju i delo, po svojoj dobroj volji.“ (Fil. 2:12.13) Kako da „gradimo“ svoje spasenje? Bog u nama daje volju i delo. Moje delovanje neće doneti apsolutno ništa osim ako Bog nije u tome. Koliko god dopuštamo, Bog će delovati u nama da bismo Mu se pokoravali.

[Nešto nevezano sa ovim – rekao si „Koliko god dopuštamo, Bog će delovati u nama da bismo Mu se pokoravali“ odnosno bili poslušni.

Denise, vidi sad – ako od tog dopuštanja NAPRAVIMO USLOV SPASENJA (kao što ti i tvoja TPG radite) ZAR NE VIDIŠ KAKO I KOLIKO ĆE TO DA SKRENE POGLED SA HRISTOVOG POTPUNOG I DOVOLJNOG, NAGLAŠAVAM DOVOLJNOG, DELA ZA NAS I NAŠE SPASENJE, NA ONO NAŠE DOPUŠTANJE DA BOG DELUJE KROZ NAS?

I KAKO ĆE TO NEIZBEŽNO DOVESTI DO ONOGA ŠTO SAM MALOPRE OPISAO – STALNE ZABRINUTOSTI ZA SEBE I SVOJE SPASENJE, STALNO PITANJE: „DA LI JE MOJE DOZVOLJAVANJE BOGU DA ME POSVEĆUJE I UČINI SAVRŠENIM DOVOLJNO DOBRO DA BUDEM SPASEN?“ „DA LI SAM DOVOLJNO DOBAR...“?

VIDIŠ LI TO DENISE!? VIDIŠ LI O ČEMU PRIČAM SVE VREME ZAŠTO TVOJE VIĐENJE JEVANĐELJA NE PIJE VODU I NIJE OD BOGA!?!?!?]

[Srđan: Hajde i to da kažem, pošto do sada to nisam eksplicitno izneo. Ovo zaista dobro zvuči. Deluje logično, čak i sveto. Međutim, da li je to naše iskustvo? Zašto je problem priznati svoje nesavršenstvo, a verom tj. umom, ili stavom težiti ka savršenstvu; a usput biti siguran da ti je spasenje već obezbeđeno, kao besplatni i nezasluživi dar?!]

„Koji je hteo da objavi šta je bogatstvo slave ovog tajne među neznabošcima, a to je Hristos u vama, nada slave:... Za to se i trudim, boreći se po njegovom delovanju, koje moćno deluje u meni.“ (Kol. 1:27-29) Naš trud ima vrednost samo ako Hristos živi u nama i deluje u nama. Svako delo koje ima značaj za večni život biće delo koje Hristos proizvede u našim životima.

[U skladu sa onim malopređašnjim objašnjenjem o mom shvatanju o Hristovog življenja kroz nas i naše življenje Hristovom vernošću: U tom kontekstu izjavu „Hristos u vama, nada slave“ u ovom trenutku razumem kao: Hristos u nama KROZ NAŠE STALNO PRISVAJANJE, OSLANJANJE NA HRISTOVE ZASLUGE OPRAVDANJA KAO NAŠE SOPSTVENE ZASLUGE TAKO DA BOG VIDI HRISTA U NAMA UMESTO NAS SAMIH – A TO JE ZA MENE LIČNO JEDINA NADA NA BUDUĆU SLAVU!]

[Srđan: ma bravo! I to kažem ironično, iako se slažem sa prethodno rečenim. Ali, ti si se već uveliko razotkrio, kao žestoki legalista - ’JA imam ispravnu teologiju, JA sam poslušan Bogu, JA iz trenutka u trenutak umirem sebi i predajem svoju volju...., JA ću da opravdam Božje ime....Užas! Isto kao i Luciferova oholost!]

„Ali kada vas budu vodili i predavali, ne brinite unapred šta ćete govoriti, niti prethodno razmišljajte: nego šta god bude dato u onaj čas, to govorite: jer nećete biti vi ti koji govorite, nego Duh Sveti.“ (Marko 13:11) Na koga treba da se oslonimo da bismo izgovorili „dobre reči“? Trebalo bi da budemo Božiji glasnici, da govorimo u ime Duha Svetog.

CG: „IAKO MOŽEMO IZABRATI DA SLUŽIMO I POKORAVAMO SE BOGU, JEDNOSTAVNO NE MOŽEMO SPROVESTI NAŠE IZBORE. RIMLJANIMA 7 JE VRLO TAČAN U VEZI NAŠIH SPOSOBNOSTI. DOBRO KOJE ŽELIMO DA ČINIMO, NE OSTVARUJEMO. ONO ŠTO NE ŽELIMO DA ČINIMO, UPRAVO TO NA KRAJU ČINIMO. IAKO ŽELIMO DA SE POKORAVAMO BOGU, JEDNOSTAVNO NIJE U NAŠOJ MOĆI DA OSTVARIMO NAŠE ŽELJE. ISTINSKA DOBRA DELA SU MOGUĆA SAMO BOŽIJOM BLAGODAĆU I SNAGOM. MI SAMI NIKADA NE MOŽEMO ČINITI ONA DOBRA DELA KOJA SU RELEVANTNA ZA PROCES SPASENJA.“

Na osnovu Pisma, moramo odbaciti tvrdnju CG-a da „ljudi, sami po sebi, i dalje čine ta dela.“ Ako su to zaista dobra dela, to su Božija dela koja Mu dopuštamo da izvrši u našim životima.

[Denise, samo DOPUŠTANJE BOGU da čini kroz nas, iako je od Boga podstaknuto i potpomognuto, IPAK JE NAŠA ZASLUGA!!!!!

TO JE TEBI I SVIM LEGALISTIMA JOŠ JEDAN NEOBORIV DOKAZ DA JE LUTEROVO TUMAČENJE ISPRAVNO – JER AKO NAŠE SPASENJE ZAVISI OD POSVEĆENJA ODNOSNO ONOGA ŠTO BOG ČINI KROZ NAS, S OBZIROM DA TO ŠTO BOG ČINI KROZ NAS ZAVISI I OD NAS SAMIH TJ. NAŠIH ZASLUGA, SLEDI DA POSVEĆENJE UKLJUČUJE I NAŠE ZASLUGE,

A ONDA KONAČNI ZAKLJUČAK: A AKO SPASENJE ZAVISI I OD ONOGA ŠTO BOG ČINI KROZ NAS (POSVEĆENJA, PREOBRAŽAJA), ONDA SPASENJE ZAVISI I OD NAŠIH ZASLUGA!!! TAČKA!!!

A SPASENJE NIKAKO NE ZAVISI OD NAS. ETO JOŠ JEDNOG RAZLOGA ZAŠTO JE SPASENJE SAMO NA OSNOVU OPRAVDANJA – HRISTOVOG DELA IZVAN NAS I NEZAVISNO OD NAS!!!!!!!!! TAČKA!!!!!!!!!!!!!!]

[Srđan: ma gde to CG kaže? Umišljaš. Baš se ti boriš za to da je u ostvarenju spasenja čovek bitan. Samo što suptilno citiraš stihove, a koji to negiraju; i onda još suprotnu stranu optužuješ za to!]

CG NASTAVLJA: „ALI, BEZ OBZIRA NA TO KOLIKO PRAVEDNI POSTANEMO KROZ ONO ŠTO BOG ČINI U NAMA, NAŠE SPASENJE DOLAZI SAMO OD ONOGA ŠTO JE BOG UČINIO IZVAN NAS, U ŽIVOTU I SMRTI ISUSA. NAŠA NADA U SPASENJE NIKADA NE SME BITI USMERENA NA NAS SAME ILI NA ONO ŠTO SE DEŠAVA UNUTAR NAS; NAPROTIV, PRAVEDNOST KOJA NAS SPASAVA – POSLUŠNOST KOJA NAS OTKUPLJUJE I SVETOST KOJA NAS OPRAVDAVA – UVEK OSTAJE SPOLJA, PRAVEDNOST KOJA (Srđan: je u Hristu) POSTOJI NA SAMOM NEBU.“ (Srđan: AMIN!!!)

LK odgovara: „ALI, NAŠA NADA U SPASENJE NIKADA NIJE BILA USMERENA NA NAS SAME ILI NA ONO ŠTO HRISTOS ČINI U NAMA

[JOK NIJE, SVE VREME TO FORSIRATE, UPORNO, BEZOBZIRNO I NEARGUMENTOVANO NAMEĆETE, A SAD NEGIRAŠ!!!!!!! DA LI VI ČITATE ŠTA PIŠETE!? KAKVA DVOLIČNOST!].

Da li možemo biti pravedni u ovom trenutku? Sve što tvrdimo jeste da ona nadahnuta izjava koja kaže da Bog deluje u nama, da spasenje uključuje unutrašnje iskustvo promene,

[to je Božije delo i odgovornost i nešto što mi nikad sa sigurnošću ne možemo da znamo sem da se oslanjamo samo na Božiju izjavu da smo već spaseni jer verujemo na Njegovu reč – Jn. 6,28.29.40.47...]

da ’naša jedina osnova nade je pravednost Hrista koja nam je pripisana, I PRAVEDNOST KOJU OSTVARUJE NJEGOV DUH DELUJUĆI U NAMA I KROZ NAS’,

[ODAKLE TI SAD OVA DRUGA KAO USLOV SEM IZ SC 63 – IZVINI, ALI SC (Put Hristu) NIJE PISMO NI AUTORITET!!!!]

mora biti poštovana za ono što nam govori – ni više, ni manje. Sve što kažemo jeste da je ključni deo našeg spasenja, pored onoga što se dogodilo izvan nas, TAKOĐE, PREMA NADAHNUĆU, ONO ŠTO SE DEŠAVA UNUTAR NAS

[TO PRIJATELJU!!!

VOLIM KAD PRIZNATE DA JE IZVOR VAŠE TEOLOGIJE „NADAHNUTA PROROČICA“ I PISMO, ILI AKO ĆEMO ISKRENO, PISMO U TUMAČENJU „PROROČICE“!!!

VOLIM TO „NADAHNUĆE“ KOJE JE METODISTIČKO, KAO TEOLOŠKI AUTORITET!!!! POSEBNO KAD, KAO NJEN TATA VESLI, INSISTIRA NA POSVEĆENJU KAO USLOVU SPASENJA!

VOLIM KAD SAMI SEBE RAZOBLIČITE I PRIZNATE DA JE VAŠA TEOLOGIJA ZASNOVANA NA METODIZMU I „PROROČICI“ KOJA JE TO NAMETNULA ADVENTIZMU].“

U nedavnom vodiču za Biblijske pouke za odrasle (18. mart 2003), perspektiva CG-a našla je praktičnu primenu. Raspravljajući o veri Avraama, autor je zaključio: „Koliko god je Avramov život bio život vere i poslušnosti, TO NIJE BIO ŽIVOT SAVRŠENE VERE I SAVRŠENE POSLUŠNOSTI... PRAVEDNOST KOJA NAS SPASAVA JE PRAVEDNOST KOJA NAM JE URAČUNATA, PRAVEDNOST KOJA... NAM JE PRIPISANA. TO ZNAČI DA SMO PROGLAŠENI PRAVEDNIMA PRED BOGOM, UPRKOS NAŠIM MANAMA; TO ZNAČI DA NAS BOG NEBA SMATRA PRAVEDNIMA, ČAK IAKO TO NISMO. [Srđan: DA!!!]“

Ovde se suočavamo sa ekstremnom opasnošću ovakvog shvatanja evanđelja. ONO UČI DA POŠTO SMO SPAŠENI ISKLJUČIVO SPOLJAŠNJOM PRAVEDNOŠĆU, NAŠI STALNI NEDOSTACI (GREŠKE) I NEPRAVEDNOST U ŽIVOTU NISU RELEVANTNI ZA NAŠE SPASENJE.

KAŽE DA OSTAJEMO OPRAVDANI I SPASENI DOK TI NEDOSTACI I GRESI OSTAJU NEPRIZNATI I NEPREDATI

[NE, E TO VEĆ CLIFORD GOLDSTEIN (CG) UOPŠTE NE KAŽE! TO JE VAŠA PODMETAČINA!!! NIGDE KLIFORD NE KAŽE DA TI GRESI I NEPRAVEDNOSTI TREBA DA OSTANU NEPRIZNATI I NEPREDATI, TO MU TI PRIPISUJEŠ] [Srđan: tako je Dejdžo!].

Ako je Avram ostao opravdan dok je lagao o svojoj ženi, onda i ja mogu ostati opravdan dok lažem svojoj ženi ili o njoj. OVO EVANĐELJE DOZVOLJAVA DA NEKI NEPRIZNATI GREH OSTANE U ŽIVOTU OPRAVDANOG HRIŠĆANINA, JER PRAVEDNOST KOJA NAS SPAŠAVA „UVEK OSTAJE SPOLJAŠNJA ZA NAS“

[TO JE SAMO TVOJE TUMAČENJE KOJE PRIPISUJEŠ KLIFORDU!!!

NAŠTA STE TI I TVOJA TPG SPALI KAD VAM JE GLAVNA DOKAZNA ARGUMENTACIJA POSTALO PODMETANJE I POGREŠNO TUMAČENJE TUĐIH REČI, KAO I UPORNO I NEBROJENO PONAVLJANJE LAŽI BEZ ARGUMENATA PO GEBLSOVOM METODU!!! UŽAS UŽASA!!! ALI DOBRO ZA ONE NEUTVRĐENE DA SAMI SEBE RAZOTKRIJETE.

NIGDE OVO JEVANĐELJE NE DOZVOLJAVA NEPRIZNATE I NEPOKAJANE GREHE, TO SU TVOJE LAŽI, I EVO SAM POKAZAO ČIME SE SLUŽIŠ].

OVO JE SRŽ I DUŠA EVANGELIČKOG EVANĐELJA KOJE OBEĆAVA SPASENJE BEZ PREDANJA I POSLUŠNOSTI, A KOJE JE DOVELO DO MNOGIH NESREĆNIH SLUČAJEVA U POPULARNIM CRKVAMA DANAS

[KAKVO IZVRTANJE, PODMETANJE, MANIPULACIJA... [Srđan: da, odvratno!!]].

Pre nekoliko godina Adventistički pregled (12. avgust 1982) izveštavao je o sličnom iskustvu van Adventističke crkve. „Otac Zaharija, pastor...Koptske pravoslavne crkve,...iskusio je ono što se može opisati samo kao evangeličko obraćenje.... Zaharija je učio da je OPRAVDANJE ’SAMO PRESUDA PRAVEDNOSTI’ BEZ IKAKVOG UNUTRAŠNJEG OBNAVLJANJA ILI PRAVEDNOSTI KARAKTERA. TO ZNAČI DA KADA BOG OPRAVDAVA GREŠNIKE, ON IH PROGLAŠAVA PRAVEDNIMA, BEZ TOGA DA IH UČINI PRAVEDNIMA.“

[OPET PITANJE: A KAKO MERITE UNUTRAŠNJE OBNAVLJANJE I PROMENU KARAKTERA, KAKO ZNATE DA JE DOVOLJNO!?]

[LUTER I OSTALI EVANGELICI NIKAD NISU TVRDILI DA JE OPRAVDANJE BEZ UNUTRAŠNJEG OBNAVLJANJA – OBNAVLJA SE ISPRAVAN STAV, ODNOS PREMA BOGU, DRUGIMA, GREHU... TO NIJE ČINJENJE PRAVEDNIM VEĆ JEDINO PROGLAŠAVANJE PRAVEDNIM, ALI TEK KAD SE OSOBA POKAJE TJ. PROMENI STAVOVE PREMA GREHU. TO NE UKLJUČUJE PROMENU KARAKTERA U ODMAH VIDLJIVIM DELIMA (SEM AKO TU PROMENU STAVOVA I ODNOSA NE RAČUNAŠ KAO VIDLJIVO DELO.

A TI TO POKUŠAVAŠ PREDSTAVITI SAMO KAO INTELEKTUALNO PRIHVATANJE BEZ PROMENE STAVA, ODNOSA... BEZOBRAZLUK! ČIST BEZOBRAZLUK I ZLE NAMERE!]

[Srđan: Eto, tu je ta krucijalna greška ovih superlegalista; ono su u umislili da su učinjeni pravednima!!]

Članak u Review zaključuje da OVO SHVATANJE OPRAVDANJA „RAZDVAJA ONO ŠTO REFORMATORI NISU HTELI DA RAZDVOJE, A TO SU NOVI STATUS I NOVI ŽIVOT, OPRAVDANJE I PREOBRAŽAJ [METODISTIČKO SHVATANJE POSVEĆENJA], DELO HRISTA I DELO DUHA SVETOG.... OPRAVDANJE NIJE PRAVNA FIKCIJA KOJA OSTAVLJA OPRAVDANOG GREŠNIKA NEPROMENJENIM.

[DA, PRE TOGA JE PROMENJEN STAV PREMA GREHU, ALI NE I KARAKTER, SPOLJAŠNJI ŽIVOT... POSVEĆENJE, JE SAMO POSLEDICA PROMENE STAVA TJ. OPRAVDANJA.]

[Srđan: Nepromenjen ni slučajno nije, ali nije ni učinjen pravednim, da ne kažem savršenim!]

[GREŠNIK JE PROMENJEN JER SE PRE TOGA POKAJAO, A POKAJANJE JE PROMENA STAVA, ODNOSA PREMA GREHU, BOGU, DRUGIMA ... TO POKAZUJE DA VI KAO PROMENU SMATRATE SAMO ONO ŠTO SE VIDI, SPOLJAŠNJA DELA BEZ OBZIRA NA PROMENU POBUDA, SMERA... IAKO TU PROMENU POBUDA, STAVOVA SAMO NA REČIMA PRIZNAJETE ZNAČAJNIM, KAO U JEDNOM PRETHODNOM PASUSU. ALI TO JE JEDINO MESTO GDE STE TO SPOMENULI, SVE OSTALO, SAMO DELA, DELA, DELA... SPOLJAŠNJA, NARAVNO!].

JER BOG OPRAVDAVA GREŠNIKA SAMO AKO JE ON U HRISTU.

[Srđan: Da. Što znači biti pokriven Hristovim ’haljinama’ pravde!!]

[PO TEBI BITI U HRISTU ZNAČI SAMO AKO JE HRISTOS SAVRŠENO U TEBI TAKO DA NEMA VIŠE NI NAMERNOG A NI NENAMERNOG GREŠENJA.

ZA MENE JE BITI U HRISTU STALNO I POTPUNO OSLANJANJE NA OPRAVDANJE I POMIRENJE TJ. NA HRISTOVE ZASLUGE VAN MENE I BEZ MENE, NA NJEGOVE ZASLUGE OD PRE 2000 GODINA KOJE SU MI PRIPISANE] [Srđan: DA!!!]

NOVI STATUS, NOVI ŽIVOT, NOVO STVARANJE – NE SMEMO ODVAJATI OVE BLAGOSLOVE. ONI IDU ZAJEDNO I DATI SU SVIMA KOJI SU U HRISTU.“

U svojim zaključnim razmišljanjima o časopisu koji CG kritikuje, on kaže: „Kada neki Adventisti pokušavaju da spoje evoluciju sa našom verom, ovi ljudi to ne rade; kada neki Adventisti dovode u pitanje naše proročku poruku, ovi ljudi to ne rade; kada neki Adventisti prihvataju subjektivne i sekularistički zasnovane ideje istorijske kritike, ovi ljudi to ne rade; kada neki Adventisti sumnjaju u proročku službu Elen Vajt, ovi ljudi to ne rade. Sve to je pohvalno [meni nije pohvalno svako izbegavanje preispitivanja bilo čega], osim jedne tehničke sitnice: NA NJIHOVOM KRSTU NEMA HRISTA, ŠTO ZNAČI DA SVE DOBRO ŠTO NUDE DOLAZI OPTEREĆENO NEPODNOŠLJIVIM TERETOM SPASENJA DELIMA, ŠTO NIJE JEVANĐELJE, A SVAKAKO NIJE ONO ‘VEČNO’.“ [Srđan: I ja bih rekao da na njihovom krstu nema Hrista. Oni ga ponosno, a u stvari oholo i gordo, nose!]

Ovde su bitne dve tačke. Prvo, on priznaje da se „ovi ljudi“ snažno suprotstavljaju mnogim napadima na adventističku poruku u poslednjim godinama, od kojih je većina došla iz samog adventizma. Oni su ostali verni temeljima adventističke poruke. Ali pošto „ovi ljudi“ ne prihvataju njegovu verziju jevanđelja, CG kaže da oni „nemaju Hrista“, imaju spasenje delima, i „nemaju jevanđelje“.

LK komentariše: „Međutim, autor članka smatra da je njihovo jevanđelje zasnovano na delima i odbacuje svu njihovu doslednost u svim drugim tačkama sugerišući da pogrešno predstavljaju pitanje spasenja (slažem se sa tom izjavom CG). To je njegova velika dilema, neobjašnjivi ugao u koji se sam postavio, njegova zagonetka i problem. Naime, ako su ti ljudi na koje se on poziva dosledni u svim tim drugim tačkama, zar nije moguće da su dosledni i ovde? Zar ne postoji mogućnost da oni ispravno tumače Bibliju i Elen Vajt u svom shvatanju šta je večno jevanđelje?“

Drugo, CG s pravom ukazuje na važnost jevanđelja – puta spasenja. Izuzetno je važno da kao svoj prvi prioritet objašnjavamo i branimo pravo jevanđelje. Bez obzira koliko tačni možemo biti u drugim pitanjima, ako je naše razumevanje jevanđelja pogrešno, naše spasenje može biti ugroženo. Ako CG ima pravo da je naše jevanđelje zasnovano na spasenju po delima, da li zaista ima značaja to što smo u pravu po svim drugim pitanjima? Ako zaista verujemo u spasenje po delima, izgubljeni smo. CG nam je zaista učinio uslugu ukazujući na srž i dušu hrišćanstva – poruku jevanđelja. Ništa, apsolutno ništa, nije važnije od pravilnog razumevanja jevanđelja. Ako ne poznajemo jevanđelje, naše znanje o stvaranju i evoluciji ne znači ništa.

Adventizam snažno veruje u pridobijanje duša i evangelizaciju. Ali ako su naša evangelizacija i proučavanja Biblije zasnovani na lažnom jevanđelju, evangelizacija može biti najopasnija stvar koju možemo činiti, jer će doneti kukolj u crkvu i učiniti ljude malo udobnijim na njihovom putu ka paklu. [Srđan: Što i jeste slučaj!!!] Ako uveravamo ljude da je njihovo spasenje potpuno izvan njih samih, DA SU PROGLAŠENI PRAVEDNIMA PRE NEGO ŠTO SU IZNUTRA UČINJENI PRAVEDNIMA, DA ĆE BOG U NEKOM TRENUTKU U BUDUĆNOSTI IZVRŠITI VELIKE UNUTRAŠNJE PROMENE, tada njihovo krštenje u crkvu može biti najopasnija stvar koju su ikada učinili u svom životu. Jedina nada im je da će Bog uspeti da prevaziđe lažno jevanđelje kojim su dovedeni Hristu i da usmeri njihova iskrena srca na pravi krst na Golgoti.

U kasnijoj kolumni u časopisu Adventist Review (23. januar 2003.), CG je još snažnije naglasio svoju poziciju.

„SPASEN SAM PRAVEDNOŠĆU KOJA POSTOJI IZVAN MENE, PRAVEDNOŠĆU KOJA MI SE PRIPISUJE NEZAVISNO OD MOJE LIČNE PRAVEDNOSTI... NE MOGU DA ZAMISLIM KAKO IKO KO POZNAJE GOSPODA, KO JE MAKAR I NA TRENUTAK UGLEDAO BOŽIJU PRAVEDNOST OTKRIVENU U ISUSU, MOŽE DA VERUJE DA JE ONO ŠTO SVETI DUH ČINI U NJIHOVIM ŽIVOTIMA DOVOLJNO DOBRO DA IM DONESE ZASLUGE ZA SPASENJE PRED BOGOM... KAKO BI IKO KO SE PRIBLIŽAVA ISUSU MOGAO DA VERUJE DA IH ONO ŠTO SE DEŠAVA U NJIMA NA BILO KOJI NAČIN OPRAVDAVA? OVA IDEJA JE TOLIKO STRANA, TOLIKO ODBOJNA/ODVRATNA I SUPROTNA SVEMU ŠTO SAM DOŽIVEO TOKOM GODINA, DA ME ČUDI DA LJUDI ZAISTA U TO VERUJU. BEZ ŽELJE DA OSUĐJEM, SVE ŠTO MOGU DA MISLIM JESTE DA TI LJUDI NIKADA NISU ISKUSILI OPRAVDANJE VEROM.“ [Srđan: Tako je Klifi!!!]

U drugom članku iz časopisa Adventist Review (25. septembar 2003.), Dž. Dejvid Njuman izneo je isto shvatanje jevanđelja sledećim rečima:

„SPASENJE SE SASTOJI IZ DVA DELA – BLAGODATI I PREOBRAŽAJA... BLAGODAT JE ONO ŠTO NAS SPASAVA... ONA JE IZVAN NAS I DAROVANA NAM JE BESPLATNO KADA SE POUZDAMO U ISUSA. PREOBRAŽAJ POČINJE DA SE DEŠAVA U TRENUTKU KADA PRIMIMO BLAGODAT. PREOBRAŽAJ SE DEŠAVA U NAMA. UVEK SE OSLANJAMO NA BLAGODAT ZA SIGURNOST NAŠEG SPASENJA.“

DRUGIM REČIMA, PREOBRAŽAJ, IAKO UVEK SLEDI NAKON NAŠEG PRIMANJA BLAGODATI, NIJE DEO PROCESA SPASENJA. PREOBRAŽAJ JE REZULTAT SPASENJA, A NE METODA/NAČIN SPASENJA. U OVOM RAZUMEVANJU JEVANĐELJA, BLAGODAT OSTAJE SUŠTINSKI ODVOJENA OD PREOBRAŽAJA [Zavisi šta smatraš pod blagodaću. I za preobražaj je potrebna blagodat.]

BEZ OBZIRA NA PROTESTE SUPROTNOG MIŠLJENJA, PREOBRAŽAJ U ISKUSTVU NOVOROĐENJA UKLANJA SE IZ ČINA SPASENJA [ALELUJA, HVALA I SLAVA BOGU ZA TO!!! INAČE BISMO STALNO GLEDALI U SEBE I PITALI SE DA LI SMO DOVOLJNO DOBRI, DA LI DOVOLJNO DOZVOLJAVAMO BOGU DA RADI NA NAMA DA BI NAS SPASAO].

Verujem da CG-ovi članci predstavljaju otvorenu objavu rata pravom jevanđelju Isusa Hrista [LOŠE VERUJEŠ, PRE TO MOŽE BITI REČENO ZA TEBE]. On govori upravo ono što je Dezmond Ford govorio pre nekih 25 godina: „Hajde da ISPRAVIMO naše razumevanje jevanđelja kako bismo mogli da ostvarimo svoju misiju.“ CG-ovo RAZUMEVANJE JEVANĐELJA JE TAČNO ONO ŠTO JE DR. FORD POKUŠAVAO DA UBEDI ADVENTIZAM TIH GODINA. Ovo evanđeosko shvatanje jevanđelja uništiće Adventizam jednako sigurno kao što bi to učinilo prihvatanje evolucije umesto stvaranja. [Srđan: Ako je to što ti Pribi propovedaš kao adventizam, onda se i ja odričem takvog adventizma. I nije ni čudo što mnogi beže od tog užasnog legalizma!]

SEME I PLODOVI

Plodovi nikada ne rastu ni iz čega. Plodovi uvek dolaze iz posejanog semena, a seme obično izgleda bezazleno i nevino. Ali znamo da neka semena donose cveće, dok druga donose korov. Koja su to teološka semena iz kojih su proizašli plodovi evangeličkog jevanđelja u Adventističkoj crkvi?

Godine 1979. vodila se žestoka rasprava oko opravdanja, posvećenja i novorođenja. Sto četrdeset pet adventističkih vođa je bilo pozvano u sedište crkve da proučavaju ove teme i sastave dokument koji bi odražavao naš stav o pravednosti verom. Dokument je nazvan „Dinamika spasenja“ i objavljen je u časopisu Adventist Review 31. jula 1980. Većina zaključaka u ovom radu bila je ispravna, ali su u njega posejana i neka semena koja su kasnije donela plod.

U odeljku pod naslovom „Novi status u Hristu“ nalazi se pet tačaka – opravdanje, pomirenje, oproštenje, usinovljenje (usvojenje) i posvećenje (u smislu engleske reči consecration koja u slobodnom tumačenju znači odvojiti za svetu službu). Ono što je čudno jeste da u ovom delu nije bilo ni reči o novorođenju ili preobražaju. Zatim su se pojavile sledeće rečenice: „ALI ČAK I AKO POSRNEMO I PADNEMO, NAŠI GRESI NISU U POTPUNOSTI POPUT GREHA NEOTKUPLJENIH... SVE DOK OSTAJEMO U ODNOSU VERE S BOGOM, ZADRŽAVAMO SVOJ NOVI STATUS KAO NJEGOVI SINOVI I KĆERI.“

TAČNO JE DA, AKO POSRNEMO, PADNEMO I POKAJEMO SE, ZADRŽAVAMO SVOJ STATUS U HRISTU. ALI ŠTA AKO POSRNEMO I PADNEMO, A NE POKAJEMO SE? ŠTA AKO RACIONALIZUJEMO, OPRAVDAVAMO ILI SE VOLJNO DRŽIMO SVOG GREHA? DA LI I TADA ZADRŽAVAMO SVOJ STATUS U HRISTU? U ovom dokumentu nije bilo diskusije o toj važnoj razlici. Seme je bilo posejano.

[ŠTA AKO... PADANEMO I NE POKAJEMO SE ZBOG TOGA? TI KAO NE ZNAŠ FORDOV ODGOVOR NA TO PITANJE? ILI SE SAMO PRETVARAŠ DA NE ZNAŠ DA BI LAŽNIM NAGOVEŠTAJIMA UNEO SUMNJU U VEZI DEZMONDOVIH POGLEDA?

EVO ODGOVORA: AKO OSOBA PADNE I NE POKAJE SE, ONA TIME SMATRA DA JE GREH U REDU I DA JOJ SPASENJE OD GREHA NIJE NI POTREBNO. ZNAČI, ODBACILA JE SPASENJE.]

[Srđan: Pa nisi li se ti toliko pogubio u ’racionalizovanju’, da si umislio da si učinjen pravednim?! I opet ponavljam, da si iole svestan kakvo je tvoje duhovno (moralno) stanje, pokrio bi se ušima i pregrizao bi svoj otrovni jezik!]

Sledeći odeljak je nosio naziv „Novi život u Hristu“. Ovde se pominju novo rođenje i obnova. Ovi pojmovi ne bi smeli biti u odvojenom odeljku od „Novog statusa u Hristu“ [DRUGIM REČIMA KAŽEŠ DA POSVEĆENJE (OBNOVA) NE BI TREBALO BITI OBRAĐENO U RAZLIČITOM POGLAVLJU OD OPRAVDANJA (NOVOG STATUSA)? ZAR TREBA KOMENTAR NA OVAJ LEGALIZAM!?]. To znači da, kada budemo spaseni, tek tada treba da se bavimo novim rođenjem i novim životom. Novo rođenje je odvojeno od opravdanja i oproštenja. Posejano je vrlo važno seme koje odvaja spasenje od novog rođenja.

U diskusiji o rastu (običnom značenju posvećenja) [Srđan: Evo opet, pogrešnog koncepta posvećenja - kažu da je to nekakav rast], posvećenje se izjednačava sa delima koja činimo i plodovima koje donosimo. Sada je posvećenje rezultat ili plod spasenja koji dolazi nakon što je naše spasenje ostvareno [naravno, to je evangeličko i biblijsko shvatanje]. U ovom odeljku nema ništa o tome da je posvećenje isto toliko dar blagodati kao i opravdanje [nema jer za razliku od tebe, ni Ford ni Goldštajn ni ostali evangelici ne ponavljaju neke opštepoznate činjenice koje se podrazumevaju. Oni ne koriste tehniku upornog ponavljanja tvrdnji bez dokazivanja da bi geblsovskim ispiranjem mozga nekog ubedili u nešto što je laž. Oni znaju da imaju istinu u popriličnoj meri i da će Bog uputiti na njih one koji cene istinu i nemaju razloga za manipulacije, napadnost i slične metode da bi nekog ubedili. Oni shvataju istinitost Hristovih reči: „Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim (Jovan 7,17)“]. Još jedno važno seme je bilo posejano. [da li se ti ikad pitaš kakvo ti seme seješ i kolika će biti cena koja će ti doći na naplatu?]

Nadahnuće (misli na E. V.) nam kaže: „Verom u Moje ime On (Otac) će vam dati posvećenje i svetost koje će vas pripremiti za Njegovo delo u svetu greha i kvalifikovati (osposobiti) vas za besmrtno nasleđe u Njegovom carstvu.“ (ST 18. jun 1896) Pažljivo obratite pažnju na to da mi ne proizvodimo posvećenje ili svetost. To su Božiji darovi blagodati kroz veru [Srđan: Da, jer je posvećenje istinom u stvari osposobljenost za ’Božje delo u svetu’; što znači za misiju!] I ONI SU NEOPHODNI DA NAS KVALIFIKUJU ZA NEBO. DRUGIM REČIMA, ONI SU DEO PROCESA SPASENJA, A NE SAMO PLODOVI VEĆ OSTVARENOG SPASENJA [GDE TO IMAŠ U BIBLIJI, IZUZEV KOD METODISTA I „PROROČICE“?]. „Ako je KARAKTER KOJI RAZVIJAMO tokom svog TESTIRANJA/ISPITIVANJA [METODISTIČKO-LEGALISTIČKA BOLEST PROVERAVANJA, vidi 1. stranu bloga pod imenom Spasenje kroz učinak] u skladu sa božanskim Obrascem, ON NAS KVALIFIKUJE [!!!?] da primimo pozdrav: ‚Dobro učinjeno.‘“ (1 MR 201) NISMO KVALIFIKOVANI ZA NEBO SAMO OPRAVDANJEM. I OPRAVDANJE I POSVEĆENJE SU BOŽIJI DAROVI I NEOPHODNI SU ZA SPASENJE. JEDAN NIJE USLOV, A DRUGI REZULTAT. [TO JE ZAKLJUČAK NA OSNOVU METODISTIČKO-VAJTISTIČKOG TUMAČENJA, A NE PISMA. TO JE NAJGNUSNIJI LEGALIZAM. HVALA I DOVIĐENJA!!!] [Srđan: Ma to bi mogli biti zaključci njegove neobraćene ’glave’. Nismo li i svi mi na počecima našeg verničkog puta, to isto videli i u Pismu i u spisima EW?! Ali, potrebno nam je ’preumnjenje’ od tog ’vavilonskog vina’! – Srđane, on je star preko 80 godina i u propovedničkoj službi preko 50 godina, on je na kraju svog verničkog puta, o kakvom početku pričaš? Skoro izvesno, on nikad neće promeniti svoje mišljenje, sem ako Bog ne uspe sa njim da napravi neko čudo na kraju njegovog života]

U vezi ove teme trenutno postoji toliko zabune da jedna rečenica zaslužuje ponavljanje. POSVEĆENJE JE DAR BLAGODATI; ONO NIJE POTPUNO NITI DELIMIČNO DELO ČOVEKA [JESTE DELIMIČNO, UKLJUČUJE LJUDSKI IZBOR I ISTRAJNOST U TOM IZBORU, ŠTO BISTE VI LEGALISTI-METODISTI REKLI: UKLJUČUJE VOLJU! ALI NE VOLJU U BORBI SA GREHOM, KAKO VI TUMAČITE, VEĆ VOLJU U ISTRAJAVANJU U ODNOSU SA BOGOM I OSLANJANJU ISKLJUČIVO I POTPUNO NA OPRAVDANJE I POMIRENJE (PRIPISANU PRAVDU) ZA SPASENJE]. [Srđan: A ja ponavljam, da je pogrešan koncept posvećenja!]

U dokumentu koji smo razmatrali, kada se diskutuje o poslušnosti, NE SPOMINJE SE DA JE POSLUŠNOST USLOV ZA SPASENJE, ŠTO JE JASNO IZLOŽENO OD STRANE ELEN VAJT [E AKO JE ONA REKLA, TO ČINI RAZLIKU, TO MENJA SVE... NJOJ POSLE OVIH 30 GODINA I SVEGA ŠTO SAM DOŽIVEO ZBOG LEGALIZMA KOJI SAM UPIO OD NJE BAŠ VERUJEM NA „PROROČKU“ REČ!]. U ovoj izjavi (uglavnom zbog izostavljanja i pogrešnog postavljanja) posađena su semena koja su učinila da evangeličko jevanđelje deluje kao mainstream u Adventizmu [kamo lepe sreće da je tako – još uvek ima previše vas legalista sa vašim tumačenjima. Bio sam na njihovim skupovima dok sam bio deo toga, pa znam koliko je to daleko od trenutnog stanja]. Smrtonosna semena uvek donose smrtonosne plodove.

ŠTA JE TO TAKO NEVEROVATNO U BLAGODATI?

Filip Jensi je možda najpopularniji pisac u hrišćanskim krugovima danas. Njegova knjiga Šta je to tako neverovatno u blagodati? bila je od strane nekih hvaljena kao najbolji hrišćanski bestseler. Među ne-adventističkim piscima, on je verovatno najpopularniji u Crkvi adventista sedmog dana. Kao dokaz toga, 2001. godine, Crkva Avondale College (Australija), uz odobrenje Južnopacifičkog okruga, pozvala ga je da govori o blagodati. Ova predavanja su zatim prenesena putem satelita na 180 lokacija širom okruga.

Godine 2002. Kevin Polson je pregledao ovu knjigu [izvršio recenziju knjige] (dostupnu na www.greatcontroversy.org). Slede neki od njegovih najvažnijih komentara.

Jensijeva knjiga je nesumnjivo doprinosila onome što bi moglo biti nazvano „saturacija blagodati (zasićenost blagodaću)“ u brojnim knjigama, propovedima, člancima, časovima subotnje škole i drugim aspektima savremenog Adventizma. Reč „blagodati“ sada se može takmičiti sa reči „odnos“ u popularnom rečniku (govoru) crkve... Nažalost, ipak, njegovoj knjizi o ovoj temi možda bi bolje pristajao naziv Samo pola blagodati...

Sledeći biblijski stihovi daju drugu polovinu blagodati, stihove koji nisu spomenuti u gotovo 300 stranica Jensijeve knjige. „A Bog je sposoban da učini da sva blagodat obilno siđe na vas, da vi, uvek imajući sve dovoljno u svemu, obilujete svakim dobrim delom.“ (2. Kor. 9:8) [Naravno da je sposoban, ali kao što je već rečeno najčešće to ne radi ili ne radi u meri u kojoj bi i On i mi želeli – zbog pominjane zloupotrebe blagodati, duhovne oholosti, oslanjanja na rad duha u čoveku (posvećenje) za spasenje...] ... „Ti dakle, sine moj, budi snažan u blagodati koja je u Hristu Isusu.“ (2. Tim. 2:1) „Jer blagodat Božija koja donosi spasenje javila se svim ljudima. Poučavajući nas da, odričući se bezbožnosti i svetovne požude, živimo trezno, pravedno i pobožno u ovom svetu.“ (Titu 2:11-12) [misli na stav, odnos prema tome bez obzira na uspešnost u sprovođenju toga, bitan je smer, želja, pobuda...] ... „Neka imamo blagodat, kojom možemo služiti Bogu prijatno s poštovanjem i božanskim strahom.“ (Jev. 12:28) ... [neka imamo promenjen odnos, stav prema svetu oko nas, a uspešnost će biti dobijena od Boga u meri u kojoj smo spremni da se ne uzoholimo zbog toga i ne zloutrebljavamo je, već se ponizimo...]

Zašto Yancey ne pominje Isusovu parabolu o čoveku koji je prodao sve što je imao da bi kupio polje sa skrivenim blagom (Mt. 13:44)? Ili trgovca koji je isto učinio kako bi kupio dragocenu biser (Mt. 13:45-46)?

[Kako zašto? Zato što je osobi kojoj je Hristos na prvom mestu sve ostalo manje važno i svega se odriče, kao Pavle: „jer sve držim za štetu prema prevažnome POZNAVANJU Hrista Isusa Gospoda svoga, koga radi sve ostavih, i držim sve da su trice (u grčkom tekstu je upotrebljena reč skubala koja znači izmet), samo da Hrista dobijem“ – Filibljanima 3,8 – zato što takvoj osobi to ne treba posebno napominjati niti je podsećati, a Jensi piše knjigu takvima i zašto bi im onda to pominjao?

To što je vas iz TPG-a zbog nečistih pobuda potrebno stalno podsećati na ove parabole – jer služite Bogu da bi svoju „dobrotu“, „svetost“, „posebnost, izuzetnost“, „odanost, vernost“... istakli, da bi pod plaštom staranja za odbranu Hristove časti stavili sebe na prvo mesto – ne znači da je potrebno i ostalim vernicima. Drugi imaju mnogo iskrenije i čistije namere, pobude. Eto zašto nije Jensi pominjao ove parabole.]

Šta je sa parabolom o talentima, u kojoj se marljivim korišćenjem Božijih darova odlučuje naša večna sudbina (Mt. 25:14-30)? ...

[SUDBINA SE NE ODLUČUJE MARLJIVIM KORIŠĆENJEM TALENATA VEĆ PRE SVEGA ODNOSOM PREMA GOSPODARU, GDE JE KORIŠĆENJE TALANATA, BEZ OBZIRA NA USPEŠNOST, SAMO POSLEDICA ODNOSA SA GOSPODAROM.

ZLI SLUGA JE IMAO POGREŠANU SLIKU O GOSPODARU, A TIME I POGREŠAN ODNOS IZ KOGA JE PROIZAŠAO I STRAH OD GUBITKA, PA SE NIJE NI USUDIO DA IH KORISTI – JASNO DA SLUČAJ ZLOG SLUGE NEMA NIKAKVE VEZE SA MARLJIVOŠĆU U KORIŠĆENJU TALENATA VEĆ POGREŠNIM ODNOSOM KOJI GA JE I BLOKIRAO DA KORISTI TALENTE.

A KRAJ PRIČE POKAZUJE DA GOSPODARU DOBITAK NIJE NI BIO BITAN, VEĆ ODNOS SLUGA PREMA NJEMU.]

U priči o bludnom sinu, ... Yancey ... (implicira) da pokajanje ili njegovo izostajanje nije imalo uticaja na oca u Isusovoj priči ...

[NARAVNO DA NIJE IMALO UTICAJA. UOSTALOM, SIN SE NIJE NI POKAJAO ZA ZLO KOJE JE UČINIO OCU, VRATIO SE KUĆI ZBOG INETERESA I SOPSTVENOG PREŽIVLJAVANJA JER JE BIO SIGURAN U OČEVU LJUBAV I PRIHVATANJE.

A SINOVLJEVO POKAJANJE ILI NEPOKAJANJE NIJE IMALO UTICAJA NA OCA JER GA JE OTAC BEZUSLOVNO VOLEO. ZAŠTO BI INAČE GLEDAO U DALJINU ISČEKUJUĆI... ? ZAŠTO BI POTRČAO KA SINU I ZAGRLIO GA DOK OVAJ NIŠTA NIJE NI IZUSTIO DA BI OTAC ZNAO DA LI SE SIN POKAJAO ILI NE?

KAKAV SI TI MANIPULATOR I PREVARANT! UPORNO I IZNOVA POKUŠAVAŠ, PA NEGDE I PROĐEŠ...]

Ipak, istina je da je sin napustio svinjac i svoj grešan život pre nego što ga je otac primio.

[JESTE NAPUSTIO SVINJAC I STARI ŽIVOT, ALI IZ KOJIH RAZLOGA, POBUDA!? NAPUSTIO JE ZBOG LIČNOG INTERESA – PUKOG PREŽIVLJAVANJA – A NE POKAJANJA, KAKO POKUŠAVAŠ DA SUGERIŠEŠ.

KO KAŽE DA GA JE OTAC ZBOG TOG „POKAJANJA“ PONOVO PRIHVATIO. VEĆ REKOH DA JE OTAC ZAGRLIO I PRIHVATIO SINA DOK OVAJ JOŠ NIŠTA NIJE NI REKAO DA BI OTAC MOGAO DA ZNA ZAŠTO JE SIN PONOVO TU.]

Ne čitamo da je otac otišao u grad gde se njegov sin zabavljao, izvinjavajući se zbog „legalističkih“ pravila koja su oterala sina, a onda mu ponudio bezuslovni poziv da se vrati, bez obzira na to kako je živeo

[NIJE OTIŠAO U GRAD DA GA ZOBVE NAZAD SAMO IZ DVA RAZLOGA – 1. JER JE ZNAO DA NEMA SVRHE DOK SIN SAM NE UVIDI POGREŠNOST SVOG IZBORA I 2. JER BI TIME BLOKIRAO SAM PROCES OTREŽNJENJA, PREISPITIVANJA KOD SINA].

Isus nije učio takvo jevanđelje, niti takvu izopačenost Božje blagodati.

[Isus je upravo učio takvo jevanđelje koje ti nazivaš izopačavanjem Božije blagodati! A jedini ko stvarno izopačava Božiju blagodat – i tako sotonski - si ti. Još drugima pokušavaš da pripišeš tvoja nedela, nečasne metode...]

Takođe, pominjući parabolu o sluzi kome je oprošteno deset hiljada talenata, Yancey ne spominje JASNO UČENJE Biblije da je oproštaj sluzi zavisio od njegove spremnosti da oprosti drugome... [Srđan: Evo sam se neizmerno mučio do sada, želeći da dovršim ovaj članak, ali ne mogu više... ekstremno je bolesno!!!]

[JASNO UČENJE? BOŽIJI OPROŠTAJ SA NJEGOVE STRANE NE ZAVISI NI OD ČEGA. ON JE DAT UNAPRED KAO PRAZAN ČEK (I TO KAO NASLEDNO PRAVO ROĐENJEM!), KAO ŠTO I KAŽE RIMLJANIMA 5,8-11!!! A TO DA LI ĆE NEKO DA TAJ NASLEDNI DAR OPROŠTENJA I SPASENJA ODBACITI ILI ĆE GA ZADRŽATI, JE NA SAMOJ TOJ OSOBI.

SUŠTINSKI, BOŽIJE OPROŠTENJE SA NJEGOVE STRANE NE ZAVISI NI OD ČEGA, ALI DELOTVORNOST, SPASONOSNA MOĆ TOG OPROŠTENJA ZAVISI OD SVAKE OSOBE PONAOSOB – TAČNIJE NJENOG IZBORA DA ZADRŽI ILI ODBACI TAJ NASLEDNI DAR!!!

ZNAČI, OPROŠTAJ GOSPODARA SLUZI U OVOJ PRIČI NIJE ZAVISIO OD NJEGOVE SPREMNOSTI DA OPROSTI DRUGIMA VEĆ OD NJEGOVOG ODNOSA PREMA GOSPODAROVOM OPROŠTAJU, A OPROŠTAJ DRUGIMA SAMO POKAZUJE KAKAV JE BIO ODNOS SLUGE PREMA OPROŠTAJU KOJI JE DOBIO – SLUGA GA NIJE NI ŽELEO, NIJE NI TRAŽIO, ON JE TRAŽIO DA DOBIJE PRILIKU DA VRATI DUG, TEKST TO JASNO KAŽE. I ZATO NIJE HTEO DA OPROSTI SVOM DRUGU DUŽNIKU JER JE OČEKIVAO DA I OVAJ NJEMU VRATI DUG KAO ŠTO JE ON PLANIRAO DA VRATI CEO DUG SVOM GOSPODARU.

UOSTALOM, NA KRAJU PRIČE JE REČENO, TAKO NI VAMA BOG NEĆE OPROSTITI (NEĆE MOĆI DA NJEGOV UNAPRED DATI OPROŠTAJ PROGLASI PUNOVAŽNIM, PRAVOSNAŽNIM!!!) AKO OD SRCA, NAGLAŠAVAM – OD SRCA – NE OPROSTITE SVOJIM DUŽNICIMA.

OD SRCA ZNAČI BEZ OBZIRA NA TO DA LI ĆE SE DUŽNICI POKAJATI I IZVINITI ILI NE. A REČI: „NI VAMA BOG NEĆE OPROSTITI“ NISU DOSLOVNOG VEĆ PRENOSNOG ZNAČENJA AKO SE GLEDA KONTEKST CELE PRIČE I PISMA – PRECIZNIJE BI BILO REČENO: TAKO NI BOŽIJI OPROŠTAJ VAMA NEĆE IMATI SVRHU NITI BITI DELOTVORAN I SPASONOSAN, PRAVOSNAŽAN... AKO NI VI NE OPROSTITE SVOJIM DUŽNICIMA BEZ OBZIRA DA LI SE ONI KAJU ILI NE. O TOME SE RADI IZVRTAČI LEGALISTIČKI!!!]

(Yancey) piše: „ISUSOVO CARSTVO NAS POZIVA NA DRUGAČIJI PUT, JEDAN KOJI NE ZAVISI OD NAŠEG UČINKA, VEĆ OD NJEGOVOG. NE MORAMO DA POSTIGNEMO, SAMO DA SLEDIMO. ON JE VEĆ ZA NAS IZVOJEVAO SKUPU POBEDU BOŽJEG PRIHVATANJA“ (str. 72)

[JENSI, ALELUJA ZA OVAKVE REČI!!!]

... NA JEDNOM MESTU ODOBRAVA CITAT NEKOGA KO GOVORI O „BOŽJOJ BEZUSLOVNOJ BLAGODATI I OPROŠTENJU“ (STR. 15), KAO I DRUGOG KOJI INSISTIRA DA BLAGODAT DOLAZI „BEZ IKAKVIH USLOVA (OBAVEZA),“ NE ZAHTEVAJUĆI „NIŠTA OD NAS OSIM DA JE DOČEKAMO S POVERENJEM I PRIZNAMO S ZAHVALNOŠĆU“ (STR. 26) ...

[ALELUJA!!! SLAVA BOGU ZA OVAKVO TUMAČENJE RADOSNE VESTI!!! NASUPROT UBEDLJIVO NAJGOROJ VESTI KOJU SAM SLUŠAO 30 GODINA OD OVIH BOLESNIH LEGALISTA!!!]

Poput većine evangeličkog protestantizma, KAO I NEKIH UNUTAR ADVENTIZMA

[slava Bogu za te još uvek ultra retke u adventizmu, oni su so adventizma koja ga štiti od potpunog zastranjenja, bez njih bi adventizam bio najcrnji kult i sektaštvo u ruhu hrišćanstva, bio bi gori od otvorenog nju ejdža, satanizma gde osoba bar zna gde je, u šta veruje i šta radi i može da napravi odluku da izađe, a u metodističkom (legalističkom) adventizmu osoba sebe zavarava i obmanjuje misleći da je Bogu po volji, da je posebno ugodna i na najboljem mogućem putu za nebo, da je bogata, da joj ništa ne treba, da je sveta... a u stvari ne zna da je duhovno slepa, gola, bosa... to je adventizam bez evangelika u njemu!

Onda kada se u adventizmu pojavio Andreasen, koji je dotadašnji – ionako preko svake mere – najcrnji legalizam (slobodno reći najgoru verziju metodizma) doveo da najmračnijeg i najpodmuklijeg sotonskog nivoa prevare i samoobmane, Bog je podigao ljude kao što su Edvard Hepenstal, Dezmond Ford, Robert Brinsmed, a kasnije i ljude kao što su Moris Venden, Džek Sekvera, a u novije vreme već dosta njih da bi bili posebno izdvojeni, da ga vrate na put koji je Luter zacrtao 5 vekova pre toga.],

YANCEY ZAGOVARA DOKTRINU SPASENJA ZASNOVANU NA „KIŠOBRANSKOM“ SHVATANJU BOŽJEG OPROŠTENJA, STREHI KOJA NAVODNO [samo za legaliste je „navodno“, za nas ostale je itekako stvarno!!!] POKRIVA PROŠLE, SADAŠNJE I BUDUĆE GREHE—SVE ODJEDNOM...

[Srđan: Naravno, jer jedino dobrota tj. blagodat Božja na pokajanje vodi. Dok vas goni ništa drugo do strah! I vi verujete u Boga, i drhtite!!]

Yancey, kao i mnogi drugi, ne pravi nikakvu razliku između onoga što mi činimo svojom snagom i onoga što posvećeni hrišćanin čini Božjom snagom... „ISUS JE NEPOGREŠIVO IZJAVIO DA JE BOŽJI ZAKON TOLIKO SAVRŠEN I APSOLUTAN DA NIKO NE MOŽE POSTIĆI PRAVEDNOST. ALI BOŽJA BLAGODAT JE TOLIKO VELIKA DA NE MORAMO“ (str. 210) ...

[NE MORAMO!!! ŠTO NE ZNAČI DA BOG NIJE U STANJU DA TO IZVEDE KROZ NAS, ALI NIJE OBAVEZA – TO JE SAMO ZA ONE KOJI SE ZBOG TOGA NEĆE UZOHOLITI, A TAKVIH JOŠ UVEK NI NA VIDIKU LJUDSKIM OČIMA!

NE PRAVI RAZLIKU „između onoga što mi činimo svojom snagom i onoga što posvećeni hrišćanin čini Božjom snagom“ JER TO JE SAMO LEGALISTIČKI IZGOVOR DA „SVECI POSLEDNJE GENERACIJE“ UZDIGNU SEBE, SVOJE ZASLUGE I UGRADE SEBE, SVOJE VELIKO „JA“ U SPASENJE, POD IZGOVOROM STRANJA ZA ODBRANU BOŽIJE ČASTI – TO JE NAJPODMUKLIJE LEČENJE KOMPLEKSA NIŽE VREDNOSTI DOKAZIVANJEM DA SU BOLJI, DOSTOJINIJI, BOGU UGODNIJI... OD OSTALIH.

A AKO NIJE TAKO, ONDA NEKA ODGOVORE NA PITANJE: AKO TO BOG BEZ IKAKVOG NAŠEG DOPRINOSA, ZASLUGA, UČEŠĆA, IZBORA... ČINI KROZ NAS, ZAŠTO ONDA NE UČINI KROZ SVE OSTALE LJUDE NA SVETU?

VEROVATNO ĆE REĆI: PA ZATO ŠTO MU ONI NE DOZVOLJAVAJU. SAD SLEDEĆE PITANJE ZA NJIH: DA LI ONI KOJI TO DOZVOLJAVAJU BOGU SAMIM TIM ŠTO MU DOZVOLJAVAJU IPAK IMAJU ODREĐENO UČEŠĆE, DA NE KAŽEM DOPRINOSE, ZASLUGE, IZBOR... U SVEMU TOME? A ONDA ĆE ONI REĆI: PA TO JE OD BOGA! A JA IH OPET PITAM: PA AKO JE OD BOGA, ZAŠTO TO BOG ONDA NE DA SVCIM OSTALIMA? A ONDA ĆE ONI OPET REĆI: ZATO ŠTO ONI NEĆE, JEDNOSTAVNO TO NE ŽELE – VIŠE VOLE GREH OD BOGA? REĆI ĆU IM: DOBRO, SLAŽEM SE SA TIM, ALI ZAR NE VIDITE DA NAŠ IZBOR NAŠA VOLJA – KOLIKO GOD DA SU PODSTAKNUTI OD BOGA IPAK NA KRAJU ZAVISE OD NAŠEG SOPSTVENOG, LIČNOG IZBORA? I ZAR NE VIDITE DA TAJ IZBOR KOJI JE LIČNA ODLUKA SVAKE OSOBE PREDSTAVLJA ONO ŠTO RAZIKUJE SPASENE OD IZGUBLJENIH?

I ZAR NE VIDITE DA NA TAJ NAČIN IZBOR NEKE OSOBE DA DOZVOLI BOGU DA DELUJE KROZ NJU IPAK, NAGLAŠAVAM IPAK!!! PREDSTAVLJA UČEŠĆE, DOPRINOS, ZASLUGE OSOBE ZA POSVEĆENJE!?

NA KRAJU PITANJE ZA NJIH: DA LI VAM JE SADA KONAČNO JASNIJE ZAŠTO I PO PISMU I PO TUMAČENJU EVANGELIKA U PROTESTANTIZMU, POSVEĆENJE TJ, ONO ŠTO BOG ČINI U NAMA, A S OBZIROM DA TU IMA I NAŠEG UČEŠĆA TJ. ZASLUGA, NIKAD, ALI NIKAD!!! NE MOŽE BITI USLOV SPASENJA!?!?!? DA LI TO KONAČNO VIDITE, SHVATATE, RAZUMETE!?

ZNAČI, NIKO NIJE PROTIV POSVEĆENJA, ČAK NIKO NIJE PROTIV SAVRŠENSTVA... ALI SMO SVI PROTIV POSTAVLJANJA TOGA KAO USLOPA SPASENJA.

I OPET KAŽEM: U POSTAVLJANJU POSVEĆENJA I SAVRŠENSTVA KAO USLOVA SPASENJA SE KRIJE OHOLOST, LEČENJE KOMPLEKSA NIŽE VREDNOSTI KROZ DOKAZIVANJE DA SMO BOLJI, VREDNIJI, ZASLUŽNIJI, UGODNIJI, DOSTOJINI... OD DRUGIH! ZAR TO KONAČNO NIJE JASNO JEDNOM ZA SVAGDA!?]

„NAŠA LJUDSKA SUDBINA NA ZEMLJI JE DA OSTANEMO NESAVRŠENI, NEPOTPUNI...“ (str. 273).

[NE SLAŽEM SE – MISLIM DA JE MOGUĆE DOZVOLITI BOGU DA RAZVIJE ILI DA SAVRŠENSTVO ODNOSA, STAVOVA, POBUDA, ŽELJA, NAMERA... MOŽDA ČAK I SPOLJAŠNJIH DELA.

ALI ČAK I DA JE MOGUĆE, TO NIKAD NIJE USLOV SPASENJA!!!!!!!!

TO JE SAMO ZA „ELITU“ NAJPONIZNIJIH, KAO ŠTO JE BIO MOJSIJE, A NIKAKO ZA „SVECE“ TPG-a I DRUGE LICEMERE, FARISEJE, KOMPLEKSAŠE, UMIŠLJENE „PRAVEDNIKE“ ... I OSTALE OHOLE OSOBE!]

NA JEDNOM MESTU YANCEY PIŠE DA JE ISUS ZAMENIO KATEGORIJE „PRAVEDNIH“ I „KRIVIH [NEPRAVEDNIH]“ S „GREŠNICIMA KOJI PRIZNAJU“ I „GREŠNICIMA KOJI PORIČU“ (str. 182) ...

[KROZ HRISTOVU ZAMENIČKU ŽRTVU, NJEGOVO POISTOVEĆIVANJE SA NAMA I NAŠE SA NJIM KROZ OPRAVDANJE VEROM, MI SMO PROGLAŠENI PRAVEDNIM I BOG NAS GLEDA KAO PRAVEDNE, UMESTO NAS VIDI SVOG HRISTA, KAO DA NIKAD NISMO UČINILI GREH.

I ONDA JE JASNO ZAŠTO SU PRAVEDNI ONI GREŠNICI KOJI PRIZNAJU – BIVAJU OPRAVDANI, A ZAŠTO SU KRIVI (NEPRAVEDNI) ONI GREŠNICI KOJI PORIČU SVOJ GREH I KRIVICU – ONI ODBACUJU DAR OPRAVDANJA I SVOJ NOVI STATUS U HRISTU KAO PRAVEDNIH LJUDI U BOŽIJIM OČIMA.

ŠTA JE SAD TU DENISU PRIBU SPORNO? A, DA! SETIO SAM SE! SPORNO MU JE ŠTO SU ZA NJEGA PRAVEDNI NE ONI KOJI SU SAMO OPRAVDANI, NEGO KOJI SU I UČINJENI PRAVEDNI – NE SAMO U BOŽIJIM OČIMA VEĆ I LJUDSKIM OČIMA – I KOJI SU U POSVEĆENJU STIGLI DO SAVRŠENSTVA! BEZGREŠNOG SAVRŠENSTVA!]

Činjenica je da, ako se prihvati doktrina bezuslovnog oproštaja i njen „Sijamski blizanac“—da se greh ne može pobediti čak ni Božjom silom/snagom—svi aspekti hrišćanskog života će patiti...

[Zašto bi patili? Po kojoj logici? Hrišćanski život i sami hrišćani pate zbog legalizma koji ljude prisiljava na dobra dela, koji iznuđuje poslušnost iz pogrešnih pobuda, a pravo evanđelje oslobađa za dobrovoljnu i od srca, tj. spontanu, željnu, poslušnost iz pravih pobuda, koliko god bila nesavršena!]

Jensijeva knjiga nudi čitaocu polovično evanđelje—oslobođenje od krivice bez oslobođenja od greha.

[Pa kako mu ne nudi slobodu od greha? Jevanđelje koje Jensi zagovara U POTPUNOSTI oslobađa od greha u vidu POGREŠNOG STAVA, ODNOSA, a postepeno i od greha kao spoljašnjih dela! Zašto to uporno previđaš, nipodaštavaš, poričeš?

Zašto tako izvrćeš, lažeš, šteluješ izjave da bi lažno opovrgao nekog i optužio ga? UPRAVO SA OSLOBOĐENJEM OD NAMETNUTE, PRISILNE POSLUŠNOSTI, KAO I OSLOBOĐENJEM OD KRIVICE ZBOG NENAMERNIH, NEVOLJNIH PADOVA IZ SLABOSTI DOLAZI MOGUĆNOST STVARNE, DRAGOVOLJNE POSLUŠNOSTI IZ ISKRENOG NEUSILJENOG SRCA!!!

Baš kao što je i Martin Luter maestralno objasnio na početku svog Predgovora Poslanici Rimljanima, NEMA PRAVOG OSLOBOĐENJA OD GREHA BEZ OSLOBOĐENJA OD KRIVICE I POGREŠNIH POBUDA!!! [Srđan: DA!!!]

BOGU NE TREBA IZNUĐENA POSLUŠNOST, MRSKA MU JE. BOGU JE NAJBITNIJE OSLOBOĐENJE OD GREHA KAO STAVA, OD ODNOSA PREMA GREHU KAO NEČEMU DOBROM, POŽELJNOM... A USPEŠNOST U SPROVOĐENJU NOVOG STAVA MU NIJE TOLIKO VAŽNA JER RAZUME NAŠE SLABOSTI I DAĆE NAM POBEDU ONDA KADA JE NEĆEMO ZLOUPOTREBITI (OHOLOST ZBOG POBEDE, NIPODAŠTAVANJE ONIH KOJI PADAJU ILI BILO ŠTA DRUGO.

A SA NOVIM TELOM, VIŠE UOPŠTE NEĆE NI BITI BILO KAKVIH SLABOSTI KOJE IZAZIVAJU NENAMERNE GREHE.]

Samo pola blagodati

[To je tvoje mišljenje, koje je plitko, tendenciozno, pogrešno... zbog svega prethodno objašnjenog].

Isus je predstavio puno evanđelje iz Pisma u jednoj vrlo kratkoj rečenici, izrečenoj preljubnici bačenoj pred Njegove noge: „Ni ja te ne osuđujem; idi i ne greši više“ (Jn. 8:11).

[DA, ALI NE TAKO KAO ŠTO TI DENISE TUMAČIŠ – USMERENO PRE SVEGA NA SPOLJAŠNJA DELA! ONO KAKO U OVOM TRENUTKU JA VIDIM, KAKO TUMAČIM TU HRISTOVU IZJAVU JE:

„IDI I VIŠE NE GREŠI PRVO U SMISLU GREHA KAO STAVA, ODNOSA PREMA NJEMU – ZNAČI, IDI I VIŠE NEMOJ IMATI STAV DA JE GREH U REDU, DA JE TO NEŠTO DOBRO, POŽELJNO... A KROZ ODNOS SA MNOM, KROZ UPOZNAVANJE MENE, DAĆU TI I SILU DA TO NE UČINIŠ NI U OBLIKU SPOLJAŠNJIH DELA.

ZA MENE NIJE PROBLEM NI AKO PONOVO PADNEŠ I OPET UČINIŠ PRELJUBU IZ SLABOSTI (ZA LJUDE JESTE, ONI ĆE TE KAMENOVATI).

ZA MENE NIJE PROBLEM PA ČAK I AKO PRELJUBU UČINIŠ NAMERNO ALI NE OKORIŠ U TOM POGREŠNOM STAVU I PRAKSI VEĆ SE POKAJEŠ I POŽELIŠ PROMENU.

ZA MENE NIŠTA OD TOGA NIJE PROBLEM SVE DOK IMAŠ STAV DA TO NIJE DOBRO I ŽELIŠ DA SA TIM U SVOM ŽIVOTU ZAVRŠIŠ JEDNOM ZA SVAGDA, JER JA DOTLE IMAM PUNO PRAVO DA TE DRŽIM POD KIŠOBRANOM BLAGODATI.

MENI SU PRE SVEGA BITNE POBUDE, STAVOVI, ŽELJE, NAMERE, TEŽNJE, STREMLJENJA, ODNOSI... A ZA SPOLJAŠNJA DELA SE NE BRINI, ONA SU MOJ PROBLEM AKO FOKUSIRAŠ NA MENE I ODNOS SA MNOM.“

TAKO JA U OVOM TRENUTKU VIDIM, RAZUMEM, TUMAČIM HRISTOVU IZJAVU: „IDI I VIŠE NE GREŠI“.]

Jensijeva knjiga fokusira se na prvu polovinu ove rečenice. Drugu polovinu ignoriše.

[Ne ignoriše! Već sam objasnio. Samo ću ponoviti (jer i ti koristiš taj metod) da kad kaže: „Idi i više ne greši“, Bog Hristos pre svega misli da ide i odrekne se stava da je greh u redu i ne čini više ga namerno, voljno, kao nešto što je dobro i poželjno, a ne misli na grešenje iz slabosti.

NEČINJENJE GREŠNIH DELA ĆE SPONTANO, AUTOMATSKI SLEDITI TAKAV STAV U ONOJ MERI U KOJOJ JE U ODREĐENOM TRENUTKU I OKOLNOSTIMA MOGUĆE POBEDITI NASLEĐENE I STEČENE SKLONOSTI, ZAVISNOSTI... A BOG DAJE I SILU ZA TAKO NEŠTO, ALI NE UVEK TRENUTNO I U POTPUNOSTI! JER LJUDI BI SE POČELI OSLANJATI NA USPEŠNOST U POSLUŠNOSTI ZA SVOJ STATUS PRED BOGOM I SPASENJE, POČELI BI UZDIZATI SEBE I NIPODAŠTAVATI SLABIJE KOJI PADAJU... ZATO BOG DAJE POBEDU TEK ONDA KADA NEĆE BITI ZLOUPOTREBLJENA NA BILO KOJI NAČIN.]

Zaista je alarmantno koliko se mnogo adventista sedmog dana dalo zarobiti ovom knjigom i njenim autorom.

[Nije alarmantno nego je izuzetan razlog za radost! Ono što je zaista alarmantno je koliko se adventista dalo zarobiti užasnom metodističkom legalističkom teologijom – posebno njenim vrhuncem, njenim krajnjim, najpodlijim, najsotonskijim, najrazornijim i najsmrtonosnijim oblikom iza koga nema dalje – teologijom poslednje generacije.]

Da oni koji su nekada bili „narod Knjige“ dozvole da nepogrešivi standard Biblije postane talac ukrašenih reči i emotivnih priča, predstavlja krizu ogromnih razmera... Jensijeva knjiga je otkrivajući komentar o neprekidnom padu protestantskog Vavilona...

[Rekao bih suprotno: Da oni koji su nekada bili „narod Knjige“ dozvole da nepogrešivi standard Biblije postane talac „proročice“ i teologije poslednje generacije, predstavlja krizu ogromnih razmera... adventizam koji prihvata „proročicu“, posebno TPG, otkriva priču o neprekidnom padu legalističkog Vavilona u protestantizmu, oličenom u Vesliju, metodizmu, metodističkom adventizmu...]

Ali, ako, kako kaže Elena Vajt, ne „propovedamo Hrista u zakonu“ (RH, 11. mart 1890), ni jedno ni drugo neće biti pravilno shvaćeno.

[Šta je ona!? Autoritet ravan Pismu? Nije ni za one koji još uvek veruju u njene spise. A za ostale... njima je već poznato dovoljno u vezi njenog rada... IPAK, OVDE JE DOBRO PLAGIRALA TUĐU MISAO! I LEGALISTIČKA ĆORAVA KOKA PONEKAD NAĐE ZRNO.

Propovedati Hrista u zakonu znači shvatiti zakon kao staratelja koji nas vodi Hristu da u Njemu budemo opravdani i spaseni, a ne onome što On čini u nama i kroz nas kao posledici tog opravdanja i spasenja. Ako je to mislila, dobro je mislila. Ako nije, onda je prepisala dobru misao i ne znajući njenu pravu suštinu – u tom slučaju slučajno je ubola.]

Isti Isus koji je rekao: „Po tome će svi znati da ste moji učenici, ako ljubav imate među sobom“ (Jovan 13:35), takođe je izjavio: „Ako ostanete u mojoj reči, zaista ste moji učenici“ (Jovan 8:31). „Ljubav je ispunjenje zakona“ (Rim. 13:10) jer jedino kada je zakon ispunjen možemo biti sigurni da je prava ljubav prisutna.

[Treba li da te podsetim na definiciju ljubavi iz 1. Korinćanima 13. poglavlja? U tom tekstu se vidi da je svaka prava ljubav bezuslovna. Takva je i Božija ljubav. A ti sve vreme uporno pričaš o Božijoj ljubavi i izgibe dokazujući i prikazujući je kao krajnje uslovnu!? Da li uopšte i znaš o čemu pričaš? Da li si svestan šta pričaš i kako prikazuješ Božiju ljubav na koju se pozivaš da opravdaš tvoje bolesne legalističke stavove?

Ti sudiš o pobudama na osnovu posledica a ne gledaš pobude. I ne možeš da ih vidiš, kao i bilo ko od nas jer samo Bog vidi pobude. Po tvojim merilima bi i fariseji bili puni ljubavi jer su spolja bili beseprekorni. Užas!]

Novi savez blagodati, identičan kroz celo Pismo i nikada pomenut u Jensijevoj knjizi, definiše suštinsku srž hrišćanskog odnosa s Bogom: „Zakon ću svoj staviti u njihovu unutrašnjost i upisaću ga u njihova srca; i biću im Bog, a oni će biti moj narod“ (Jeremija 31:33).

[SUŠTINSKA SRŽ HRIŠĆANSKOG ODNOSA SA BOGOM NIJE ČAK NI UPISIVANJE ZAKONA U LJUDSKA SRCA, PREOBRAŽAJ... TO JE SAMO POSLEDICA!

SUŠTINA, SRŽ ODNOSA ČOVEKA I BOGA JE KRAJNJA BLISKOST, POZNAVANJE (DA TE PODSETIM NA JOVAN 17,3), A SVE OSTALO, KAO POVERENJE, PREDANJE... SU SAMO SPONTANE I PRIRODNE, NEIZNUĐENE POSLEDICE (KOJE BI TI DA IZNUDIŠ A SAMIM TIM I BLOKIRAŠ NJIHOVO POJAVLJIVANJE NELOGIČNIM PRAVLJENJEM USLOVA OD NJIH).

NOVI ZAVET DEFINIŠE ODNOS SA BOGOM PRISTUPOM NJEMU KROZ BESPLATNU BLAGODAT (NEZASLUŽIVU MILOST I NAKLONOST) A NE KROZ UČINAK, USPEŠNOST, POSVEĆENJE. SAMO TADA POSTOJE PREDUSLOVI ZA JEDAN SPONTAN, VOLJAN, ŽELJEN, SLOBODAN ODNOS SA BOGOM BEZ IKAKVE PRINUDE, PRISILE, STRAHA, NAMETANJA...

Znači, upisivanje zakona u ljudska srca –DA!!! Ali NIKAKO I NIPOŠTO U SMISLU U KOM TI SHVATAŠ to upisivanje zakona u ljudska srca, umove - KAO USLOVA SPASENJA, KAO PRVO ČINJENJE ČOVEKA PRAVEDNIM, POSVEĆIVANJE, PREOBRAŽAVANJE DA BI GA TEK ONDA OPRAVDAO, PROGLASIO PRAVEDNIM I SPASAO! TO NIKAKO, NIPOŠTO!!!

Nego je taj stih iz Jeremije, kao i paralelni iz Jezekilja 36. poglavlja, Rimljanima 10... tu da prikaže posledice opravdanja i spasenja, ako osoba istraje u jednom najbliskijem odnosu sa Bogom!

Kao i u skoro svim tvojim prethodnim argumentima, i ovde si pomešao uzrok i posledice: opravdanje spasenje kao uzrok i posvećenje kao posledice.]

NADAHNUTI POSTSCRIPT

Niko ne mora propustiti priliku da u svojoj sferi dostigne savršenstvo hrišćanskog karaktera. [opet pogrešan fokus na posledice, plodove umesto na uzrok!!!]

Kroz žrtvu Hrista obezbeđeno je da vernik primi sve što je potrebno za život i pobožnost.

[Da, obezbeđeno je spasenje samo opravdanjem i rasterećenje od neizvesnosti, straha, stalne zabrinotosti... zbog pitanja: da li sam dovoljno dobar da budem prihvaćen i spasen?“ što otvara put za delovanje Božije blagodati u vidu preobražaja i spoljašnjih dela]

Bog nas poziva da dosegnemo standard/merilo savršenstva i postavlja pred nas primer Hristovog karaktera.

[Nikako! Potpuno pogrešan fokus na plodovima koji blokira! Bog nas poziva na najbliskiji odnos sa Njim, ostalo su posledice i Njegova briga i odgovornost!]

U Njegovoj ljudskosti [ljudskoj prirodi], usavršenom životom neprekidnog otpora zlu, Spasitelj je pokazao da kroz saradnju sa Božanstvom ljudi mogu u ovom životu dostići savršenstvo karaktera.

[moguće, ali nije uslov!!!!!!!!!!!!!!!!!! To je pogrešan fokus! To je moguće dobiti od Boga jedino ako fokus nije na tome već na Hristu i znajući da to nije uslov, inače dolazi blokada, da ne objašnjavam sad psihološke mehanizme, urađeno je to mnogo puta do sada!!!!]

Ovo je Božije uveravanje za nas da i mi možemo postići potpunu pobedu...

[x puta moram da ponovim zbog ovakvih izjava, stalno i uporno – baš kao što i oni ponavljaju njihove legalističke izjave stalno i iznova: možemo, ali to nije prvi cilj! Glavni cilj je, bliskost sa Bogom, najbliskiji odnos sa Njim, sve ostalo je sporedno i isključivo je posledica.

Ali vi što želite da lečite komplekse niže vrednosti želite da ustvari pokažete kako ste uspešniji, pravedniji, savršeniji, Bogu ugodniji... od drugih, I ZATO STAVLJATE TAJ FOKUS NA PLODOVE ZA KOJE MISLITE DA VAS SAME I VAŠE POŠTENJE, VAŠU TAKOZVANU BRIGU ZA BOŽIJU ČAST I DELO, UZDIŽU IZNAD DRUGIH. Užas užasa!!!]

Svetost za koju Božja reč izjavljuje da čovek MORA IMATI PRE NEGO ŠTO BUDE SPASEN, rezultat je delovanja božanske blagodati dok se on pokorava disciplini i obuzdavajućem uticaju Duha istine.

[ZNAČI PO „PROROČICI“ OSOBA MORA IMATI PREOBRAŽAJ, POSVEĆENJE PRE SPASENJA.

AKO TO NIJE METODIZAM, AKO TO NIJE RIMOKATOLICIZAM, AKO TO NIJE LEGALIZAM, AKO TO NIJE LAŽNO JEVANĐELJE, NE ZNAM ONDA ŠTA JE. ALI RADOSNA VEST SIGURNO NIJE!

Pripisana Hristova svetost, pripisana kroz opravdanje i pomirenje, a ne ona ostvarena kroz posvećenje je ono što OSOBA MORA IMATI pre nego što bude spasena!!!!!!!!!! Samo tu svetost Božija reč zahteva za spasenje „draga proročice“]

Čovekova poslušnost može biti usavršena samo tamjanom Hristove pravednosti, koja ispunjava svaki čin poslušnosti božanskim miomirisom. Uloga hrišćanina je da istraje u prevazilaženju svake mane...

[Da istraje u odnosu sa Bogom, a ne posledicama tog odnosa, posledice, plodove prepušta Bogu. Kao što je i sama jednom rekla, prepisala odnekud:

„Istina je da će ljudi reći da si previše uzbuđena, da pridaješ previše značaja ovome i da ne razmišljaš dovoljno o zakonu. [Kažu] „Sada moraš više da misliš o zakonu (da se fokusiraš na zakon). Nemoj stalno da posežeš (težiš) za ovom pravednošću Hrista, već izgrađuj/izvršavaj zakon.“ (’build up the law’ – u ovom kontekstu ’build up the law’ označava proces produbljivanja razumevanja i primene Božjih zapovesti u svakodnevnom životu vernika – znači, usmeravanje srca i uma ka Božjim zapovestima, kao i podsticanje na njihovu primenu u svakodnevnom životu.) NEKA SE ZAKON BRINE SAM O SEBI. MI SMO SE BAVILI ZAKONOM DO TE MERE DA SMO POSTALI SUVI KAO GELVUJSKA BRDA, BEZ ROSE I KIŠE. VERUJMO U ZASLUGE ISUSA HRISTA IZ NAZARETA.“ (6LtMs, Ms 10, 1890, par. 24)

Usput, eto i hiljaditog dokaza da je prepisivala jer njene izjave su izuzetno protivrečne što pokazuje da nije najbolje razumela suštinu toga što je pisala, ako je uopšte i razumela, već da je pratila popularne trendove koji su tada vladali prilagođavajući im se (kao na primer kada je neposredno pre 1888. počela da prati trend koji su postavili Vagoner i Džons sa pokušajima da u legalistički adventizam unesu opravdanje jedino verom).

Jednostavno, ako neko hoće plod jabuke fokusira se na koren i stablo a ne sam plod i plod spontano dolazi – u svoje vreme, na Bogom predviđen način!]

Predivna je nada pred vernikom dok napreduje verom ka visinama hrišćanskog savršenstva. (Dela apostola, str. 530-533)

[Fokus gospođo! Dok vernik napreduje u najbliskijem odnosu sa Bogom koji ima kao spontanu, nenametnutu posledicu visine hrišćanske zrelosti, ne savršenstva, i sami ste pričali da potpuno savršenstvo ni u večnosti neće biti dostignuto.

ALI KO O ČEMU NEGO „SVECI“ O POSVEĆENJU I SAVRŠENSTVU, KURVA O POŠTENJU, VOJNIK O SKRAĆENJU...]

Dok um prebiva na Hristu, karakter se oblikuje prema božanskoj slici... Mi razmatramo Njegov karakter, i tako On ispunjava sve naše misli. Njegova ljubav nas obuhvata... Njegova slika se utiskuje u oko duše i utiče na svaki deo našeg svakodnevnog života, omekšavajući i savladavajući celokupnu našu prirodu... Postajemo preobraženi u karakteru; jer srce, duša i um osvetljeni su odrazom Onoga koji nas je voleo i dao sebe za nas. Ponovo, ovde je ostvarenje ličnog, živog uticaja koji prebiva u našim srcima verom... Isus je za nas stalno prisustvo, koje upravlja našim mislima, idejama i delima... Isus Hristos je za nas sve—prvi, poslednji i najbolji u svemu; On je osnova i suština celokupnog našeg bića. (Saveti mladima, str. 159-161)

[ne znam odakle je ovo prepisala, mrzi me da tražim u knjizi The White lies ili u izveštaju Fred Veltman-a, ali ovo stoji. Moram priznati da je ponekada znala da ubode pravu stvar, POSEBNO ONDA KADA JE TVRDILA DA JE PRIPISANA PRAVDA SVE (NE SAMO DA SE SA TIM IZJAVAMA SLAŽEM NEGO NE MOGU NAGLASITI DOVOLJNO KOLIKO JEDINO TAKVE NJENE IZJAVE PODRŽAVAM!!!).

ŠTETA ŠTO JE TO NEUPOREDIVO REĐE TVRDILA OD ONOGA U NJENIM PROTIVUREČNIM IZJAVAMA, KADA I POSVEĆENJE U SMISLU PREOBRAŽAJA KARAKTERA SMATRA USLOVOM SPASENJA.

Inače, evo njene izjave da nam se i Hristov karakter pripisuje, a ne samo poslušnost. E to je jevanđelje!!!

„HRISTOS NAM PRIPISUJE SVOJ BEZGREŠNI KARAKTER, I PREDSTAVLJA NAS OCU U SVOJOJ ČISTOTI“. (EGW, RH 12. jula 1892, par. 5)

ALI S OBZIROM NA NJENE NEBROJENE PROTIVUREČNE IZJAVE I IZRAZITU BROJČANU PREDNOST LEGALISTIČKIH IZJAVA NIŠTA MANJE NI POSLE 1888., MOGU SA PUNOM SIGURNOŠĆU DA ZAKLJUČIM DA NIJE NI RAZUMELA SUŠTINU.]

Neprestanim naporom mi održavamo pobedu nad iskušenjima sotone...

[Neprestanim naporom u vezi čega? Da pobedimo ili da imamo blizak odnos sa Bogom. Plus, opet pogrešan i blokirajući fokus na plodovima umesto uzorku...]

Niko neće biti uzdignut bez odlučnog, istrajnog napora u sopstvenom životu...

[Opet pitam: naporom u vezi čega, gospođo?]

Postoje nasledne i gajene sklonosti zlu koje MORAJU BITI NADVLADANE... MI MORAMO formirati navike razmišljanja koje će nam omogućiti da se odupremo iskušenju. MI MORAMO naučiti da gledamo ka gore...

[Evo odgvora u vezi čega: da mi pobedimo grešne sklonosti ka zlu, da mi formiramo navike razmišljanja, da mi naučimo da gledamo ka gore... I svuda „MI MORAMO“. I onda neko kaže da to nije legalizam, opravdanje delima, pristup Bogu kroz uspešnost, učinak... DA TO NIJE POGREŠAN FOKUS NA POSLEDICAMA UMESTO UZROCIMA... PA KAKO MOGU TAKO DA KAŽU?

TEK NA TREĆEM MESTU JE REKLA „MI MORAMO NAUČITI DA GLEDAMO KA GORE“ ŠTO JE JEDINO TAČNO. ALI TEK NA 3. MESTU!!! OČIGLEDNO DA ONA NIJE IMALA POJMA O ČEMU PRIČA NEGO JE ZBRDA ZDOLA NABACIVALA SVE ŠTO JOJ PADNE NAPAMET, KAO I U OGROMNOJ VEĆINI SVOJIH TEKSTOVA, STAVLJAJUĆI U ISTU REČENICU MEĐUSOBNO PROTIVUREČNE, POTPUNO ISKLJUČIVE STVARI...

ALI DŽABA KAD „BRANITELJI“ LIKA I DELA „PROROČICE“ (od kojih sam bio jedan od najrevnijih) NE ŽELE DA TO VIDE (kao što ni ja nisam hteo preko 20 godina dok me taj legalizam nije skoro potpuno uništio! Čak 3 puta!!! – tako da drugima više i ne zameram kad se setim sebe i svog primera).]

Oluja dolazi, nemilosrdna u svom besu. Jesmo li spremni da je dočekamo?... Potrebno nam je sada mač Gospodnji da prodre do same duše i srži telesnih požuda, apetita i strasti... „Kao što je Onaj koji vas pozva svet, budite i vi sveti u svakom načinu života; jer je zapisano: Budite sveti, jer sam ja svet“ (1. Petrova 1:15-16). Sada je vreme za ozbiljne napore da nadvladamo prirodne sklonosti telesnog srca... [opet pogrešan fokus...] Samo kada shvatimo svoju potpunu nemoć i odreknemo se svakog oslanjanja na sebe, možemo se osloniti na božansku snagu... Sva naša dobra dela zavise od sile izvan nas samih [opet iznova pogrešan fokus...]; stoga mora postojati neprekidno traganje srca za Bogom... [E OVO JE VEĆ PRAVI FOKUS! ALI OPET NA 3. MESTU I NESPOJIV I NEPOMIRLJIV SA PRETHODNA DVA...] Opasnosti nas okružuju; i sigurni smo samo dok osećamo svoju slabost i čvrsto se verom držimo našeg moćnog Osloboditelja. (Svedočanstva, tom 8, str. 313-316)

Predstavljam ove izjave kao istinsko jevanđelje Isusa Hrista.

[blago tebi ako ti je ovo pravo jevanđelje! Izmešana istina sa najotvorenijim legalizmom i fokusom na sebe. Naravno, sve što ima fokus na sebe je legalistima privlačno, „istinsko“, „pravo“... baš sam iznenađen...]

ONO ŠTO SMO ANALIZIRALI JE POLOVIČNO JEVANĐELJE, I TO MOŽDA NAJOPASNIJA STVAR KOJU JE SOTONA IKADA OSMISLIO DA UNIŠTI NAŠU NADU U SPASENJE.

[KAKVA IRONIJA!!! KAKVO IZVRTANJE, PRIPISIVANJE! KAKAV SAMO SOTONSKI CINIZAM, ZLURADOST, LIKOVANJE...

PRIPISATI NAJGNUSNIJE, NAJOTROVNIJE I NAJSMRTONOSNIJE DELO DRUGIMA, I TO ONIMA ČIJE DELO JE ISCELJUJUĆE SAGLEDAVANJE BOGA – NE ZNAM VIŠE NI KAKO BIH TO OKARAKTERISAO!!!

PRIJATELJU, TVOJE JEVANĐELJE, JEVANĐELJE TPG-A JE NEŠTO NAJGORE ŠTO JE NEPRIJATELJ IZMISLIO DA UNIŠTI SVAKU NADU, VERU, LJUBAV.]

Naše spasenje, kupljeno za nas Isusovom krvlju, čeka našu potpunu i celokupnu predaju Bogu, kako bi On mogao preobraziti naš život svojom blagodaću. Neka Njegova blagodat i Njegovo jevanđelje budu stvarni za svakoga od nas.

[naše spasenje čeka, ne potpunu i celokupnu predaju Bogu – to je samo posledica tj. plod... naše spasenje čeka istrajnu odluku za uspostavljanjem i održavanjem isto tako istrajnog odnosa sa Bogom... preobražaj – željena posledica – će doći sama od sebe, spontano... „tiho, nezvana, sama“, kao prva ljubav iz pesme poznatog novosadskog kantautora...

Sledeće reči su vredne razmišljanja:

„Ponekad su ljudi zabrinuti da odnos iz dana u dan sa Hristom postaje samo još jedna zamka dela (zamka opravdanja delima). ALI ODNOS NIJE JEDNOSTAVNO NEKO SREDSTVO ZA POSTIZANJE CILJA. ON SAM JE TAJ CILJ! MI NEMAMO ODNOS SA HRISTOM, DA BISMO BILI SPASENI. MI SMO SPASENI, DA BISMO MOGLI DA IMAMO ODNOS SA HRISTOM!“

Moris Venden, 95 teza o opravdanju verom, teza 95]

Adventizam preispitivanje

Странице

17 - Dennis Priebe - KOMENTARI 1. DEO