WOODROW W. WHIDDEN
Svakako, najpoznatiji vođa ovog pokreta britanskog/kolonijalnog
evangelističkog preporoda bio je Džon Vesli (1703-1791). Braća Vesli i njihovi saradnici imali su Arminijansku perspektivu
(naglasak na slobodi volje) i njihov pokret je postao poznat kao Veslijanizam ili
metodizam. Iako su uglavnom prepoznati po svom neustrašivom, kontinuiranom putujućem
evangelizmu, negovanju u malim grupama i osnivanju Ujedinjenih društava ili Veslianske
veze, metodisti su takođe dali veoma snažan doprinos širem protestantskom
teološkom razvoju, uključujući kasnija učenja adventizma sedmog dana. Iako Džon Vesli nikada nije napisao sistematsku teologiju (poput Kalvinovih
instituta), postojala je trajna srž njegove teologije oko koje su
se vrtele brojne ključne teme koje je razradio u usmenim i objavljenim propovedima,
komentarima na Sveto pismo, objavljenim časopisima, povremenim pamfletima, časopisima
članci i brojna pisma.
Kao što je već nagovešteno, Vesli je uglavnom bio Arminijanist (prateći perspektivu
„slobodne blagodati“ Jakova Arminija — holandskog teologa s kraja 16. i početka
17. veka) u svom teološkom pogledu, i tako je u velikoj meri naglašavao Božju blagodatnu
inicijativu u spasenju (prethodna blagodat), što kod osuđenog grešnika izaziva
slobodno izabran odgovor
[odgovor nije
slobodan ako je iznuđen postavljanjem uslova brate Vesli – znači odgovor koji
ne sme biti iznuđen postavljanjem vidljive promene kao uslova – zato što je to
neinsistiranje na vidljivoj promeni jedini uslov, jedini način da odgovor bude
spontan, slobodan, neiznuđen... i da motivi budu ispravni, a ne da ostanu iz
straha od kazne ili želje za nagradom – kako je i Luter rekao u svom Predgovoru
Poslanici Rimljanima (tako da mi ovo dodatno govori, dodatno pokazuje koliko je
Veslijeva priča bila i pogrešna, koliko je otišao i nazad, a ne samo napred, u
odnosu na Lutera jer je zaboravio na motive i napravio iznuđenu, nametnutu
poslušnost, iznuđeni i nametnuti odgovor umesto slobodnog odgovora na blagodat,
kako je insistirao u svom učenju i u svojoj želji da ospori ono loše u
Luteranstvu)].
Snažno suprotstavljen temama neodoljive blagodati
[kao i svaki odnos, i odnos sa Bogom na kome je
zasnovano spasenje, izbledi ako se redovno i stalno ne održava. Tačno, jer čim
se osoba ne bavi blagodaću, uticaj blagodati na prepoznavanje sveg zla koje
greh donosi a time i uticaj na motivaciju za spasenjem tj. izbavljenjem od
greha izbledi – zato su u pravu osobe kao Moris Venden koje insistiraju na
stalnom održavanju najličnijeg i najbliskijeg odnosa zavisnosti sa Bogom u
smislu poverenja (a ne moranja i uslovljavanja)], tako tipične za kalvinistički/reformacioni
protestantizam (čiji je monergizam — gde Bog sve određuje — za Veslija izgledao kao poziv na nečinjenje, pasivnu
religiju – [po meni, s te
strane Vesli je u pravu – grešnik ima svoj deo, a to je da traži, naglašavam:
da traži bliskost sa Bogom koja će spontano da donosi želju za
spasenjem/izbavljenjem od greha, ali i vidljivu promenu; međutim naglašavam: u
Božije vreme, na Božiji način, pod Božijim okolnostima i gde vidljiva promena
nikako ne sme biti uslov spasenja, baš zato da bi bila i ostala potpuno, isključivo
spontana – jer svako iznuđivanje i uslovljavanje promenom je nešto blokirajuće
i nešto što dovodi do pogrešnih pobuda za službu Bogu], Vesli je proaktivno
proglasio i jedno i drugo opravdavajuću i posvećujuću blagodat [kako i jedno
i drugo!? Zar i sam u jednom drugom članku Vajdene nisi rekao da je bezobrazno
kako je izbegavao da koristi termin pripisana pravda, tj. opravdanje i
pomirenje!?] u traganju za njegovom centralnom teološkom temom
– grešnici su pomilovani da bi učestvovali [znači
njegova centralna teološka tema je posvećenje, kao što si otvoreno i iskreno
priznao u drugom članku. Plus, Vesli kaže pomilovani da bi učestvovali! A
kakvo učestvovanje je jedino prihvatljivo Bogu!? Samo slobodno, spontano,
neiznuđeno, neusiljeno, nenametnuto učestvovanje (tj. odgovor) je Bogu
prihvatljivo!!! [Luter: Predgovor Poslanici Rimljanima]].
Njegov SNAŽAN NAGLASAK na VAŽNOSTI POSVEĆENJA I SAVRŠENSTVA [on je od toga napravio uslov spasenja što je protiv
biblijski, i skrenuo fokus sa Hrista na čoveka, i pravljenjem uslova od toga i
skretanja fokusa sa savršenog i dovršenog dela u Hristu na ono što Bog radi
kroz čoveka doveo do pojave oholosti kod manjine (poznati su njegovi
veslijasnki „sveci“) ili do pojave nesigurnosti, a time i sumnje, onda
neverovanja pa zatim i otvorene pobude kod većine, (Srđan: nisam baš
siguran koja je većina..) čime je blokirao spontano pojavljivanje upravo onoga što je
najviše želeo – spontane motivacije i spontanog posvećenja koje je Bogu jedino
prihvatljivo, ali ono Bogu nikad nije uslov spasenja. To je i Vesli znao, da
posvećenje Bogu nikad nije uslov spasenja pa da bi u svojoj teologiji progurao (možda
prikriveno, maskirano, lukavo, a možda i nenamerno i nesvesno) posvećenje kao
uslov spasenja, nazvao ga je (dvolično ili nehotice) „konačno opravdanje“] naveo ga je da se odlučno
suprotstavi svim antinomskim tendencijama, posebno onima za koje je smatrao da izlaze
iz kalvinističkog krila ENGLESKOG EVANGELIZMA. Iako su pod uticajem klasičnih anglikanskih
doktrinarnih standarda (posebno Trideset devet članaka, Knjiga zajedničke molitve
i Edvardsovske homilije), sa njihovim blagim afirmacijama uloge hrišćanske tradicije
(poznate putem medija između Rima i puritanskog protestantizma), Vesli je uvek tražio biblijske osnove za svoja teološka uverenja [I NIKAD IH NIJE NAŠAO JER PRAVLJENJE USLOVA SPASENJA OD
POSVEĆENJA JE NEPRIJATELJSKI A NE BIBLIJSKI, koliko god da je možda imao dobre
namere]. (Srđan: ma i ti Dejdžo znaš da ima
podosta biblijskih potvrda za pobeđivanje greha i sl., ali ako se tekstovi
prihvataju bukvalno, bez da nam svoju Reč sam Gospod protumači, te da nam
otkrije koja je Njegova stvarna poruka..; moje
shvatanje tekstova koji od mene traže nemoguće i koji me osuđuju, imaju za
cilj, kako bih rekao, da se ’razbijem o Stenu’, u smislu da shvatim i prihvatim
da sam apsolutno bespomoćan da ja nešto doprinesem, ne samo sopstvenom
spasenju, nego i sopstvenom usavršenju (karaktera).., u smislu svojom dobrotom,
svojim naporima... neko bi moga reći da smo ipak sposobni da nešto doprinesemo,
i ja se sa tim mogu složiti, ako se poniznost i ’bacanje svoje slave (ugleda,
časti, dobrote, sposobnosti..) u prah, računa (u to doprinošenje); to se može
opisati i sa ’odricanjem od sebe i uzimanje svog krsta’, ali ne kako to oni
(ogromna većina) tumače... mnogi hrišćanski vernici
misle, da se tu radi o ‘ceni koju moramo da platimo’, tj. muci koju moramo da
pretrpimo, pošto smo poslušni Bogu; dok je po meni ’odricanje od sebe i uzimanje svog
krsta’ u stvari oslanjanje u potpunosti na
ono što se desilo na Golgotskom
krstu, kao jedinom rešenju našeg najvećeg i suštinskog problema!!! To šta nam se dešava u životu
i šta podnosimo kada smo kroz veru poslušni Bogu, to su samo posledice
‘uzimanja svog krsta’.)
Iz perspektive adventista, Elen Vajt je komentarisala
Veslija na afirmativan, ali kratak način u nizu svojih objavljenih radova (1911:598; 1900:78,
79; 1903:254; 1915:34; 1890:404). Međutim, njen jedini kontinuirani tretman njegovog
života, službe i teoloških ubeđenja nalazi se u Velikoj borbi (Vhite 1911b:252-264).
Nakon kratkog osvrta na uspon Oksfordskog metodizma (i u Britaniji i u kolonijalnoj
Džordžiji), Veslijevu borbu
sa legalizmom [nikad se on nije izborio sa svojim legalizmom (Srđan: da, legalizam nije samo onaj
kod fariseja Hristovog vremena, ili katolička.., nego ga svako ima u sebi!!!) šta god
E. V. u svojoj izjavi tvrdila jer ceo njegov teološki opus pokazuje da je
otišao u najstrašniji legalizam, u praksi jednak farisejskom sa svojim
insistiranjem na posvećenju kao uslovu spasenja, posvećenju pod imenom „konačno
opravdanje“ jer nije smeo otvoreno da kaže da veruje da je posvećenje uslov
spasenja znajući da je to nebiblijski, pa ga je, lukavo ili nesvesno, prekrstio
u „konačno opravdanje“], NJEGOVU MAHNITU POTRAGU ZA „SVETOŠĆU SRCA“ [PAZI VAJDENOVE REČI: MAHNITU POTRAGU ZA SVETOŠĆU SRCA!!! (Srđan: jeste, treba se
’drznuti’ i shvatiti gde to vodi. i naravno osloboditi se toga!) Eto priznanja da je bio bolestan od insistiranja na
savršenstvu i bezgrešnoj svetosti, iako nije upotrebio termin „bezgrešna
svetost“ kao današnji pripadnici adventističke teologije poslednje generacije,
a sve to je Vudrou Vajden lepše opisao u drugim radovima, kao: Questions on
Doctrine_ What Should Be the Enduring Theological...; Esencijalni adventizam
ili istorijski adventizam; ... i novijim knjigama, s obzirom da je u starijim
ipak morao da bude suzdržan kao neko ko pripada sistemu], njegovo evangelističko obraćenje i početke engleskog evangelističkog preporoda,
ELEN VAJT SA
ODOBRAVANJEM primećuje broj NJEGOVIH KLJUČNIH TEOLOŠKIH NAGLASAKA. [sve u
adventizmu postaje jasnije, bar meni... (Srđan: ?!? – moje objašnjenje
Srđanu: do sada sam koristeći reči samih metodista pokušao da im dozvolim da
pokažu da je metodizam u svojoj osnovi, suštini ustvari najcrnji legalizam. Ako
je E. V. kao neko ko je najviše oblikovao teologiju u adventizmu skoro sva
Veslijeva učenja o opravdanju verom podržala i prekopirala u adventizam, onda
sledi da je adventizam u svojoj suštini u vezi opravdanja verom izuzetno nalik
metodizmu koji je najgrđi legalizam. I sada mi se sve ono što sam godinama nazirao
i pretpostavljao a nisam bio siguran, sa ovih nekoliko članaka o uticaju
metodizma na adventizam i onim drugim primerima sa početka bloga, kao i
iskustvima onih koji su napustili adventizam, skroz razbistrilo i postalo
sasvim očigledno.]
Glavni faktor za nju bilo
je Veslijevo TEŠKO STEČENO RAZUMEVANJE [???] (teološko, etičko i predano/iskustveno)
PRAVILNOG ODNOSA IZMEĐU OPRAVDANJA I POSVEĆENJA [MOŽE
LI SE VESLIJEVO RAZUMEVANJE ODNOSA IZMEĐU OPRAVDANJA I POSVEĆENJA I NAJMANJE
NAZVATI PRAVILNIM???????? KOLIKO GOD NEKO (BILA TO I E. V.) TVRDI DA JE UZ TO
JOŠ I TEŠKO STEČENO???]: „On je
nastavio svoj strogi i samoodricajući život, ne sada kao osnovu, već kao rezultat vere; ne kao koren nego plod svetosti (naglasak u originalu) [pa ako
je istina to što E. V. kaže, kao spontani plod, zašto je onda Vesli rekao
sledeće: „Tamo gde se hrišćansko savršenstvo [celo
posvećenje] ne propoveda snažno i eksplicitno, retko postoji neki izuzetan
blagoslov od Boga; i posledično malo dodataka društvu, i malo života u njegovim
članovima. Govori i ne štedi. Neka vas briga ni za jednog čoveka ne navede da
izdate istinu Božiju. Dok ne pritisnete vernike da sada očekuju potpuno
spasenje [celo posvećenje], ne smete tražiti nikakvo probuđenje.“ (Srđan: evo mog pokušaja
da ovo opravdam. A naravno da nisam siguran koji je kontekst; ali mogao bi biti
sledeći. Što znači da je ovo što sledi moje viđenje:
Bez uzdignutih duhovnih merila,
vernik gubi osećaj, pa i osvedočenje o svojoj grešnoj prirodi i apsolutnoj
bespomoćnosti, i to ga, po automatizmu, odvaja od Božjeg blagodatnog dara... (jer
se ’poneo’, verujući da je duhovno uznapredovao). Upravo je to moje viđenje
doprinosa adventizma (a mogu tu i Veslija da ubacim) reformaciji. Protestanti
su se odvojili od Blagodati svojom (a u stvari đavoljom) doktrinom - ’jednom
spasen zauvek spasen’!! Isto tako je pred svima nama ta đavolja klopka, a koja
je deo naše pale prirode, da ako sam jednom obraćen, kršten Duhom, opravdan,
posvećen i sl., da sam ’narastao’ (duhovno) i da meni blagodat više ne treba! I
zato smatram da je Višnji u pravo vreme (kad su to Njegovi učenici ’mogli
podneti’) uzdigao merila, jer je sopstvena priroda sve hrišćane odvajala od
jedinog načina spasenja - spasenja po Blagodati!
Što opet znači, da svo to usmeravanje
na, za nas nedostižno postizanje ’savršenstva’, ne treba shvatiti kao
legalizam, nego kao sredstvo da se vernik (a svaki od nas je sklon da se
uzoholi određenim iskustvima, ili određenim spoznajama) ’razbije o Stenu’ tj.
da se ponizi, ’položi svoju slavu u prah’, te da prihvati verom spasenje kao
besplatni i nezasluživi Božji Dar!!! – Srki, ako si pažljiv čitao ove Vajdenove
tekstove, a ovo je već treći, mogao si videto da je kod Veslija savršenstvo
uvek u smislu savršenih spoljašnjih dela. Znači, ne kao uzdignuto merilo koje nas
vodi Hristu da se oslonimo u potpunosti i jedino na Njegovu pripisanu
pravednost (opravdanje i pomirenje, a ne posvećenje), već da On tu pravednost
savršeno, ali naglašavam savršeno ostvari, ispolji, reporodukuje kroz nas (a to
je posvećenje i to savršeno).
To je veslijanstvo, to je metodizam,
to je za mene najcrnji legalizam, gori od rimokatoličkog opravdanje verom. Ja
ne negiram da je Bogu to moguće, ali nikad to nije uslov spasenja niti mi time
branimo Božiju čast. To je nešto što će On dati onima koji se zbog toga neće
poneti, uzoholiti... na samom kraju ovozemljske istorije.
I opet naglašavam: savršenstvo (ne
bezgrešno već u savršenim odnosima i pobudama) nikad nije i neće biti uslov
spasenja!!!]. Blagodat Božija u Hristu je temelj
hrišćanske nade, I TA BLAGODAT ĆE SE MANIFESTOVATI U
POSLUŠNOSTI... [ALI POSLUŠNOST JE PRIHVATLJIVA PRED BOGOM SAMO AKO JE
SPONTANA, SLOBODNA, NEIZNUĐENA, NEUSLOVLJENA, NENAMETNUTA... A VAŠIM
INISTIRANJEM NA NJOJ KAO USLOVU, VI ONEMOGUĆAVATE DA ONA BUDE SVE POMENUTO I IZ
ISTO TAKVIH POBUDA – spontanih, slobodnih... – PROSTO JE FASCINANTNO KOLIKO NE
RAZUMETE ONO ŠTO JE LUTER REKAO U SVOM Predgovoru Poslanici Rimljanima O
JEDINOM NAČINU, PSIHOLOŠKOM, DUHOVNOM... DA SVE TO BUDE SPONTANO I ISKRENO, I
KOLIKO STE OD RELIGIJE, I TI I VESLI, NAPRAVILI NAJCRNJI ROPSKI JARAM
NAJMRAČNIJEG LEGALIZMA, TAKO DA SUMNJAM U VAŠU NADAHNUTOST – ŠTAVIŠE, MISLIM DA
VAS JE NEPRIJATELJ TAKO OBILNO ZLOUPOTREBLJAVAO]. (Srđan: evo, opet žuriš da izbaciš bes, a nisi zapazio (a što
bi moglo biti u X slučajeva) da NIJE rekao da je USLOV, niti je rekao da MORA da
se manifestuje.
Potpuno se slažem da ĆE SE blagodat
manifestovati poslušnošću, baš onako kako si i sam prihvatio - sa vernikovim
’preumnjenjem’ tj. STAVOM da greh nije u redu, nego da je u redu poslušnost!
Stavom koji sam Bog prepoznaje u
čovekovom ’srcu’, pošto ga je On i uneo u čoveka – Srđane, mislim da sam
dovoljno proučio veslijanstvo i metodizam da shvatim i da sam siguran da svaki
put kad oni kaži „poslušnost“ – to uvek MORA da se odnosi na SPOLJAŠNJE tj.
vidljivo ISPOLJAVANJE, POBEDU NAD GREHOM KAO DELIMA, i još da bude savršena...
to si i ti mogao do sada da primetiš iz ovih Vajedenovih tekstova, a i iz iskustva
od preko 30 godina u adventizmu) Veslijev život je bio posvećen propovedanju. [od]... opravdanja
kroz veru u pomirnu krv Hristovu i obnavljajuću silu Svetog Duha na srce, donoseći
plod u životu saobraznom Hristovom primeru“ (Vhite 1911a:256). [NIGDE U
TEKSTU NE NAGLAŠAVA DA PLOD TREBA DA BUDE ISKLJUČIVO I POTPUNO SPONTANI, A NA MNOGIM
MESTIMA U SVOJIM DELIMA INSISTRA DA PO SVAKU CENU MORA DA POSTOJI PLOD, BEZ
OBZIRA NA POBUDE I BILO ŠTA DRUGO, JEDNOSTAVNO OD POBEDE PO SVAKU CENU PRAVI
USLOV!!! A TO JE NAJMRAČNIJA LEGALISTIČKA BOLEST!!! IZUZETO SU RETKA MESTA GDE
KAŽE DA POSLUŠNOST KAO PLOD MORA DA BUDE SPONTANA – COL 97...]
OVO IZLAGANJE ZAKONA I BLAGODATI ONA JE SHVATILA KAO TEOLOŠKI I PRAKTIČNI CENTAR VESLIJEVOG UČENJA, OKO KOJEG SVE OSTALO KRUŽI.
DRUGE KLJUČNE TEOLOŠKE
planete u Veslijanskom solarnom sistemu blagodati KOJE JE ELEN VAJT POTVRDILA su
(1) univerzalni izbor i slobodna
volja (Vhite 1911a:261) u jasnoj suprotnosti
sa ograničenim iskupljenjem i neodoljivom izbornom doktrinom kalvinizma, (2) prethodna blagodat (262), (3) puna afirmacija autoriteta „moralnog zakona,
sadržanog u deset zapovesti“ (262), i (4) „savršena harmonija zakona i jevanđelja“ (262): „Tako propovedajući jevanđelje blagodati Božije, Vesli
je, kao i njegov učitelj, nastojao da ’uveliča zakon i učini ga časnim‘“ (264).
Dok je Elen Vajt jasno
izrazila negativne stavove o američkom metodizmu koji je razdvojio nju i njenu porodicu
zbog njihovih Mileritskih stavova [čitao sam dokumentovanu istoriju, nisu samo stavovi bili razlog
razdvajanja već njihovo nepoštovanje dogovora – njihova matična crkva ih je
prihvatila ali rekla da ne može da dozvoli da ostanu članovi i prozelitiraju za
Milera, a ako misle drugačije, neka sami izađu iz crkve, ali su oni i dalje
nastavili sa prozelitiranjem i pored dogovora pa su izbačeni. Njena sestra
bliznakinja je ostala!] i Pokret
svetosti zbog njihovog odbacivanja brojnih doktrina koje su držali novi adventisti
sedmog dana, ALI JE ONA UVEK BILA AFIRMATIVNA ZA SRŽ VESLIJEVE TEOLOGIJE,
POSEBNO ZA GLAVNE NACRTE NJEGOVOG UČENJA O SPASENJU. [ETO ODAKLE BOLEST U ADVENTIZMU!!!]
STOGA SE ČINI SIGURNIM ZAKLJUČITI DA JE
NAJVAŽNIJI, UTICAJNI ASPEKT VESLIJEVE MISLI NA ELEN VAJT BIO SRŽ NJEGOVE
TEOLOGIJE SPASENJA koja se pojavila u okruženju
slobodne blagodati [VIDELI SMO KOLIKO JE STVARNO SLOBODNA, A KOLIKO NAMETNUTA] i pozvala na odgovor [I U
PRETHODNOM TEKSTU A I ONOM KOJI SLEDI VIDEĆE SE KOLIKO JE POZIV NA „SLOBODNI“
ODGOVOR VERE STVARNO SLOBODAN, A KOLIKO IZRIČITO NAMETNUT I POSTAVLJEN KAO
USLOV SPASENJA] ljudske vere koja je
svojstvena Božjoj ponudi blagodat (i opravdavajuća i posvećujuća).
Dok je Elen Vajt odbacila Veslijevo učenje da bi BLAGODAT POSVEĆENJA DOVELA DO TRENUTNOG SAVRŠENSTVA (u kojem će prvobitni greh, sa njegovim nasleđenim i kultivisanim sklonostima ka zlu biti očišćen pre slavljenja) [SAMO DELIMIČNO TAČNO JE TO ŠTO VAJDEN TVRDI JER U NEKIM NJENIM TEKSTOVIMA INSISTIRA NA SAVRŠENOM PRIMANJU SAVRŠENE HRISTOVE POBEDE U TRENUTKU – A TO RADE I PRIPADNICI TEOLOGIJE POSLEDNJE GENERACIJE – ETO ODAKLE ONO NJIHOVO „TI NE VERUJEŠ“ AKO NEMAŠ TRENUTNU SAVRŠENU POBEDU – E. V. I TAKVIH NJENIH TEKSTOVA KOJE JE POKUPILA OD VESLIJA!!!], ONA JE BILA U SUŠTINSKOJ SAGLASNOSTI SA OSNOVNIM CILJEM NJEGOVOG UČENJA O PREOBRAŽAJU BLAGODATI [ZNAČI VAJDEN JE OPET DIREKTNO PRIZNAO DA JE CILJ VESLIJEVE A I TEOLOGIJE E. V. BLAGODAT KOJA PREOBRAŽAVA, UMESTO DA ONA BUDE SAMO, POTPUNO I ISKLJUČIVO POSLEDICA BLAGODATI KOJA OPRAVDAVA I SPASAVA.
ZNAČI, VAJDEN PRIZNAJE DA JE KOD OVO DVOJE, A TIME U
METODIZMU I ADVENTIZMU KOJI IH SLEPO, NEKRITIČKI SLEDE, NAGLASAK NA POSVEĆENJU
KAO CILJU, UMESTO DA JE NAGLASAK NA OPRAVDANJU KAO CILJU (Srđan: ili je još
bolje reći - ka bliskom i intimnom odnosu sa Bogom, a čija suština je pozivanje
na ono što je On već ostvario za nas; a posvećenje (kako ga oni vide) je samo posledica
toga, što je u stvari Njegova briga, Njegovo delo - šta, kada i kako On to bude
odradio!) GDE SE
POSVEĆENJE POJAVLJUJE ISKLJUČIVO I POTPUNO SPONTANO KAO POSLEDICA OPRAVDANJA, I
TO NE TRENUTNO VEĆ PO BOŽIJOJ VOLJI, ŠTO U PREVODU ZNAČI: U BOŽIJE VREME, POD
BOŽIJIM USLOVIMA I POD BOŽIJIM OKOLNOTIMA!!!
ETO X-TOG DOKAZA O BOLESNOJ PREOKUPIRANOSTI POBEDOM I
SAVRŠENSTVOM KAO CILJEM, ONIM ŠTO BOG ČINI U NAMA KAO SVRHOM, UMESTO DA TO BUDE
SPONTANO I DA TO PREPUSTE BOGU – ZA MENE JOŠ JEDAN DOKAZ BOLESNE OHOLOSTI I
LEČENJA KOMPLEKSA NIŽE VREDOSTI POD MASKOM NEČEG POŽELJNOG I UZVIŠENOG].
U stvari, MOŽE SE UBEDLJIVO TVRDITI DA JE ADVENTISTIČKA DOKTRINA „ISTRAŽNOG SUDA“ (KOJU JE ELEN VAJT SNAŽNO POTVRDILA) MOGLA DA SE POJAVI SAMO U OKRUŽENJU POD MENTORSTVOM VESLIJANSKE/ARMINIJANSKE TRADICIJE.
[PAZI OVO OTVORENO, IZRIČITO TO JESTE RAZOTKRIVAJUĆE TVRĐENJE!!!
ETO ODAKLE BOLESNI LEGALIZAM, BOLESNA SUMNJA, NEVERSTVO,
STRAH, POBUDA, LEGALIZAM U ADVENTIZMU, I EVO ZAŠTO JE FORD OTVORENO USTAO
PROTIV NJIHOVOG TUMAČENJA PREDADVENTNOG SUDA I GREŠKOM ODBACIO SVE TO, UMESTO
DA MU DA EVANĐEOSKO TUMAČENJE I PRIZVUK – DA JE SUD JEDINO JAVNO UTVRĐIVANJE I
POTVRĐIVANJE ZA CEO SVEMIR ONO ŠTO BOG VEĆ UNAPRED ZNA – KO SE ZA SPASENJE POTPUNO
I DO KRAJA OSLANJAO JEDINO NA OPRAVDANJE I POMIRENJE TJ. HRISTOVO SAVRŠENO,
DOVRŠENO I POTPUNO DELO OSTVARENO NA KRSTU!!!] (Srđan: i za mene je to
smisao suda)
AKO JE SPASENJE NEODOLJIVO, KAO PLOD BOŽIJEG UNAPRED ODREĐENOG IZBORA, SUD POSTAJE SUŠTINSKI SUVIŠAN JER NEMA SLOBODNO IZABRANOG ODGOVORA VERE NA BOŽIJU PONUDU SPASENJA
[PRETHODNO ZAPAŽANJE JE TAČNO, I ZATO TREBA DA
POSTOJI PREDISTRAŽNI SUD, ŠTO SE MOŽE I U PISMU PRONAĆI. ALI JEDINI PROBLEM SA
SUDOM U ADVENTIZMU NIJE SAM SUD VEĆ VEĆINSKO SHVATANJE O SUDU U ADVENTIZMU –
ŠTO GA VESLI, E. V. I NJIHOVI SLEPI I NEKRITIČKI SLEDBENICI SHVATAJU KAO DA JE
VEČNA SUDBINA LJUDI ODREĐENA PREMA DELIMA KOJE SU ČINILI U TELU, A NE PREMA
DELIMA KOJE JE HRISTOS PRE 2000 GODINA UČINIO U LJUDSKOM TELU BEZ OBZIRA KAKVA
VERNIKOVA DELA U TELU BILA AKO SU URAĐENA NENAMERNO. (Srđan: ili je bolje
reći - ako su vernikova dela i nedela pokrivena Hristovom žrtvom!)
ZNAČI, NJIHOV PROBLEM SA SUDOM JE ŠTO SE
OSLANJAJU NA USPEŠNOST U PREVAZILAŽENJU GREHA TJ. ONOM ŠTO ONI SMATRAJU ZA
POSVEĆENJE, UMESTO DA SE OSLANJAJU SAMO NA OPRAVDANJE. A TAKVA SLIKA SUDA DONOSI
STRAH, NESIGURNOST, NAPETOST, NEIZVESNOST, ZEBNJU, SUMNJU, NEVERSTVO, POBUNU...
ALI AKO SE ISTRAŽNI SUD POSMATRA JEDINO KAO SUD
GDE SE SVEMIRU RAZOTKRIVA KO SE DO KRAJA I U POTPUNOSTI DRŽAO SAMO HRISTOVIH
ZASLUGA TJ. OPRAVDANJA, ONDA PREDISTRAŽNI SUD POSTAJE JEDNA OD NAJRADOSNIJIH
VESTI]. (Srđan: DA!!!)
Ako Bog, međutim, traži slobodno izabrani odgovor [NE MOŽE BITI SLOBODNO IZABRANOG ODGOVORA VERE GDE SE PLODOVI
TAKVOG IZBORA VERE POSTAVLJAJU KAO USLOV SPASENJA!!!] vere vernika na njegovu
ponudu blagodati, a naš odgovor može nužno uključivati ili primanje ili odbijanje
spasonosne blagodati (i opravdavajuća blagodat, „koren“ vere i blagodat osvećenja, „plod“ poslušnosti), onda postoji
snažna implikacija da su grešnici odgovorni Bogu i da može postojati sud prema delima
[POGREŠNO!!! NE SUD PREMA DELIMA VEĆ SUD PREMA
ODNOSU NA BESPLATNI DAR SPASENJA U KOME SMO SPASENI OPRAVDANJEM, A VIDLJIVO
POSVEĆENJE U OBLIKU SPOLAŠNJIH DELA JE SAMO PLOD KOJI NIJE USLOV! ETO GDE JE
LOGIČKA GREŠKA KOD VESLIJA JER JE LEGALISTA U SVOJOJ SUŠTINI I JER JE DELIMA
HTEO DA SEBE UGRADI U SPASENJE – ZATO JE I INDIREKTNO, SKRIVENO INSISTIRAO NA
POSVEĆENJU (U NJEGOVIM TERMINIMA „KONAČNOM OPRAVDANJU“ KAO USLOVU SPASENJA,
UMESTO DA TO BUDE SAMO OPRAVDANJE I NIŠTA VIŠE]. (Srđan: opet ponavljam, mogli bismo reći ’plod poslušnosti’
ali pre svega kao stav (’srca’)! I OVA DELA ĆE SVEDOČITI O
RAVNOTEŽI BOŽJE PRAVDE I BLAGODATI U NJEGOVIM PRAVEDNIM PRESUDAMA GREŠNIH LJUDI
KOJI PRIMAJU ILI ODBACUJU NJEGOVU PONUDU SPASENJA [EVO OVDE JE INDIRETKTNO PRIZNAO – SUD TREBA DA
BUDE NE PREMA DELIMA VEĆ PREMA ODNOSU PREMA DARU SPASENJA (A NE KAKO
ARMINIJANCI KAŽU PONUDI]. IAKO VESLI NIJE RAZUMEO TAKVU PRESUDU KAO „PREDADVENT“, ON
JE JASNO POUČAVAO ISTRAŽNI SUD ZA VERNIKE KOJI SE IZJAŠNJAVAJU U?!? HRISTA NA KRAJU VEKA.
Iako je tačno da teologija Elen Vajt nije isključivo dužna nijednoj
od glavnih protestantskih teoloških tradicija (luteranskoj, reformisanoj, anabaptističkoj
i anglikanskoj), način na koji je Vesli razumeo pitanja ličnog spasenja (i blisko
povezane pitanja izbora, slobodne volje, blagodati, iskrene religije, zakona, greha,
savršenstva i presude prema delima) čini se da je najdublje uticalo na Elen Vajt
[PA KAKO ONDA MOŽEŠ DA KAŽEŠ DA NIJE NIKOME
ISKLJUČIVO DUŽNA KAD JE SUŠTINA RELIGIJE E. V. ČIST VESLIJANIZAM!!!]. Iako ne želi da potpuno
zaobiđe druga pitanja formacije, kao što su teološki metod (biblijski autoritet
i njegov odnos prema razumu, iskustvu i tradiciji), Trojstvo, crkvena organizacija
i sopstveno metodistički negovano iskustvo obraćenja i posvećenja Elen Vajt, ONA ČINI SE DA JE SRŽ VESLIJEVOG UTICAJA NA ELEN VAJT I
KASNIJI RAZVOJ ADVENTISTIČKE TEOLOGIJE DOŠAO UGLAVNOM KROZ NJEGOVA IZLAGANJA O
LIČNOM SPASENJU [ETO TVOG PRIZNANJA PO
DRUGI PUT].
Međutim, pored ovih teoloških zabrinutosti, takođe je primetno
da su oba Veslijeva roditelja, Džon i Suzana (rođena Ensli ) Vesli, bili mladi odrasli
preobraćeni u anglikanstvo (a ono što sledi je sažetak Collins 2003:11-28). U ovim
promenama vernosti, oni su išli u suprotnosti sa značajnom teološkom pozadinom u
puritanizmu (reformisani britanski kalvinizam), oličenom u eminentnim puritanskim
dekama Džona i Čarlsa Veslija.
I takođe je poučno da su oba Veslijeva roditelja bila ne samo pod dubokim uticajem
Arminijanske teologije, već i da su na njih takođe značajno uticali problemi predanosti
i moralne reforme rastućih pokreta verskog društva u anglikanstvu koje su usvojili
u ranoj odrasloj dobi i bili podržani tokom celog života službe. Dakle, prelazak
na arminijanske brige njihovog usvojenog anglikanstva (nakon odbacivanja njihovog
reformisanog vaspitanja) bio je praćen aktivnim učešćem u mnogim pokretima verske,
književne i društvene reforme tog dana. Tako su novi pogledi odraslih Semjuela i Suzane Vesli o teologiji,
duhovnosti, ličnoj i društvenoj etici/reformi bili predodređeni da snažno utiču
na pravce njihova dva eminentna sina — Džona i Čarlsa Veslija — ključnih osnivača
Veslijanskog metodizma u 18. Vek i uspon njihove verzije metodizma u severnoameričkom
metodizmu 18. i 19. veka. (Srđan: evo i iz ovoga
izvlačim pouku, da treba uvek uzeti u obzir šta je pojedini vernik, u određenom
vremenu, video kao problem, pa je na osnovu toga zauzeo stav i krenuo u ’rešavanje’
problema! Pavle vidi problem u legalizmu i stoga se tom problemu posvećuje; dok
Jakov vidi problem u..., ja ne bih rekao, liberalizmu, nego mi se više čini da
se tu radi o nedoslednosti, onih koji pričaju priče, a to što zahtevaju od
drugih, sami propuštaju da učine, i to naravno u svakoj situaciji; jer da ne
rekoh - u svakoj, nikada ovakvi sebe ne bi pronašli u ovome, jer su i više nego
zadovoljni sobom..!)
Sa ovom kratkom biografskom i teološkom pozadinom u ruci, ključni
teret ravnoteže ove prezentacije je da se ukaže na to kako je teologija brata Veslija
informisala o njihovim stavovima i praksi (posebno Džonovim) u vezi sa učeništvom
(a ono što sledi je u suštini sažetak Thorsena 2013 : 112-116).
[Evo onog što dam našao na Vikipediji o Vesliju i insistiranju na savršenstvu:
Džon Vesli je primetio u svojim Metodističkim društvima da gde god se celokupno posvećenje nije redovno propovedalo i snažno podsticalo na hrišćane, vernici su se hladili i bili duhovno mrtvi. (Srđan: a zašto? jer su, kao što sam već rekao, otpadali od Blagodati; znači morali su se pogledati u duhovno ogledalo, te se prestraviti svojim duhovnim stanjem, da bi očajnički potražili rešenje, koje je u Božjem blagodatnom Daru! to me podseća na događaje iz Starog zaveta, kada je Izrailjski narod otpao od Boga, te je poneki posvećeni car naredio da im se čitaju Sveti spisi.., a oni bi se uplašili i ’zaplakali, zakukali’..
Znači, poenta je u tome da dođu do
radosne vesti - blagodatnog Dara tj. Božjeg rešenja njihovog najvećeg i suštinskog
problema, a ne staviti naglasak na tzv. posvećenju, odnosno poslušnosti; iako
bi se i u tom slučaju moglo desiti nekakvo probuđenje, ali koje je iznuđeno
pogrešnim načinom (zastrašivanjem); dok prava, spontana poslušnost (’iz srca’)
može biti samo posledica shvatanja (umom) i prihvatanja (verom) evanđelja -
besplatnog i nezasluživog dara spasenja; pa i to da naglasim, koje je VEĆ za
nas ostvareno!?) Godine
1776, kada je imao 73 godine, napisao je ovo svom prijatelju:
„Tamo gde se hrišćansko savršenstvo [celo posvećenje] ne propoveda snažno i eksplicitno, retko postoji neki izuzetan blagoslov od Boga; i posledično malo dodataka društvu, i malo života u njegovim članovima. Govori i ne štedi. Neka vas briga ni za jednog čoveka ne navede da izdate istinu Božiju. (Srđan: ovde ja vidim, da je i njih neko opteretio da moraju da spasavaju duše. Sve sam uvereniji, da i po tom pitanju (misionstva) bi trebali da se reformišemo. Nije li to Božje delo, u kojem bismo mi trebali biti samo (kako to Pismo kaže) ’sudovi’, koje će Višnji upotrebiti (kada, gde i kako On nađe za shodno); i kada kažem da će ON to učiniti, to znači ne kako smo mi isplanirali i zamislili tj. pretpostavili da bi tako trebalo da bude; hoću li ja da glumim kako me je briga za tamo nekoga, pa ko je još i užasnog karaktera, ili ću shvatiti da je i za takvoga sam Gospod podneo beskrajnu žrtvu, a što bi značilo da je Njemu ovaj bitan; pa kada je to već tako, na meni je da budem spreman da odgovorim na Božji poziv, da nešto učinim svom bližnjem, ili da mu posvedočim o svojoj nadi; a ne da ja spašavam svet!
A biti spreman, znači biti uvek
iznova opravdan, prihvatajući blagodatni dar spasenja; što povlači za sobom da
je krivica i osuda skinuta sa nas, a to opet znači da ne činimo nekakva pobožna
dela iz pogrešne pobude npr. iz straha za svoje spasenje! (ja ne znam za druge,
ali znam za sebe, da još nisam preobražen u Njegovo obličje; u mene je Duh
možda i stavio ispravnu ideju, ali priznajem, pošto ne želim da svedočim lažno,
da moja priroda, moja osećanja ne prate tu ispravnu ideju; tako da bih lagao
kada bi svedočio da mi je naročito stalo do nekog, meni nepoznatog, ili ko mi i
nije tako drag; a ako mi je neko i drag, to je isključivo iz sebičnog interesa;
u šta spada i odnos sa najrođenijima).
Za mene je besmislena ideja da će
Svevišnji ostaviti nekog da bude izgubljen, jer navodno nije bilo nikoga da mu
pomogne, da ga pravilno usmeri!
Kakva bi to samo nepravda bila, ili
kakav bi to Bog bio, da dozvoli tako nešto?! Zar ne bi Gospod progovorio i kroz
kamen ili kroz magarca..., ne bi li dozvao svoje dete koje bi se pokajalo?!
Tako da mi se čini, kako nas je sam
đavo usmerio da mislimo za sebe da smo veoma bitni u delu spasavanja duša, a
što za neke predstavlja teret, dok se drugima time ’hrani ego’!
Sećam se stravičnog tereta koji je
proročica stavila na mene, njenom izjavom da ako propustim da nekom posvedočim
(o Bogu), tada bi moglo biti ta će taj biti za večnost izgubljen; znao sam, da
takvih mojih propusta ne samo da je već bilo u mom životu, nego sam bio siguran
da će se i u buduće dešavati (pre svega nenamerno, ali je moguće i namerno);
hvala Bogu da je sa mene skinuo taj (ponavljam) užasni teret, stihom iz 2. Sol.
2:12, koji kaže, da će biti izgubljeni oni koji ne veruju, istinu, nego vole
nepravdu.
A TO ZNAČI DA NEĆE ZBOG MENE NEKO
BITI IZGUBLJEN, NEGO ZATO ŠTO ODBACUJE ISTINU!!! A to ne znači da nije moglo da
mi se desi da sam napravio propust po tom pitanju, ali ponavljam, niko zbog
mene i mog propusta neće biti izgubljen!) Dok ne
pritisnete vernike da sada očekuju potpuno spasenje [celo osvećenje], ne smete
tražiti nikakvo probuđenje.” (Dela, tom 6, str.761)
John Wesley observed in his Methodist Societies
that wherever entire sanctification was not regularly preached and strongly
urged upon Christians, believers grew cold and dead. In 1776, when he was 73
years of age, he wrote this to a friend:
"Where Christian perfection [entire sanctification] is not strongly and explicitly preached, there is seldom any remarkable blessing from God; and consequently little addition to the society, and little life in the members of it. Speak and spare not. Let not regard for any man induce you to betray the truth of God. Till you press the believers to expect full salvation [entire sanctification] now, you must not look for any revival." (Works, Vol. 6, p.761)].
Veslianski pogled
na učeništvo
Nikada nije bilo iskušenja za bilo kakav izolovani kvijetizam u praktičnoj teologiji braće Vesli i njihovom pokretu. (Srđan: užasan prevod!). Drugim rečima, život u jedinstvu sa Hristom kroz veru u njegovo delo pomirenja BIO BI DOKAZAN POSVEĆENIM ŽIVOTOM vežbama, prisustvom javnim bogosluženjima u lokalnim anglikanskim parohijskim crkvama, sakramentalnim obredima (barem krštenjem i Gospodnjom večerom) i snažna potraga za najvećim mogućim visinama promene karaktera [VESLI JE TRAŽIO SPOLJAŠNJE DOKAZE SPASENJA I TAKO FOKUS SA HRISTA SKRENUO NA ONO ŠTO BOG RADI U ČOVEKU, A TIME JE BLOKIRAO I UBIO SPONTANOST PLODOVA I DOVEO DO IZNUDE U NJIHOVOM DONOŠENJU – (Srđan: DA!!) JER ONOG TRENUTKA KAD JE VESLI PLODOVE PROGLASIO ZA DOKAZ SPASENJA (DRUGIM REČIMA, INDIREKTNO JE PLODOVE PROGLASIO USLOVOM SPASENJA – SVAKI DOKAZ JE U STVARI INDIREKTNI USLOV) SADA JE ZBOG NESIGURNOSTI I STRAHA ZA SVOJE LIČNO SPASENJE OSOBA BILA PRIMORANA DA NA SILU DONOSI PLODOVE BEZ OZIRA NA POBUDE – A LUTER JE TO LEPO OPISAO U SVOM PREDGOVORU POSLANICI RIMLJANIMA DA SU TO DELA U SVOJOJ SILI I DA SU BOGU NEPRIHVATLJIVA I MRSKA JER SU DONETA IZ POGREŠNIH POBUDA – STRAHA OD KAZNE I ŽELJE ZA NAGRADOM]. Tako je Veslijanski preporod [NE DA TO NIJE PREPOROD, TO JE NAJUŽASNIJE NAZADOVANJE U RIMOKATOLICIZAM I OPRAVDANJE DELIMA] u svojoj prvobitnoj nameri zamišljao sebe kao pomoćno služenje Engleske crkve, njenih propovedi i sakramenata, pridržavanja njenih doktrinarnih standarda i rubrika bogosluženja, i afirmacije njenih različitih službi pomoći, podizanja i obrazovanje. Prema tome, da bi Veslijevi bili članovi njihovih Ujedinjenih društava, oni su takođe MORALI DA BUDU lojalni i pažljivi crkveni ljudi — svi zamišljeni kao deo normalnog hrišćanskog sledbeništva. A takvo učeništvo je POČELO SA ISKRENOM ŽELJOM da se živi u slavu Božiju i preobrazi u obličje Hristovo [POČELO SA ISKRENOM ŽELJOM A ZAVRŠILO SA NAJCRNJIM LEGALIZMOM I PRINUDOM – BAŠ KAO ŠTO SU METODISTI VOLELI DA CITIRAJU DELIMIČNO TAČNU IZREKU – DOBRE ŽELJE POPLOČAN PUT DO PAKLA]. BEZ OZBILJNIH NAPORA NA POSVEĆENJU, nije bilo efektivnog učeništva [BEZ OZBILNIH NAPORA NA POSVEĆENJU!!! – BEZ OZBILJNIH NAPORA NA ONOME ŠTO TREBA DA DOĐE I MOŽE DA DOĐE ISKLJUČIVO SPONTANO!!! ... KAKAV PARADOKS!!! ETO KAKO JE METODIZAM NAPRAVIO BLOKADU PLODOVA. POSEBNO ONDA KADA IH JE INDIREKTNO PROGLASIO USLOVOM SPASENJA. TAKO SE VESLIJANSTVO PRETVORILO U NAJCRNJI ROPSKI JARAM LEGALIZMA I MRAČNJAŠTVA!!!]. (Srđan: Ah, kako si samo gnevan. vidi, ja verujem i da su neki od onih tzv. hrišćana iz prvih vekova, koji su pravili kompromise sa paganstvom (sa paganskim običajima), a sve u cilju da bi što lakše neznabošci prihvatili to neko njihovo ’hrišćanstvo’, bili iskreni, jer su verovali da Bogu službu čine! Savle je progonio hrišćane iz istog tog razloga; što se na njega ne ljutiš?! a pre svega na sebe; zar nisi i ti...., šta sve ne?! ali, za sebe imaš opravdanje - olakšavajuće okolnosti – odgovor Srđanu: ne, ja sebe ne pravdam. znam šta je meni lično doneo taj veslijaski legalizam, video sam i mnogim drugima šta je uradio, i kao Zinzendrof kažem: goniću ga vatrom i ognjem gde god budem imao priliku. Ako misliš da je to greh, u redu, ali ja u ovom trenutku ne mislim da jeste. Uostalom, ti znaš šta se desilo sa meni bliskim osobama... a i sam sam celu svoju porodicu odbio zbog ponašanja koje prirodno proizilazi iz legalizma, možda blaže forme. Legalizam jednostavno ne uništava samo osobu koja upadne u njega, već i sve iz bliskog okruženja i sve međusobne odnose na najcrnji način. I zbog toga sam pun besa, gneva... i u ovom trenutku smatram da su opravdani, pravedni. Zato što gledam mnošto uništenih od legalizma, većinu za svu večnost. I kako protiv toga da nemam gnev, nezadovoljstvo, protivljenje!?)
Ali Džon Vesli je takođe uvideo potrebu za posebnom paracrkvenom
službom koja je uključivala (1) javnu evangelizaciju koja je sezala izvan granica
same crkve i (2) osnivanje Veslianskih ujedinjenih društava koja su predstavljala
druženje sredinom nedelje u okupljala lokalna društva. Dakle, učeništvo ne samo
da je uključivalo lično spasenje i transformaciju karaktera [PREOBRAŽAJ KARAKTERA JE PLOD SPASENJA, A PRAVITI OD PLODA SPASENJA UZROK
TJ. USLOV SPASENJA, ZNAČI NEGIRATI SAMO SPASENJE, NE VEROVATI U NJEGA ODNOSNO
SAVRŠENO, POTPUNO I DOVRŠENO HRISTOVO DELO OD PRE 2000 GODINA NEGO TRAŽITI DODATNI
DOKAZ!!!], prisustvovanje lokalnoj crkvi i proslavljanje sakramenata, već je uključivalo
i blagoslove specijalnih sastanaka lokalnih Veslijanskih društava koji su imali
za cilj da povećaju svoje učešće u crkvi uključivanjem u ono što zvali su se „klase“
i „bendovi“, mesta koja su pružala intenzivnije uzajamno upozorenje i negovanje
i druge grupe koje su bile organizovane za specijalne evangelizacione aktivnosti
(kao što su posete zatvoru) i podizanje pomoći za siromašne i potrebite. Vesli je
bio duboko zainteresovan za takve stvari kao što su medicinska pomoć i obezbeđivanje
početnog novca kako bi se pomoglo siromašnima da postanu preduzetnici u osnivanju
malih preduzeća. Postojala su i posebna ministarstva za posete starih, zatvorenih
i bolesnih. U stvari, jedan Veslijev prijatelj je navodno rekao da mu je gotovo
nemoguće da sedi mirno na trenutak za razgovor jer je bio toliko nestrpljiv da ode
da poseti neku siromašnu i siromašnu staricu. [NE
ZNAM KOJE SU BILE NJEGOVE POBUDE, ALI AKO JE OD SVEGA OVOGA PRAVIO USLOV
SPASENJA, KOLIKO GOD SVE TO BILO POZITIVNO I POŽELJNO, ONDA VRLO VEROVATNO
SLEDI DA JE ON ŽELEO DA ISTAKNE SEBE KROZ TA SILNA DELA MNOGO VIŠE NEGO DA
POMOGNE TIM LJUDIMA. JER IAKO MI NE MOŽEMO ZNATI POBUDE DRUGIH, MOŽEMO
PREPOZNATI DVOLIČNOST I OHOLOST, TO NAM JE BOG DAO. DA NIKAD OD TOGA NIJE
PRAVIO USLOV SPASENJA, NE BIH IMAO PROBLEMA DA VERUJEM DA JE TO PRVENSTVENO
ČINIO ZBOG TIH LJUDI. ALI OVAKO...
POSEBNO IMAJUĆI U VIDI KOLIKO JE OHOLOSTI I FANATIZMA NJEGOVO UČENJE DONELO
MEĐU NJEGOVE SLEDBENIKE I KAKVU JE NEZDRAVU PREOKUPACIJU NEČIJIM MORALNIM
RAZVOJEM IZAZVALO, JA OTVORENO SUMNJAM U ISKRENOST VESLIJEVIH POBUDA. TEKST
ISPOD ĆE TO DODATNO POJASNITI] (Srđan: Uvek kada čujem te koji insistiraju na pobedama i
poslušnosti, pomislim da sigurno ne bi na tome insistirali da su svesni svog istinskog
duhovnog stanja! Dakle, oni su poprilično zadovoljni sobom.
Znači, samo oni ‘bogati, koji su se
obogatili, i ništa ne potrebuju’, tako nastupaju, a ne znaju...kakvi su! I
priznajem ti, da meni njih nije žao, a trebalo bi da bude. U stvari, mojim
osećanjima mi ih nije žao, dok već razumski bih mogao reći da mi ih je žao!)
Aktivnosti Veslianskih ujedinjenih društava uglavnom su se sastojale
od učešća u Veslijevim lokalnim društvima koja su predstavljala okupljanja sredinom
nedelje za bogosluženje, molitvu i druženje. Verovatno je bio analogan adventističkom
„molitvenom skupu“. Ali lokalna društva su takođe predstavljala manje grupe zvane
„klase“ i „grupe“. Oni su imali za cilj da omoguće intenzivniju grupnu i ličnu disciplinu
i bili su osmišljeni da inspirišu dublje pokajanje za greh i dublju odanost hrišćanskom
svedočenju i drugim oblicima služenja koje uzdiže. Dakle, dok je javno bogosluženje
u lokalnoj parohijskoj crkvi bilo u velikoj meri podsticano za laike, srce Veslijanskog
pokreta bilo je intenzivnije grupno negovanje u lokalnim Ujedinjenim društvima i
njihovim klasama i grupama koje intenzivno neguju. AKO NISTE BILI AKTIVNI U OVIM JAVNIM I MALIM GRUPAMA ZA
ZAJEDNIŠTVO I SLUŽBENE JEDINICE, JEDNOSTAVNO NISTE BILI DOBAR VESLIJANAC NI U SVOM
LAIČKOM NI U PROFESIONALNOM, PUNOVREMENOM JAVNOM UČENJU. DA BISTE POSTALI VESLIJANAC U EVANGELISTIČKOM PREPORODU
BRITANSKOG I AMERIČKOG METODIZMA 18. VEKA ZAHTEVALO JE NE SAMO INTENZIVNU GRUPNO
NEGOVANJE, VEĆ I HITNE ZAHTEVE ZA PLODONOSNOM SLUŽBOM ZA PROSEČNE LAIKE. [ETO USLOVLJAVANJA, NAMETANJA, IZNUDE!!! GDE JE TU SPONTANOST
I DRAGOVOLOJNOST!?]
Ali sve ovo su dali ne samo vođstvo braće Vesli, već i rastuća
grupa putujućih „laika asistenata“ koji su funkcionisali kao regionalni jevanđelisti
i pastiri. Džon Vesli ih je dodelio na godišnje sastanke i njihov glavni posao je
bio da se sastoji od (1) javne evangelizacije u njihovim regionalnim gradovima i
(2) pastorala za lokalna Veslijanska društva u njihovim oblastima. A nivoe odgovornosti je nadgledao sam Vesli, posebno kroz ono
što je postalo poznato kao lične konferencije, i kvartalne i godišnje sastanke Veslija
sa njihovim laičkim pomoćnicima. I verovatno su među ovim lokalnim, laičkim pomoćnicima bili ULOŽENI NAJVEĆI ZAHTEVI ZA INTENZIVNO UČENIŠTVO. Biti „pozvan“ u takvu
službu značilo je stalno putovanje (uglavnom na konju), javnu evangelizaciju (uključujući
propovedanje na ulici i na otvorenom) i negovanje i disciplinu lokalnih društava
koja su im dodeljena u njihovim regionalnim krugovima. A verovatno najpoznatiji
primer ovog „kružnoga” jahanja bila je osnivačica američkog metodizma, sumnjiva
Frensis Ezberi. Dakle, možemo sa sigurnošću
zaključiti da su zahtevi za učeništvom bili prilično intenzivni i za propovednike
i za laike učesnike u Ujedinjenim društvima i za zajedništvo koje su im pružala njihova
lokalna društva.
Ali takvo sledbeništvo nije uključivalo samo laike i „službenike“
u evangelizaciji i pastirstvu, već i rastuću mrežu „kuća propovedanja“ i službi
pomoći – kao što su pružanje pomoći i njegovanje za siromašne i siromašne, medicinske
ambulante (Džon Veslijev medicinski priručnik
zvao se Primitivna fizika i funkcionisao je kao neka vrsta referentne knjige „prve pomoći“
za različite isceljujuće njuške), posete bolesnicima i preduzetničke kreditne agencije
da inspirišu male industrije i zatvorska ministarstva. Mnogima od ovih različitih
ministarstava upravljali su ne samo Veslijevi i njihovi putujući pomoćnici, već
i rastuća grupa finansijskih menadžera i menadžera objekata zvanih „stevards“.
DAKLE, DA BI POSTAO VESLIANAC (i za laike i za punovremene
„radnike“ – pastore) u evangelističkom preporodu 18. veka, u Velikoj Britaniji i
engleskim severnoameričkim i karipskim kolonijama, ZAHTEVALO JE [ZAŠTO
ZAHTEVANJE, A TIME I IZNUĐIVANJE, USLOVLJAVANJE, NAMETANJE... BILO ČEGA ŠTO TREBA
DA BUDE ISKLJUČIVO I POTPUNO SPONTANO!?] trezveno razmišljanje
i duboku posvećenost ozbiljnoj verskoj odanosti, hrišćanskom zajedništvu, evangelizaciji,
socijalnoj reformi i dobrotvorna pomoć.
Ovo nije bio put za religioznu osobu koja je tražila pasivniji
ili relativno privatniji „put“ u Carstvo nebesko [RELATIVNO LIČNIJI PUT TJ. ODNOS SA BOGOM – PA ZAR SPASENJE
NIJE ZANOSVANO NA LIČNOM POZNAVANJU BOGA, A NE PUTU KOJI NEKO DRUGI ODREĐUJE, biću
slobodan da protumačim DA NEKO DRUGI PROPISUJE, A TIME I NEKO DRUGI NAMEĆE!?
Jn. 17,3. GDE JE TU LIČNI ODNOS SA BOGOM I LIČNO BOŽIJE VOĐSTVO U ŽIVOTU SVAKOG
POJEDINCA AKO DRUGI PROPISUJE PUT!? (Srđan: TAKO JE!) A AKO DRUGI PROPISUJE, NAMEĆE, ZAHTEVA a po meni to znači
USLOVLJAVA... GDE JE TU SLOBODA U ODNOSU SA BOGOM, U ODGOVORU BOGU, na kojoj
Vesli tako STRASTVENO INISITIRA!? PA ON SAM SEBE NEGIRA, POBIJA!!!].
I samo oni koji su bili duboko posvećeni DUBOKO ZAHTEVNOJ [pazi šta kaže: DUBOKO ZAHTEVNOJ!!! ETO IZNUĐIVANJA, USLOVLJAVANJA, NAMETANJA... A TO JE BOGU MRSKO I TO JE LEGALIZAM TJ. SPASENJE DELIMA, ZASLUGAMA, LIČNIM NAPORIMA...] verziji Veslijevog pristupa „Slobodna ili odgovorna blagodat“ bi uspeli usred strogosti takve aktivističke verzije hrišćanskog sledbeništva. [PAZI: SAMO ONI... BI USPELI USRED STROGOSTI TAKVE (DA, OTVORENO TUMAČIM: NAMETNUTE, IZNUĐENE, PRISILNE, USLOVLJENE!!!) AKTIVISTIČKE VERZIJE HRIŠĆANSKOG SLEDBENIŠTVA!!! – Eto odakle VAJTISTIČKA, tj. ADVENTISTIČKA BOLEST tj. SEKTAŠTVO ili drugim rečima NAGLASAK NA MISIONSTVU, PROPOVEDANJU... UMESTO NA LIČNOM ODNOSU SA BOGOM IZ KOGA ĆE ISKLJUČIVO SPONTANO DA PROIZAĐE SLOBODNI ODGOVOR, UMESTO OVOG VESLIJEVOG USILJAVANJA/USLOVLJAVANJA, NAMETANJA, IZNUĐIVANJA... ] (Srđan: evo još mojih komentara, ali na te tvoje. Znaš onu ilustraciju, da neko ko je proveo dugo vremena u potpunoj tami (npr. u nekoj tamnici), ne bi podneo da naglo izađe na ’punu’ svetlost sunca; oslepeo bi! A ti eto zameraš takvima što nisu mogli podneti punu svetlost istine, nego su morali postepeno! Opet bi trebao da se okreneš sebi, te da počneš sebe da ’pljuješ’, pošto ni ti nisi mogao, niti još možeš, da sagledaš puninu svetlosti Božje!!! Kažeš, da ih ne podnosiš, jer su legalisti; pa zar i ti nisi ispoljavao legalizam? Pa ako ga više i ne ispoljavaš, a što ne bih rekao, po prirodi si to još uvek, i bićeš sve do preobraženja, do Gospodnjeg ponovnog dolaska! – donekle si u pravu. Nedostaje mi više strpljenja kao posledice ljubavi – koja je opet posledica veće bliskosti sa Bogom. To kod mene u ovom trenutku nije na potrebnom nivou, nije ni na dovoljnom.
Prisećam se koliko je meni vremena
trebalo i pored toga što me je Bog doslovno „gađao“ otvorenim protivargumetnima
kroz silne, skoro čudotvorne okonosti, pa nisam hteo (pre bih rekao da nisam
bio u stanju, ili nisam imao smelosti) godinama da ga čujem. Jesam zbog toga
platio ekstremnu cenu – ne kao kaznu od Boga – već kao prirodnu posledicu
idenja opasnim pogrešnim legalističkim putem zarađivanja Božije milosti,
naklonosti, prihvatanja, spasenja... kroz uspešnost, učinak u besprekornom
držanju zapovesti. Bog je strpljivo i uporno pokušavao da me skloni sa tog puta.
Međutim, ja nisam mogao da ga shvatim, a nisam ni smeo da razmišljam drugačije
od onog kako su me učili i kako su skoro svi razmišljali. Nisam se usuđivao da
razmišljam kako me je Bog navodio, jer su „autoriteti“, uključujući i
„proročicu“, takav način proglasili otpadom i propašću. To je sve dobro opisano
na strani ovog bloga: 14. Manipulacija PERFEKCIONIZMOM - način i posledice.
Dugo sam bio indoktriniran u taj kult
ličnosti g-đe Vajt... tako da je dobro što si me podsetio da sam i sam prolazio
isto i da mi je trebalo baš podosta vremena. Godine i godine.)
https://digitalcommons.andrews.edu/jams/vol12/iss2/6/
Napomene
Ovaj članak je prilagođen na osnovu unosa
„Vesli, Džon“ u Enciklopediji Elen G. Vajt (Fortin i Mun
2013:1263-1265).
Radovi navedeni
Collins, Kenneth
J. 2003. John Veslei: A Theological Journei. Nashville, TN: Abingdon
Press.
Fortin, Denis i
Jerri Moon, ur. 2013. The Ellen G. Vhite Enciclopedia. Hagerstovn, MD:
Reviev and Herald.
Thorsen
, Don. 2013. Kalvin protiv Veslija: Dovođenje verovanja u
skladu sa praksom. Nashville, TN: Abingdon Press.
Vhidden , Voodrov
V. 2013. Veslei, John. U Enciklopediji Elen G. Vajt, koju su uredili
Denis Fortin i Džeri Mun, 1263-1265. Hagerstovn, MD: Reviev and Herald.
Vajt, Elen G. 1890. Patrijarsi
i proroci. Vashington DC: Reviev and Herald.
___ . 1900. Hristove predmetne
pouke. Vashington DC: Reviev and Herald.
___ . 1903. Prosveta. Mountain Viev, CA:
Pacific Press.
___ . 1911a. Dela apostolska.
Mountain Viev, CA: Pacific Press.
___ . 1911b. Velika kontroverza.
Mountain Viev, CA: Pacific Press.
___ . 1915. Jevanđelski
radnici. Vashington DC: Reviev and Herald.
Voodrov V. Vhidden II je emeritus profesor
religije na Univerzitetu Andrevs, Berrien Springs MI. Autor je brojnih knjiga i
članaka O PITANJIMA
VEZANIM ZA SPASENJE I VESLIJANSKO/ ARMINIJANSKO NASLEĐE ADVENTIZMA SEDMOG DANA. Njegovih poslednjih pet godina punovremene službe proveo je na Adventističkom
međunarodnom institutu za napredne studije u Silangu, provincija Kavite, na Filipinima.
Objavio Digital Commons @ AndrevsUniversiti , 20l6